Značaj vaspitanja za pojedinca i društvo
Zaista, jedna od najvećih retkosti današnjice je duhovno vaspitan čovek. Skoro svako ima neke duhovne, a time i karakterne mane, koje ga prate iz najranijeg detinjstva i tokom života se samo još više produbljuju.
Glavna ideja vodilja je da u današnjem društvu treba "imati po svaku cenu" i biti materijalno "uspešan", čime se vlastiti odnos prema drugom čoveku uspostavlja kao odnos prema žrtvi, ili objektu za crpljenje vlastite koristi, a time se zapravo odgajamo kao međusobni neprijatelji, beznadežno otuđeni od veličine duhovne poruke "Ljubi bližnjega svoga ..." .
Mnogi više ne znaju da je sva čovekova srž izražena samo u glagolu "biti", to jeste u onome što samo zaista i jesmo, i čemu smo smislom i namenjeni.
Obrazovanje, kojim se ljudski um hrani samo poznavanjem matematike i ostalim merilima materijalnog , u svojoj suštini ne sadrži i učenje o plemenitom i čoveka dostojnom duhovnom životu, koji bi mu time bio sasvim ispunjen, te smislom opravdan i svakodnevno koristan.
Čovek može spoznati kvalitet svoga postojanja, tek ako uspe da spozna i njegov pravi smisao, a do toga može doći samo razvojem svoje duhovnosti, jer je ona jedini tvorac moralnog i njime osmišljenog bitisanja. Time se kreira i karakter društva kojeg činimo.
Medjutim, to se ne postiže propisima, nego samo uzorima. Oni, koji imaju decu, odlično znaju da ona ne upijaju ono šta im roditelji pričaju, nego gledaju i usvajaju ono šta i kako im roditelji žive. Dakle, ponašanje roditelja, nastavnika i neposredne životne okoline su od suštinskog značaja za razvoj ljudske jedinke. U tom saznanju mora neprekidno biti i svaka naša dalja odgovornost i obaveza, ako želimo menjati ovaj svet na bolje. Dakle, ne nadajmo se da nam to ikakvi državni propisi ili zakoni mogu ostvariti, nego samo naš pojedinačni doprinos, ličnim iskazom i uzorom.
Samo znanje bazirano na duhovnom moralu i dodatnom egzaktnom obrazovanju, predstavlja ravnotežu koja vodi čoveka ka osmišljenom i časnom životu blagostanja i duhovne radosti. Jer, sve što posedujemo od materijalnog se može u trenu izgubiti i jedino što nam tada ostaje je ono što zaista i "jesmo", te ako tada u sebi samima ne prepoznajemo istinu najveće vrednosti, onda nam je ništa drugo ni ne može nadomestiti, jer jednostavno, bilo šta drugo ne pripada istini o smislu čovekova postojanja, do sam čovek.
Starije generacije su imale tu sreću da stasaju na uzorima i učenjima koja su imala sasvim drugačija etička vrednovanja života i gde se ljudska odgovornost nije iskazivala samo kao odgovornost prema nekom uniformisanom licu. Dok danas, na žalost, naša deca odrastaju u okruženju društvenog neprijateljstva i apokaliptično razornih ratova, medijski i duhovno izolovana od svojih korena. U cilju spasa od još gore mogućeg, na nama je da od istorije ne pravimo politiku, nego da je primimo kao dragoceno iskustvo, koje nas uči kako da mnogi nevini opet ne plate tuđu neduhovnost svojim životima. Samo spoznajom svoje greške ista se može prevazići i ne ponoviti.
Onda davno, još u srednjem veku, na Kosovu smo pokazali kako za budućnost život dati, a sada imamo još težu zadaću, jer moramo naučiti i pokazati kako za budućnost i živeti.
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen