Žička beseda Svetoga Save o pravoj vjeri

Žička beseda Svetoga Save o pravoj vjeri

(1) Braćo i prijatelji i oci i čeda bogozvanoga, priklonite bogoljubiva srca vaša da čujete božanske dogmate. I čuvši ove svete reči stavite ih, braćo, u srca vaša i u savesti duša [vaših] i pred oči uma [vašeg], i razumite ih.

(2) Premilosrdni i čovekoljubivi Bog, imajući neizmernu milost prema rodu ljudskom, prikloni nebesa i siđe na zemlju, i Svojim božanskim domostrojem i dobrovoljnim podnošenjem mnogovrsnih stradanja božanskog tela [Svog], prosveti rod naš; i posla u sav svet Svete Apostole, rekavši im: "Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha". Ali pošto oni sami do nas ne dođoše, to oci naši, čuvši u istini reči njihove, poverovaše im. I preblagi Bog, Koji ima beskrajnu milost i ne želi da pogine nijedan od nas, po istoj toj prvoj zapovesti i istim načinom po nauci i propovedi Svetih Apostola uzdiže mene na ovo svetiteljstvo hoteći da preko mene "ispuni nedostatke" otaca naših; i Duhom Svojim Svetim zapovedi mi da vam objavim ovu reč svoju o vašem spasenju, koju vičuvši sa ljubavlju je sačuvajte, da bismo i mi bili zajedničari reda svetih.

(3) Stoga vas, braćo i čeda, ovo prvo molim da, položivši svu nadu svoju na Boga, držimo se pre svega prave vere njegove. Jer, kao što reče Apostol, "temelje drugoga niko ne može postaviti osim onoga kojega postavi" Duh Sveti preko Svetih Apostola i bogonosnih Otaca, a to je -- prava vera koja je na svetih sedam vaseljenskih sabora potvrđena i propovedana. I zato na ovom temelju svete vere treba nam zidati zlato i srebro i drago kamenje, to jest dobra dela. Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje [vere] bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da "savršen bude čovek Božji", a ne da zbog nedostatka [jednoga] hramlje život naš. Jer, kao što reče Apostol: "Spasava vera, koja kroz ljubav dela".

(4) Verujemo, dakle, u Oca i Sina i Svetoga Duha, pevajući Trojicu Božansku, Uzrok i Sazdatelja svega prouzrokovanoga, vidljivoga i nevidljivoga. [Trojicu] Koja je jedne suštine, to jest prirode, i u tri Lica, to jest govorimo Ipostasi i Ličnosti, čime nećemo da podrazumevamo obličjem ili razlikom tri Boga ili tri prirode ili suštine, nego ispovedamo jednoga Boga i jednu prostu i bestelesnu prirodu i suštinu, a razlikom Lica različitost Ipostasi označavamo; klanjajući se [na taj način] Trojici u Jedinici i Jedinici u Trojici, Jedinici Triipostasnoj i Trojici Jednosuštnoj i jednomoćnoj i sabespočetnoj. Nju jedinu poznajemo večnopostojeću, bespočetnu, nestvorenu, besmrtnu, nepropadljivu, nestradalnu, svezadteljnu i [sve]držeću i [sve]promisliteljnu.

(5) I jednoga od Trojice, ne Oca ni Svetoga Duha, no od Boga Oca rođenoga Sina i Boga, Logosa, nadvremeno i od Njega Roditelja nerazdeljivo rođenoga, a ne stvorenoga, jednosuštnog Roditelju i uvekpostojećeg sa Njim; Koji je [Logos] dobrotom [Svojom] sve priveo iz nebića u biće, i Koji je u poslednje dane radi našega spasenja sišao sa nebesa i uselio se u utrobu Djeve i sjedinio Se s telom oduševljenim, i dušu razumnu i umnu suštinski primio od te iste Prečiste Djeve Marije (Bogorodice). On, od Boga Oca jednosuštni Njemu Bog Logos, zbog premnogog čovekoljublja [Svog] izvoleo je, voljom Oca i Duha [Svetog], da spase Svoje stvorenje; sišavši iz Očevog naručja, odakle se nije odvojio, (i ušavši u utrobu Prečiste Djeve) i uzevši na sebe ne ranije začeto telo oduševljeno dušom razumnom i umom, proiziđe [iz Djeve] Bog ovaploćen, rodivši se neizrecivo i sa i sačuvavši nepovređenim devstvo One koja je rodila; ne pretrpevši ni slivanje niti promenu, nego ostade ono što beše a postade ono što ne beše; uzevši na Sebe obličje sluge, istinski a ne priviđenjem upodobi se nama u svemu osim greha.

(6) Njega znamo kao savršenoga Boga i savršenoga Čoveka, ne drugoga i drugoga, nego jednoga i istoga pre ovaploćenja i po ovaploćenju, jednu složenu Ipostas; Njega jednog istog u dvema savršenim prirodama i svojstvima, i u dvema prirodnim voljama i dejstvima, oboma sjedinjenim po Ipostasi neizmenljivo. Ispovedamo Njega jednog istog voljom hotećeg i delajućeg božanska [dela] kao Bog, i Njega jednog istog voljom hotećeg i delajućeg čovečanska [dela] kao čovek. Jer On ne beše podložan prirodnim nuždama, nego se po volji [Svojoj] rodio, po volji gladneo, po volji žedneo, po volji bio umoran, po volji se bojao, po volji umro, istinski, a ne prividno, pretrpeo sva prirodna i besprekorna stradanja čovečanska. I On, Bezgrešni, bi raspet i smrt okusi, i treći dan vaskrse telom ne videći truležnost, i ljudsku suštinu nepovređenu i neosmrćenu vaskrse, i uzvevši je na nebesa sede s desne strane Oca; i opet će doći da sudi živima i mrtvima; kao što se uznese telom Svojim tako će doći i dati svakome po delu njegovom. Jer veli: "Vaskrsnuće mrtvi i ustaće koji su u grobovima, i oni koji činili dobro" sa pravom verom "otići će u život večni, a koji su činili zlo -- u vaskrsenje suda."

(7) Uz to, mi se klanjamo i poštujemo i celivamo svečesnu ikonu čovečanskog ovaploćenja Boga Logosa pomazanog Božanstvom i ostavšeg nepromenjeno, tako da onaj koji je pomazan verom smatra da vidi samoga Boga Koji se javio u telu i s ljudima poživeo. Klanjamo se i drvetu Časnoga krsta i svetim časnim sasudima i božanskim crkvama i svetim mestima . Klanjamo se i čast odajemo ikoni Presvete Bogorodice i ikonama svečesnih Božjih ugodnika, uzdižući oči duše (naše) ka prvoobraznom liku i um uznoseći na ono što je neshvatljivo.

(8) Ovo je bogoljubivi (moji), dogmat pravoslavnih Otačkih predanja. Sledujući njima, i mi tako verujemo i tako ispovedamo, a sve jeretike i svaku jeres njihovu proklinjemo.

(9) Primamo svih sedam Vaseljenskih sabora: prvi, koji je bio u Nikeji, 318 Svetih Otaca; drugi, u Konstantinovom gradu, 150 Svetih Otaca; treći, raniji, u Efesu, 200 Svetih Otaca; četvrti u Halkidonu, 630 Svetih Otaca; peti, opet u Konstantinovom gradu, 164 Svetih Otaca; šesti, opet u Konstantinovom gradu gradu, 170 Svetih Otaca. I još onaj, malo kasnije bivši u Nikejskoj mitropoliji, sedmi Sabor 350 Svetih Otaca, protiv onih koji se odriču časnih ikona i ne izobražavaju ih i ne poklanjaju im se, bezbožno klevetajući hrišćane. A primamo i sve Svete sabore koji su se Božjom blagodaću u razna vremen a i mesta sabirali radi utvrđivanja pravoslavnog jevanđeoskog učenja, koje prima Saborna Crkva. A onih kojih se odrekoše ovi Sveti Oci, odričemo se i mi; i koje prokleše oni, proklinjemo i mi.

(10) Jer mnogu jeres u razna vremena i razdoblja đavo izmisli, i mnogi kukolj zloverja kroz sluge njegove jeresenačelnike poseja u vaseljeni radi kvarenja i smućivanja prave vere, koje mi proklinjemo, i s njima one koji izmisliše zle dogmate, i gnušamo se svake nečastive jeresi.

(11) Mi pak stremimo se većma ka svakoj pobožnosti kojoj nas uče bogomudre sluge Božje: Proroci, Apostoli i Svetitelji, kao što i sam Gospod Isus Hristos Sin Božiji reče, kada od Oca dođe na zemlju ovaplotivši se i rodi se po drugi put, od prečiste prisno djeve, i dogmate domostroja Očevog i Svog izvrši divno, i zaista neizrecivo razape se na krstu, i treći dan vaskrse, i po vaskrsenju Svome ostade ovde na zemlji četrdeset dana; i kada htede uzići na nebo ka Ocu [Svome], zapovedi učenicima Svojim Apostolima govoreći: " Idite i naučite sve krajeve krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio". I opet: "Propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju; ko poveruje i krsti se, spašće se; a ko ne veruje, osudiće se". Ovo je dakle prava vera: krstiti se u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

(12) I tako, mi koji smo hrišćani obećali smo: moliti se Bogu svome svagda, (držeći zapovesti Njegove i uvek tvoreći volju Njegovu). Jer je "vera bez dela mrtva", po reči Jakovljevoj. No, braćo i čeda moja ljubljena, kao što i napred rekoh, oboje [treba] da sa strahom i trepetom držimo [i čuvamo]. Držite (stoga) reč Božju i svetu veru Hristovu, i prizivajte čistim srcem presveto Ime Njegovo, i ne leneći se u svetim molitvama pripadajte k Njemu ispovedajući grehe svoje, plačući sa suzama pred Njim i Njemu pevajući i pripevajući u srcima vašim svagda mu pevajući i pripevajući u srcima vašim svagda dan i noć neprestano. Jer Bog, kada Ga ljudi ispovedaju i mole Mu se, sam uverava ljude i duhovno ulazi verom u srca onih koji dobro slušaju nauku Njegovu. Jer duhovna nauka nije igra, niti reči bezumlja misli ljudskih, nego je to propovedana sveta vera Božja na kojoj su osnovani sveti činovi u Hristu Isusu Gospodu našem, o Kome Proroci Svetim Duhom Božjim prorekoše, i Apostoli naučiše, i Mučenici ispovediše, i svi Sveti sačuvaše, i Prepodobni oci besprekorno održaše kao na nedeljivom krajeugaonom Kamenu crkvenom Hristu Koji je Premudrost i Sila Očeva [i to sačuvaše] svetoduhovski i silno i krepko i čvrsto i pouzdano u veri --, Koji [Hristos] i do sada mnoge uverava i utvrđuje i svima potvrđuje Svoju veru božansku. On, Preblagi Čovekoljubac, i do nas dostiže Svojom bogatom milošću, ispravljajući naše nedostatke, hoteći kao Pastir istiniti da nas, zabludele ovce, sakupi u nebeski tor (Svoj). Dosežući do toga tora misaonim i duševnim očima (našim), mi Mu se svagda molimo pripadajući Mu u svaki čas, i ispovedajući Mu se, kako On sam daruje iskazati to ili pomisliti i neizrečeno sačuvati. I mi, satvorivši volju Njegovu, dobićemo od Njega spasenje u ovom veku i u budućem, ako verno sačuvamo zapovesti Njegove koje nam je sam Gospod zapovedio da držimo i obećao nam za to nebesku nagradu, rekavši: "Zaista vam kažem: Ko održi reč Moju neće vidjeti smrti vavijek".

(13) Da, čeda moja ljubljena, šta je pouzdanije i pravednije od ove reči koju Hristos sam posvedočava i potvrđuje istinom? Šta je bolje od ovoga: ne okusiti smrti doveka? Jer samo to neokušanje smrti već je daleko od greha, jer je okušanjem greha ukus smrti ušao u sav rod ljudski do Hrista. Radi toga okusi smrt On, Koji je bezgrešan i besmrtan po [Svom] prvom rođenju od Oca, no okusi je radi nas, i postrada, da i mi verom u Njega okusimo besmrtnost, kao što reče Prorok: "Okusite i vidite kako je dobar Gospod". Veoma je dakle dobar [Gospod] i pravedna i veran i svima rečima Svojim, i sva su dela Njegova u veri. Zato čeda moja bogoljubljena, mi koji Ga ljubimo treba da činimo dela vere u Hristu Isusu Gospodu našem, mi koji smo primili od Njega besmrtnu veru, toliki dar -- da ne umremo nikada!

(14) Zato, ako ovo sačuvate, bićete blaženi (od Boga u vekove, i blažena biće srca vaša, i blažene biće duše vaše, i bićete blaženi) vi koji ste primili veru Božju i sačuvali je u čistoti. Gledajući na besmrtni dar Hristov, tvorite svagda besmrtna dela u Hristu: veru čistu i molitvu čestu, imajući prema Njemu ljubav i nadu, i savest čistu pred Bogom i ljudima, post i bdenje, na zemlji ležanje, istinu u svemu, čistotu telesnu i duševno uzdržanje, čuvajući razum svetog krštenja -- prosvećenja Božjeg, kojim se odrekosmo Satane i svih dela njegovih. I svagda ljubiti pokajanje i ispovedanje grehova svojih i plakanje nad njima; umiljenje, smirenje, pravednost, poučenje, ispravljanje života svoga, mržnju na greh; ne opijanje, ne bludničenje, nego, naprotiv, čist život kakav je Božjim očima ugodno gledati.

(15) Jer Bog je jedan od početka i u beskonačne vekove. I ovo je prva zapovest rečena onima koji Ga ljube: da svaki od vas "ljubite Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svim umom svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom". I neka budu reči ove, koje vam ja danas zapovedam, napisane na srcima vašim i u dušama vašim, da se bojite Gospoda Boga Svedržitelja, i u Njemu jedinome da služite sa strahom i trepetom, i Njemu jedinome da služite sa strahom i trepetom, i Njemu jedinome uznosite čast i slavu, i Njemu jedinome priljubljujte se, i Imenom Njegovim ne kunite se, nego neka je vaša reč po Apostolu: da da, i ne ne. I uopšte, neka se nikako ne spominje među vama drugi Bog, osim Onoga Koji je stvorio nebo i zemlju; ničemu "od onoga što je na nebu gore i što je na zemlji dole i što je u vodi pod zemljom, da se ne poklonite niti mu poslužite", osim Gospodu Bogu vašem, u Koga se krstiste i poverovaste, i odrekoste se tajnoga srama, i postadoste zajedničari dobre vere Njegove i saučesnici besmrtnosti Njegove. Njega jedinoga neodstupno se držite, jer je "pred očima Njegovim sve otkriveno", kao Što reče Apostol", i "jer je Bog naš oganj koji spaljuje"; i "uzvraća za grehe očeva na deci do trećega i četvrtoga kolena, onima koji Ga ne ljube i ne tvore volju Njegovu, a čini milost na hiljade i desetine hiljada onima koji Ga ljube i drže zapovesti Njegove". Jer je on "Bog nad bogovima i Gospodar nad gospodarima, Bog Veliki i Silini i Strašni". Da "držite zapovesti Njegove, i da izvršujete pre očima Njegovim sve reči koje vam zapovedih", "da bude dobro vama i sinovima vašim posle vas, i živi budete doveka, ako činite dobro i ugodno pred Gospodom Bogom vašim", Kome (neka je) slava i bespočetnost u beskonačne vekove, amin.

Beseda oca Justina Popovića povodom godišnjice besmrtnosti blaženopočivšeg Patrijarha Varnave

Patrijarh Varnava - svenarodni čovek

Godišnjica smrti Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave u stvari je godišnjica njegove besmrtnosti. Jer je svojom smrću on postao besmrtan. Veličina pravoslavnih velikana temelji se ne evanđelskom paradoksu: besmrtnosti ne biva bez smrti. Bez smrti za Hristovu istinu i pravdu. A smrt za Hristovu istinu i pravdu čini čoveka besmrtnim i u ovom svetu koji ostavlja i u onom u koji ulazi. Čovek može mnogim putevima u ovom svetu juriti za besmrtnošću, ali je samo jedan put koji vodi u stvarnu besmrtnost, to je: smrt za Hrista. Ona čini čoveka besmrtnim i u ovom svetu koji napušta i u onom u koji ulazi. Ukoliko nevidljiva ruka vremena bude više godina odmicala naš život od dana smrti takvoga čoveka, utoliko će on biti sve besmrtniji i besmrtniji.

Smrt! Šta je strašnije od nje? A gle, ona postaje majka besmrtnosti kada biva za Hristovu istinu i pravdu. Zemlja, koja nesumnjivo u kosmosu uživa tužnu privilegiju da je jedina fabrika smrti, može izmisliti hiljade i hiljade smrti, i sve ih natutkati na Hristovog Velikana, ipak će iz njih izleći se hiljade i hiljade Njegovih besmrtnosti. I što više smrti, to više besmrtnosti. Ništa ne izmišljam, ja samo razmišljam o zrnu gorušičinom, o njegovoj čudesnoj tajni. A o njoj govori setni Bogočovek: „Zaista, zaista vam kažem: ako zrno gorušičino padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi“ (Jn12,24).

Misterija ovih Božanskih reči kruži oko ličnosti Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave: On je umro, i umrevši rodio mnogi rod, jer je rodio i preporodio rod Srpski za nova evanđelska pregnuća i postignuća, za nove svetosavske podvige i pothvate. Ko ima oči da vidi, može to videti; ko ima uši da čuje, može to čuti. Ja imam u vidu oslepele u zlu i ogluvele u bezumlju, u vlastoljublju.
Pre godinu dana, mi smo na današnji dan poslali nebu našu savest - dušu Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave. Tajanstvenim smislom događaja, on je postao savest naša. To smo svi mi osetili, naročito na dan njegove smrti. Da, na dan njegove smrti progledale su sve oči naše narodne duše i u mrtvom Patrijarhu ugledale Novog Hristovog Besmrtnika. Mrtav - besmrtnik! To je još jedan paradoks koji je Bogočovek doneo zemlji, a čiju stvarnost Njegovi sledbenici pronose nebom i zemljom. Da li narod stvara svoju kolektivnu savest? Nema sumnje. Veličina svakoga pokolenja što su svim onim što je bilo najbolje i najsvetije u njihovim poduhvatima i postupcima stvarala savest našu, da se jednoga dana kao plameni stub protegne između zemlje i neba u ličnosti Patrijarha Varnave. Stvarao je savest našu Sveti Sava i svi Sveti carevi i kralji; stvarali su je srpski isposnici i pustinjaci; stvarali su je Kosovski Mučenici; stvarali su je Kosovski osvetnici; stvarao je i Blaženopočivši Patrijarh Varnava. Jednom rečju: Pravoslavna Crkva je savest našega naroda. Kolektivno i individualno. Kome to ona nije, zar je pravoslavni, zar je naš?

NARODNI PROBLEM
Naš narodni problem je u svom prakorenu - pravoslavni problem. Počinje od stvarnog rodonačelnika roda srpskog: Svetog Save. Šta je za njega duša našeg naroda? - Pravoslavlje. A šta savest? Opet: Pravoslavlje. A šta slavlje? Još jednom: Pravoslavlje. Probajte i na svim našim narodnim velikanima, svi poput svog Svetog rodonačelnika to isto govore i tvore: neprekidno svi od Svetog Save do Sveštenomučenika Patrijarha Varnave. Ni jedana naš crkveni problem, a kroz njega delimično i poslednji narodni problem, ne može se rešiti pravilno i dobro bez Svetog Save, a od sada i bez Sveštenomučenika Patrijarha Varnave. Hteli ili ne, narod je u suštini svojoj kolektivno i svesno i ispovednički pravoslavan. Stoji iza Njega /=Hrista/, bori se za Njega i umire za Njega. Ne recite, govoriš bezumlje: naš narod je mučenički pravoslavan. On uvek odstrada herojski i mučenički svoju sudbinu pravoslavnu i svoje vrednosti pravoslavne.
Smrt Patrijarha Varnave bila je svojevrsni duhovni zemljotres. Zemljotres koji je religioznim uzbuđenjem zatresao sve temelje naše srpske istorije, kao nikada od Svetoga Save. I krenuo sve srpske duše ka novim vidicama i novim hadžilucima. I otvorio sve naše oči za prave vrednosti narodne.

SRPSKA ISTORIJA
Šta je naša istorija? Na prvom mestu, svedočanstvo kako se strada i gine za Krst časni i slobodu zlatnu. I još svedočanstvo: kako Nebesko carstvo i njegova pravda imaju nesravnjivo veću vrednost nego sva zemaljska carstva. Sveti Kosovski Knez, duhovni sin Svetoga Save, poveo je naš narod Nebeskom carstvu kroz mučeništvo: Nebeske vrednosti večne pretpostavio je zemaljskim vrednostima: duhovne - materijalnima, evanđelske - prolaznima. Zato /je/ u našem eposu naša golgotska etika. Šta je rod Srpski? Nepregledna povorka svedoka kako se živi i umire za večne vrednosti Nebeskog carstva: od Svetog Save do Patrijarha Varnave. Slediti Carstvu nebeskom kroz stradanje i mučeništvo za Hristovu istinu i pravdu, eto, to je - rezime naše narodne istorije, našeg narodnog podviga. To je iskonski naše, narodno; u tome narod vidi svoju istorijsku misiju. A njegovu savest vređa - nametati mu kao istorijski ideal ma kakav ovostrani materijalni, privredni, finansijski, istorijski, svetski fetiš. Oseća narod naš, i zna, i ispoveda: „Pravda drži zemlju i gradove“. Ako se taj temelj izvuče ispod naše narodne istorije, sve se sa njim klati i ruši u prah i pepeo.
Pogledajte naš narod sa gledišta večnih vrednosti. Zamislite da ste vi baš taj čovek, taj sudija, koji ima da pronađe i utvrdi šta je najveće, najbolje i najdugoročnije u Srpskom narodu. Ne sumnjam, morali bi ste pronaći i reći: najveće je ono što je najpravoslavnije; najdostojnije je ono što je najpravoslavnije. Pa čak i kada biste bili sudija na Strašnom sudu kozmičke istorije, vi bi ste morali objaviti svima bićima u svima svetovima: da je u nas Srba najbolje ono što je pravoslavno: od Svetoga Save do Patrijarha Varnave.

OSEĆANjE NARODNE PRAVDE
U čemu je veličina Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave? U tome što je svojom religioznim principima umeo da uđe u narodno osećanje pravde, da se izjednači sa njim, da ga oseća kao svoje, i da sa njim izradi u sebi ono narodno osećanje potrebe stradanja za tu pravdu. Naš narod je na krstašu barjaku svoje istorije krvlju svojom ispisao reči Sv. Apostola Pavla: koji hoće pobožno da žive u Hristu Isusu moraju stradati (1Tim). - To narodno osećanje pravde pretvorilo se u čitavu ličnost Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave, i otuda je on postao svenarodni čovek. Nosilac narodne pravde, budilac narodne savesti, vođ narodne duše putem Svetosavlja i Hristoslavlja. Kao takav, on danas jeste provera naše savesti, provera naše pravoslavnosti, a time provera i naše narodnosti i pravednosti. Jer u nas Srba, pravim narodnim čovekom može biti samo istinski pravoslavac. Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Svetog Save? Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Stevana Nemanje? Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Svetog Kralja Stefana Dečanskog? Ko pravoslavniji i narodniji od Sv. Vasilija Ostroškog, Petra Cetinjskog, Joanikija Devičkog, Petra Koriškog, Lazara Kosovskog, i ostalih narodnih velikana i neimara i gradilaca i podvižnika? Kosovskih Mučenika i osvetnika? Svuda i u svemu: Pravoslavlje je duša našeg naroda. Ko pravoslavan, taj i narodan. To je moto, izrađen i u mukama naše narodne istorije.
Ne, ovo nije fašističko, ni neznabožačko, ni idolopokloničko teiziranje naroda, oboženje naroda. Ovo je narodnost osveđena mučeništvom radi Hristove istine i pravde. To je sublimacija, uzvišenje, preobraženje naroda Hristom i u Hristu. Ne veliča se ovim narod kao etnička masa, već kao etička vrednost, narod kao nosilac viših evanđelskih vrednosti. A Srpski narod može biti mali u tehnici, u privredi, u bogatstvu, ali je nesumnjivo veliki u jednoj stvari: u stradanju za Hristovu istinu i pravdu. U stvari, Srbi - to je mučenik do mučenika za Hristovu pravdu, kako u doba Svetoga Save tako i doba Patrijarha Varnave.
Ko može biti strašan onome koji se ne boji smrti? Ko i šta? - Niko i ništa. Ako je to narod, čime ćete ga uplašiti? - Nikim i ničim. Recite, čime ćete uplašiti Svetoga Savu i Patrijarha Varnavu? Smrću? Ta to je za njih početak besmrtnosti njihove, jer im omogućije susret i večni život sa besmrtnim Gospodom Hristom. I još: takva smrt postaje rasadnik besmrtnosti. Sve poput Hristove smrti, koja je nepresušni izvor besmrtnosti i mati besmrtnika. No, u svemu tome je najdivnije i najčudesnije to, što se ljudi ne samo ne plaše onoga što je nastrašnije u ovom svetu, a to je smrt, nego joj se raduju kao ozebao suncu.
Ljudi Hristove vere imaju jedno neizmerno preimućstvo nad ostalim ljudima: posle svoje fizičke smrti oni su živiji, besmrtniji i slavniji nego do nje. Na tajanstven način oni iz onoga sveta silno utiču na ovaj svet, deluju u ovom svetu intenzivnije iako nevidljivije: vode duše mnogih ljudi, pa i čitavih naroda. Sučaj Svetoga Save i Patrijarha Varnave. Kome se pri pomenu njihovih svetih imena sva duša ne razbudi. i sve srce ne uzbudi za večnu Hristovu istinu i pravdu? Svetosavsko spalište postalo je neugasivo žarište, na kome se zagrevaju i zapaljuju duše neprolaznim narodnim idealima i nadahnjuju plemenitim vizijama.

Prošlo je trista šezdeset i pet dana od kako je Blaženopočivši Patrijarh Varnava promenio svetom. Ko se od istinski narodnih ljudi nije u toku ove godine osvrnuo na njega i zapitao sebe: a šta on misli o ovom i onom crkvenom događaju, ovom i onom narodnom poslu? Za mnoge od naši pravoslavnih narodnih ljudi nije važno šta misle neke naše vladike. Već je važno i najvažnije šta misli Sveti Sava i Patrijarh Varnava. I po tome regulišu i svoje misli i svoja dela. Kada narodna duša naiđe na koji mučan problem, onda se ona obrati savesti svojoj: svojim Svetiteljima i svojim Učiteljima. Na prvom mestu Svetom Savi, a od sada i Patrijarhu Varnavi.
Na današnji dan mi palimo duše svoje kao voštanice na grobu Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave, na tom izvoru naše pravoslavne revnosti, naše budućnosti, naše vere. Njime se napaja i napajaće se sve što je naše; Njemu će se klanjati sve što narodnu muku mukuje i s Božjom pravdom kroz ovaj svet putuje.
Mi ne tugujemo danas, jer se na grobu Hristovog Besmrtnika ne tuguje: mi se molimo, mi se napajamo, mi se učimo narodnoj veri u našeg besmrtnog Učitelja; mi se smiravamo pred njegovim istorijskim podvigom; mi se zavetujemo na vernost svemu što je sveto, što je narodno, što je pravoslavno, što je svetosavsko, /što je Hristovo/.
Nema sumnje, radost poduhvata dušu kada oseti da je godišnjica Patrijarhove smrti ustvari godišnjica njegove besmrtnosti. I svaka naredna godina biće još jedna nova godina njegove besmrtnosti. Sve tako, iz godine u godinu, dok se svi potoci vremena na kraju istorije ne sliju u bezobalni okean večnosti. A tamo nema smrti, nema vremena, sve sama beskrajnost do beskrajnosti i besmrtnost do besmrtnosti. I usred njih, na čelu mnogostradalnog roda Srpskog: Sveti Sava i Blaženopočivši Patrijarh Varnava.
Pedeset i sedam Mučenika Novih za veru pravoslavnu: Gore srca, Srbi!

Beseda izgovorena u Vranjskoj Sabornoj crkvi 11/24. jula (1938). - Rukopis na šest strana belog kancelarijskog papira pisan olovkom, ponegde popravljan i dopunjavan na margini. - Priređivač Ep. Atanasije.

Ozren - obicaji

Tradicionalna gradnja
Osnovni oblik kuće kod ovdašnjih Srba bila je dvodijelna brvnara. Kuće su ranije bile male i pri zemlji, još krajem 19. vijeka malo kuća je imalo magazu. Prozori su bili sasvim mali. Ranije su kuće pokrivane raževom slamom. Kasnije se pri gradnji kuća počeo primjenjivati šeper, kombinovan sa brvnima, a u novije vrijeme kamen i cigla, sa krovom od crijepa.

Najtipičnije kuće su bile polubrvnare-polušeperače sa dva odjeljenja. Oko kuće su bila brvna, a oko sobe šeper. Zidovi od šepera su se oblepljivali blatom i krečom sa obje strane. Brvna su bila srezana u ćert. Poslije su se umjesto brvna upotrebljavale daske, koje su krajevima zakačane u vertikalno užlijebljene direke. Takav način gradnje zvao se zalog.
Kuće su građene pri strani, tako da su ispod imale podrum, u koji se ulazilo neposredno sa vana.Podrum je bio obložen brvnima, a ako su podrumski zidovi bili od kamena, onda se to nazivala magaza. Na mnogim srpskim kućama bila je sa vana dograđena veranda. Uz pojedine kuće je bila dograđena i vodnica, mada je bilo uobičajenije da se ona podiže zasebno, a služila je za držanje posuda sa vodom.

Ranije su kuće bile pokrivane drvetom (daskom ili šindrom). Običan drveni krov mogao je da traje do 50 godina, a lučev i do 100 godina. U godinama pred Prvi svjetski rat počelo se sa pokrivanjem kuća crijepom. Osobenost je da kod Srba ovoga kraja tavan iznad sobe nije bio otvoren prema kući, iz praktičnog razloga da ne bi počadilo ono šta je na njemu bilo uspremljeno. Ognjište je obično bilo u ravni patosa, a u nekim kućama i izdignuto. Verige su visile na verižnjači, a na ognjištu su se nalazili tronogi sadžak i peka. Soba se odlikovala time što je imala zemljanu peć sa lončićima (furunu). Tu su i drveni sto i sinija sa stolicama ili stolićima, drveni krevet sa slamaricom i ponjavama. Pod je ponekad bio prekriven ponjavama, ali je u glavnom bio nepokriven.

Sporedne zgrade, vrlo raznovrsne namjene, su takođe građene od brvana i uglavnom su karakteristične po malim dimenzijama. Najpotrebnijom zgradom smatrale su se košare ili pojate, koje su pravljene usko i visoko. Građene su i na sprat, sa donjim odjeljenjem za stoku i gornjim za sijeno i drugu stočnu hranu.
U košarama je držana krupna stoka, a uz njih su obično podizane i sudurme, zgradice za sitniju stoku.
Važan objekat predstavljala je i udžera, brvnara u kojoj su čuvane haljine, kovčezi i druge potrebštine, a u njoj je ponekad bilo mjesta i za spavanje. Postojala je i posebna zgrada u kojoj je bio smješten stan (razboj), takozvani stanjak u kome su žene tkale.
U mlječaru se čuvalo mlijeko, sir, kajmak i ostali bijeli mrs. Pušnica ili sušara služila je sa sušenje voća. Bila je načinjena, takođe, od brvana, a iznutra je bila oblijepljena zemljom. Česta zgrada bila je i ambar, koji je služio za čuvanje žita u zrnu.

Dvorišta su ograđivana drvenim žiokama ili prošćem, a oko njih je svako domaćinstvo imalo i poveće imanje, što se održalo i do današnjih dana.

U ovom kraju bilo je mnogo vodenica, i to dvije vrste: mlin potočar i paočenik na rijekama Bosni, Krivaji i Spreči.

Narodna nošnja
Srpska nošnja Ozrena, Vozuće i Gostovića se veoma razlikuje od nošnje susjednih Srba. Ona je jedna od bitnih obilježja što ovu grupaciju čini posebnom i drugačijom. Karakteriše se jednostavnošću i odmjerenošću u detalju, u čemu je autentična i bliska duhu pravoslavlja.

Naročito zanimljiv detalj nošnje predstavljale su tkanice koje su cijenjene po bogatstvu i složenosti izrade. Isključivo su domaće izrade, a satkane na stanovima (razbojima). Gaće i košulje su bijele i kod muškaraca su bile veoma rijetku ukrašavane vezom, koje su od pasa na dole bile nabrane, pa se po boju nabora i cijenila njihova otmenost. Oboje su činjeni od pamuka ili lana, ručno satkanog. Preko košulje se nosio gunj ili džemadan, ranije napravljen od čohe, a kasnije (između dva rata) od sukna. Ako je služio kao "zborski" (svečani), po rubovima je bio ukrašavan crnim gajtanom.
Preko košulje se prepasavalo tkanicom, načinjenom u više boja na crnoj osnovi. Zimi su se preko gaća nosile čakšire od čohe ili sukna. Sukno se proizvodilo ručno, a bojilo (vranilo) bojom dobijenom iz kore jasena.

Primjetna je bila razlika između nošnje imućnih i siromašnih ozrenaca. Priča se da su Srbi ovoga kraja nosili i šalvare, ali samo u doba turske vladavine. Muškarci su još nosili opanke, torbicu i kapu. Torbica je izrađivana od vune, a imala je po sebi zadivljujuće lijepe šare. Služila je za nošenje sitnih potrebština. Izrađivane su od veće torbe od kostreti. Torbica je bila neizostavni dio narodne nošnje ovdašnjeg muškarca.

Od kapa se na muškarcu mogla vidjeti šubara, šajkača, a u novije vrijeme i kačket. U ranije vrijeme bio je običaj da i mlađi i stariji nose kapu, ali se kasnije mogla vidjeti samo na glavama starijih. Od opanaka je bilo dvije vrste; prvi su bili pašnjaci i oni su kupovani, a drugi su bili putravci, proizvedeni u domaćoj radinosti od goveđe kože. Ispod njih su nazuvani šareni priglavci, sapleteni od raznobojne vune.

Već početkom ovoga vijeka se na muškarcu moglo vidjeti ponešto od građanskih odijevnih stvari, sa čime je polako izčezavala narodna nošnja, da bi šezdesetih godina i potpuno iščezla.

Ženska nošnja je, takođe, po izgledu i načinu izvedbe slična muškoj. Glavni dio ženske nošnje činila je dugačka platnena haljina, ukrašena vezom oko rukava i kolijera, a ranije su bivale ukrašene i sedefićima. Tako je bilo do 1900. godine, a kasnije se na košuljama moglo primjetiti veoma malo veza.

I žene i djevojke su se opasivale tkanicama. Žensku nošnju je karakterisalo nošenje dviju pregača, kod udatih žena, a djevojke su obavezno nosile samo jednu. Prednja opregača (opreg) je prilično malih dimenzija, dok zadnja opregača (stragača) znatno duža od prednje i imala je dijagonalno zavrnut donji kraj, koji je potom pričvršćivan za gornju ivicu oprega. Pregače su se ukrašavale resama raznih boja, a kao i torbice, izrađivane su tehnikom ulaganja (šare su ulagane u osnovu, te su sabijano brdom, na stanu), glavna šara bila je romb, a ponekad i sasvim uprošteni cvijet.
Pred Drugi svjetski rat pregače su se počele izrađivati od industrijske vunice, tih godina, takođe nastaje stragača, a opregovi polako bivaju zamijenjeni keceljama.

Vozućke žene su izrađivale crnobijele opregove sa izuzetno rijetkim dodavanjem crvene boje. Žene oko manastira Ozren su nosile jeleke, načinjene od debljeg, crnog platna. Ljeti su preko košulje nosile haljetak, koji je po ivicama ukrašavan čohom i kadifom, po kojoj su izvođene šare od gajtana. Zimi se preko košulje nocila suknena haljina. Kod žena je bila crna, a kod djevojaka bijela, koje su, takođe niz prsa ukrašavane čojom i gajtanom. I žene i djevojke su na glavama nosile bijele marame, ukrašene jednostavnim, geometrijskim vezom, kojima su se na isti način povezivale. Na nogama su nošene bijele, vunene čarape, a preko njih šareni priglavci, na kojima je preovladavala tamno crvena boja. Opanci su bili "prijesni" to jest izrađivani su neštavljene, goveđe kože.

Ovako odjeveni, mladići i djevojke, u ruhu bjeline, uhvaćeni u kolo, opasivali bi svojom mladošću crkve i tu je dolazila do izražaja ljepota ove nošnje, ljepota, koja je cijelu godinu pripremana i čuvana samo za jednu priliku. Čuveni zbor je za Veliku Gospojinu, kod manastira Ozren, gdje se iz šire okoline znalo skupiti i do sto hiljada duša, čuven je još bio i zbor za Ognjenu Marinu u Tumarama, a značajno je pomenuti i zbor o Uskrsu kod manastira Vozuća, zbor na Pantelinu kod ruševina manastira Udrim, beglučku molitvu u Stogu, kao i mnoge druge.

Narodni običaji
Svi ozrenski običaji su vezani za crkvu i njene praznike. Običaj nad običajima u ovom kraju je slava. Bio je veoma udomaćen običaj da se prije slave postilo sedam dana, ako već sam praznik nije padao u post. Naročito se održavao takav post kod onih, koji su slavili Aranđelovdan ili Savindan. Nije bilo običaja da sveštenik pred slavu sveti vodicu.

Na slavu se pozivao bliži rod. Ako može, domaćin kuće bi pošao lično, na 15 dana prije slave, sa ploskom rakije da pozove kuma i bliže srodnike. Takvih nije bilo mnogo, te je ostajao do ruča kod onoga, koga je pozivao. Ostalima je na dan-dva prije slave slao dijete da ih podsjeti na nju. Kumovima i bližim srodnicima slalo se i "poštenje". Onima, koji nisu bili blizak rod, ono nije slato, već su pozivani samo usmeno. Na slavu su takođe dolazili i nepozvani. Gosti, koji su pozvani, donosili su "poštenje" domaćinu i ponešto od miloštvi svakom od ukućana. Gosti su dolazili na samu slavu, najkasnije do podneva. Domaćin bi ih dočekivao sa bocom i nalivenom čašom, a kada bi ušli u kuću, posjeo bi ih za sto i ponudio kafom. Ako je bilo dosta vremena do ručka, onda bi se ponudili mezom i rakijom. Trpeza se postavljala u najvećoj sobi, pod ikonom. Za čelo sofre je sjedio kum, jer se inače vodilo računa o tome ko će gdje sjesti.

Nekada se mnogo pazilo da se kolač razlomi do dvanaest sati, mada je u nekim mjestima lomljen tek pred veče, a u poslednje vrijeme uglavnom po podne (oko trinaest sati zimi ili oko petnaest sati ljeti). Prije se pred ručak svim gostima poljevalo da operu ruke, poslije toga se postavljala trpeza. Prvo se iznosi prekadnja i krsnica, a zatim pečenje ili posna hrana, ako praznik pada u post. Za Aranđelovdan ili Ilinu nije se spremala prekadnja, jer se u ovim krajevima vjeruje da su ovi sveci živi. Prekadnja se nosila prije slave u crkvu da se osvešta. Osveštana svijeća se palila uz prekadnju i krsnicu.
Kada bi se postavilo i upalila svijeća, svi bi poustajali i molili se Bogu, a prethodno bi se za trpezu stavljale tri čaše rakije. Kad se svršilo sa molitvom, svako bi uzeo po tri puta prekadnje, poslije se pristupalo lomljenju kolača, što je uglavnom obavljao kum sa nekim od prisutnih, koga izabere domaćin, i domaćin. Prvo se izljube, pošto popiju po čašu rakije, pa sva trojica okrenu tri puta krsni kolač, poslije toga ga lome kum i domaćin, a potom se još jednom lomio na četvrt, a zatim počinjala gozba.
Pjevali su se tropar i različite narodne pjesme. Gozba je trajala do kasno u noć. Samo su prijatelji i bliža rodbina ostajali na konaku. Još do novijih vremena se sačuvao običaj da se slavi tri dana; uoči slave, na dan slave i proispratnji. Ponegdje su bile uobičajene i preslave, ali njih su presluživale žene.

Neka vrsta zajedničke slave bile su Ljetnje molitve koje se pamte još od starina. One su održavane od Duhova do Male Gospojine. Poznate su bile one u Petrovu, Krtovi, Rosuljama, Sižju, Tumarama, Mramoru, Karačiću, Porječini i druge. Ranije je postojao običaj paljenja težačke svijeće, ali to pamte samo stariji. Poznate su takođe Zimske molitve, koje su se održavale na grobljima, za vrijeme trajanja zadušne sedmice. Tada se, ustvari, vršio pomen mrtvima u različitim mjestima u različite dane.

Uoči nedjelje po Nikoljdanu po ozrenskim, vozućkim i gostovićkim selima išle su vješalice, družine momaka i mlađih oženjenih ljudi. U većim selima su se dijelili u više grupa, pa su po dogovoru obilazili po jedan zaseok. Za sastanak poslije obilaska dogovorili bi neku kuću, za koju bi znali da će ih primiti. Noseći zvono i zvoneći, išli bi svakoj kući u selu. Pred zatvorenim vratima kuće oni bi otpjevali prigodnu, ali podužu pjesmu, a zatim bi domaćin otvarao vrata. Od ukućana bi tražili različite poklone i novac. Kada bi dobili prilog zvonili bi, zapjevali i odlazili. Usput bi, namaškareni, plašili djecu. U kući, gdje bi se sakupili, pogostili bi se onim ponudama, koje su dobili, a višak je obično ostavljen domaćinu kuće. Ranije bi od sakupljenog novca ostavljali nešto za crkvu. Ova zajednička večera je uz pjesmu trajala do kasno u noć. Običaj vješalica održava se i danas u gotovo neizmjenjivoj, prvoj formi.

Na Badnji dan rano donosi se badnjak od hrastova drveta, a uz njega i jedna grana, na kojoj ima lišća i koja se stavlja na kućni krov. Badnjak se izsiječe na tri dijela i ti dijelovi se uveče lože u vatru. Onaj, ko unosi badnjake, posipa žitom ukućane i oni njega.
UVELIČAJ SLIKU UVELIČAJ SLIKU UVELIČAJ SLIKU
Izjutra na Badnji dan peče se pečenica, koja se jede na Božić. Na Badnji dan žene ne obavljaju nikakav posao lupanjem. Pred zoru se naloži još drva na badnjak i onda ukućani prelaze tri puta preko tog ognja, da ne bi bolovali od vrućice preko godine.
Domaćin rano izjutra na Božić mijesi žitnicu, česnicu i božićni kolač (kovrtanj). U česnicu se stavlja novac. Na žitnicu se nožem povlače crtice, namijenjene pojedinim vrstama žita, a po tome, kako će izgledati poslije pečenja, gata se kako će koje žito roditi. Česnica se jede na Božić, a žitnica i božićni kolač na Mali Božić, za koji se ostavlja desna plećka pečenice. Jelo bi se u osvitak.
Sofra se postavljala na slamu, koja se sterala već na Badnje veče. Na sofru se stave hljebovi i tri svijeće u posudi sa žitom.
Još rano dolazi polaznik (položaj) koji baca nešto novaca na ognjište, udara badnjacima jedan od drugi da izbijaju varnice, što propraća blagosiljanjem. Polaznika bi postavljali za sofru i polivali ga vodom.
Za Mali Božić se sprema popara od žitnice i božićnog kolača, pojela bi se desna plećka i gatalo po njoj. Iza ručka bi se počistila i iznosila slama.
UVELIČAJ SLIKU Treba napomenuti da se za Badnje veče i izjutra na Božić služe orasi, suve šljive i med. Dok se za slavu sprema jedna obična ili trokraka svijeća, za Božić trebaju tri svijeće.
Ranije se stara slama iz postelje i jastuka, kao i za Božić rastrta slama, iznoslila o Malom Božiću na gumno, pa su se djeca po njoj tijerala. Slama se poslije kupila, nosila u voćnjak i stavljala u račve svake voćke. Istog dana u postelju se ulagala nova slama. Na Mali Božić se jede i glava od pečenice.
Na Lazaricu, rano ujutro, djeca bi uzimala gvozdenu peku i ključ kojim su udarali po njoj, pa tako obilazeći tri puta oko kuće i tora govorili: "Kuca, kuca Lazarica, bjež od kuće prganica, ubit će te obramica".

Na Veliki petak su se bojila jaja; jedno se bojilo prije sunca i ostavljalo za sledeći Uskrs. Na Usrks su djeca nosila ljusku od jaja, jer se to smatralo nekim sevapom.

Uoči Petrovdana se se sakupljala djeca po visovima i palila lilaljke (mahaljke). One su spremane od trešnjeve kore, koja se umetala u procjep kraćeg štapa.

Imena su se u ovom kraju uglavnom davala po djedovima i starijima, a nerijetko i po imenima svetaca.

Nekada je bio običaj da su se momci ženili veoma mladi, što je uglavnom činjeno radi nove radne snage. Samatrao se prestarjelim za ženidbu onaj, koji je odslužio vojni rok. Ranije su se smatrali bližim rodom sedmo, pa i deveto koljeno, a u novije vrijeme se uzimaju i do četvrtog koljena. Nekada je bilo i krađe djevojaka, ali to pamte samo stariji. Svadbe su se nekada pripremale pred Božićne poklade i po Božiću, a danas se na to više ne gleda.
Pred svatovima bi prvi išao čajo i uzvikivao "mašala". Čajo je bio okićen peškirima, orasima i lješnicima, čime su ga kitile nevjeste. U novije vrijeme se kitilo i košuljama i maramicama.
Kada je mlada dovođena u novi dom, još dok je na konju, davano joj je sito i zob, a ona je zob bacala preko sebe. U kući bi mladu tri puta obvodili oko ognjišta, dok ga je mlada u međuvremenu darivala. Gosti su donosili darove, a čajo izvikivao ko je šta donio. Ako neko nije imao ništa da donese, on bi i njegovo ime po dobru pomenuo. Čajo je na nadžaku (kasnije na štapu) nosio živoga pijetla. Svadba bi trajala cijeli dan, a uveče bi se nastavila igrankom uz pjesmu i kolo. Nevjeste su se u novoj kući zvale po imenu muža (Siminica, Petrovica ...), po selu iz kog su dovedene (Bjelopoljka, Grabovička ...) ili po rodu iz kojeg dolaze (Stanojevićka, Panićka ...).

Usjekovanje je svakog 11. septembra. Tada Ozrenci izlaze na Gostilj (jedan od vrhova Ozrena) i beru čajeve, od kojih je najpoznatiji čaj od trave Ive. Već je postala tradicija, da na taj dan na Gostilj izađu žene iz kola Srpskih sestara iz Boljanića i sa svježe skuvanim čajem dočekuju sve one, koji dođu na Usjekovanje. Tradicionalna gradnja
Osnovni oblik kuće kod ovdašnjih Srba bila je dvodijelna brvnara. Kuće su ranije bile male i pri zemlji, još krajem 19. vijeka malo kuća je imalo magazu. Prozori su bili sasvim mali. Ranije su kuće pokrivane raževom slamom. Kasnije se pri gradnji kuća počeo primjenjivati šeper, kombinovan sa brvnima, a u novije vrijeme kamen i cigla, sa krovom od crijepa.

Najtipičnije kuće su bile polubrvnare-polušeperače sa dva odjeljenja. Oko kuće su bila brvna, a oko sobe šeper. Zidovi od šepera su se oblepljivali blatom i krečom sa obje strane. Brvna su bila srezana u ćert. Poslije su se umjesto brvna upotrebljavale daske, koje su krajevima zakačane u vertikalno užlijebljene direke. Takav način gradnje zvao se zalog.
Kuće su građene pri strani, tako da su ispod imale podrum, u koji se ulazilo neposredno sa vana.Podrum je bio obložen brvnima, a ako su podrumski zidovi bili od kamena, onda se to nazivala magaza. Na mnogim srpskim kućama bila je sa vana dograđena veranda. Uz pojedine kuće je bila dograđena i vodnica, mada je bilo uobičajenije da se ona podiže zasebno, a služila je za držanje posuda sa vodom.

Ranije su kuće bile pokrivane drvetom (daskom ili šindrom). Običan drveni krov mogao je da traje do 50 godina, a lučev i do 100 godina. U godinama pred Prvi svjetski rat počelo se sa pokrivanjem kuća crijepom. Osobenost je da kod Srba ovoga kraja tavan iznad sobe nije bio otvoren prema kući, iz praktičnog razloga da ne bi počadilo ono šta je na njemu bilo uspremljeno. Ognjište je obično bilo u ravni patosa, a u nekim kućama i izdignuto. Verige su visile na verižnjači, a na ognjištu su se nalazili tronogi sadžak i peka. Soba se odlikovala time što je imala zemljanu peć sa lončićima (furunu). Tu su i drveni sto i sinija sa stolicama ili stolićima, drveni krevet sa slamaricom i ponjavama. Pod je ponekad bio prekriven ponjavama, ali je u glavnom bio nepokriven.

Sporedne zgrade, vrlo raznovrsne namjene, su takođe građene od brvana i uglavnom su karakteristične po malim dimenzijama. Najpotrebnijom zgradom smatrale su se košare ili pojate, koje su pravljene usko i visoko. Građene su i na sprat, sa donjim odjeljenjem za stoku i gornjim za sijeno i drugu stočnu hranu.
U košarama je držana krupna stoka, a uz njih su obično podizane i sudurme, zgradice za sitniju stoku.
Važan objekat predstavljala je i udžera, brvnara u kojoj su čuvane haljine, kovčezi i druge potrebštine, a u njoj je ponekad bilo mjesta i za spavanje. Postojala je i posebna zgrada u kojoj je bio smješten stan (razboj), takozvani stanjak u kome su žene tkale.
U mlječaru se čuvalo mlijeko, sir, kajmak i ostali bijeli mrs. Pušnica ili sušara služila je sa sušenje voća. Bila je načinjena, takođe, od brvana, a iznutra je bila oblijepljena zemljom. Česta zgrada bila je i ambar, koji je služio za čuvanje žita u zrnu.

Dvorišta su ograđivana drvenim žiokama ili prošćem, a oko njih je svako domaćinstvo imalo i poveće imanje, što se održalo i do današnjih dana.

U ovom kraju bilo je mnogo vodenica, i to dvije vrste: mlin potočar i paočenik na rijekama Bosni, Krivaji i Spreči.

Narodna nošnja
Srpska nošnja Ozrena, Vozuće i Gostovića se veoma razlikuje od nošnje susjednih Srba. Ona je jedna od bitnih obilježja što ovu grupaciju čini posebnom i drugačijom. Karakteriše se jednostavnošću i odmjerenošću u detalju, u čemu je autentična i bliska duhu pravoslavlja.


Naročito zanimljiv detalj nošnje predstavljale su tkanice koje su cijenjene po bogatstvu i složenosti izrade. Isključivo su domaće izrade, a satkane na stanovima (razbojima). Gaće i košulje su bijele i kod muškaraca su bile veoma rijetku ukrašavane vezom, koje su od pasa na dole bile nabrane, pa se po boju nabora i cijenila njihova otmenost. Oboje su činjeni od pamuka ili lana, ručno satkanog. Preko košulje se nosio gunj ili džemadan, ranije napravljen od čohe, a kasnije (između dva rata) od sukna. Ako je služio kao "zborski" (svečani), po rubovima je bio ukrašavan crnim gajtanom.
Preko košulje se prepasavalo tkanicom, načinjenom u više boja na crnoj osnovi. Zimi su se preko gaća nosile čakšire od čohe ili sukna. Sukno se proizvodilo ručno, a bojilo (vranilo) bojom dobijenom iz kore jasena.

Primjetna je bila razlika između nošnje imućnih i siromašnih ozrenaca. Priča se da su Srbi ovoga kraja nosili i šalvare, ali samo u doba turske vladavine. Muškarci su još nosili opanke, torbicu i kapu. Torbica je izrađivana od vune, a imala je po sebi zadivljujuće lijepe šare. Služila je za nošenje sitnih potrebština. Izrađivane su od veće torbe od kostreti. Torbica je bila neizostavni dio narodne nošnje ovdašnjeg muškarca.

Od kapa se na muškarcu mogla vidjeti šubara, šajkača, a u novije vrijeme i kačket. U ranije vrijeme bio je običaj da i mlađi i stariji nose kapu, ali se kasnije mogla vidjeti samo na glavama starijih. Od opanaka je bilo dvije vrste; prvi su bili pašnjaci i oni su kupovani, a drugi su bili putravci, proizvedeni u domaćoj radinosti od goveđe kože. Ispod njih su nazuvani šareni priglavci, sapleteni od raznobojne vune.

Već početkom ovoga vijeka se na muškarcu moglo vidjeti ponešto od građanskih odijevnih stvari, sa čime je polako izčezavala narodna nošnja, da bi šezdesetih godina i potpuno iščezla.

Ženska nošnja je, takođe, po izgledu i načinu izvedbe slična muškoj. Glavni dio ženske nošnje činila je dugačka platnena haljina, ukrašena vezom oko rukava i kolijera, a ranije su bivale ukrašene i sedefićima. Tako je bilo do 1900. godine, a kasnije se na košuljama moglo primjetiti veoma malo veza.

I žene i djevojke su se opasivale tkanicama. Žensku nošnju je karakterisalo nošenje dviju pregača, kod udatih žena, a djevojke su obavezno nosile samo jednu. Prednja opregača (opreg) je prilično malih dimenzija, dok zadnja opregača (stragača) znatno duža od prednje i imala je dijagonalno zavrnut donji kraj, koji je potom pričvršćivan za gornju ivicu oprega. Pregače su se ukrašavale resama raznih boja, a kao i torbice, izrađivane su tehnikom ulaganja (šare su ulagane u osnovu, te su sabijano brdom, na stanu), glavna šara bila je romb, a ponekad i sasvim uprošteni cvijet.
Pred Drugi svjetski rat pregače su se počele izrađivati od industrijske vunice, tih godina, takođe nastaje stragača, a opregovi polako bivaju zamijenjeni keceljama.

Vozućke žene su izrađivale crnobijele opregove sa izuzetno rijetkim dodavanjem crvene boje. Žene oko manastira Ozren su nosile jeleke, načinjene od debljeg, crnog platna. Ljeti su preko košulje nosile haljetak, koji je po ivicama ukrašavan čohom i kadifom, po kojoj su izvođene šare od gajtana. Zimi se preko košulje nocila suknena haljina. Kod žena je bila crna, a kod djevojaka bijela, koje su, takođe niz prsa ukrašavane čojom i gajtanom. I žene i djevojke su na glavama nosile bijele marame, ukrašene jednostavnim, geometrijskim vezom, kojima su se na isti način povezivale. Na nogama su nošene bijele, vunene čarape, a preko njih šareni priglavci, na kojima je preovladavala tamno crvena boja. Opanci su bili "prijesni" to jest izrađivani su neštavljene, goveđe kože.

Ovako odjeveni, mladići i djevojke, u ruhu bjeline, uhvaćeni u kolo, opasivali bi svojom mladošću crkve i tu je dolazila do izražaja ljepota ove nošnje, ljepota, koja je cijelu godinu pripremana i čuvana samo za jednu priliku. Čuveni zbor je za Veliku Gospojinu, kod manastira Ozren, gdje se iz šire okoline znalo skupiti i do sto hiljada duša, čuven je još bio i zbor za Ognjenu Marinu u Tumarama, a značajno je pomenuti i zbor o Uskrsu kod manastira Vozuća, zbor na Pantelinu kod ruševina manastira Udrim, beglučku molitvu u Stogu, kao i mnoge druge.

Narodni običaji
Svi ozrenski običaji su vezani za crkvu i njene praznike. Običaj nad običajima u ovom kraju je slava. Bio je veoma udomaćen običaj da se prije slave postilo sedam dana, ako već sam praznik nije padao u post. Naročito se održavao takav post kod onih, koji su slavili Aranđelovdan ili Savindan. Nije bilo običaja da sveštenik pred slavu sveti vodicu.

Na slavu se pozivao bliži rod. Ako može, domaćin kuće bi pošao lično, na 15 dana prije slave, sa ploskom rakije da pozove kuma i bliže srodnike. Takvih nije bilo mnogo, te je ostajao do ruča kod onoga, koga je pozivao. Ostalima je na dan-dva prije slave slao dijete da ih podsjeti na nju. Kumovima i bližim srodnicima slalo se i "poštenje". Onima, koji nisu bili blizak rod, ono nije slato, već su pozivani samo usmeno. Na slavu su takođe dolazili i nepozvani. Gosti, koji su pozvani, donosili su "poštenje" domaćinu i ponešto od miloštvi svakom od ukućana. Gosti su dolazili na samu slavu, najkasnije do podneva. Domaćin bi ih dočekivao sa bocom i nalivenom čašom, a kada bi ušli u kuću, posjeo bi ih za sto i ponudio kafom. Ako je bilo dosta vremena do ručka, onda bi se ponudili mezom i rakijom. Trpeza se postavljala u najvećoj sobi, pod ikonom. Za čelo sofre je sjedio kum, jer se inače vodilo računa o tome ko će gdje sjesti.


Nekada se mnogo pazilo da se kolač razlomi do dvanaest sati, mada je u nekim mjestima lomljen tek pred veče, a u poslednje vrijeme uglavnom po podne (oko trinaest sati zimi ili oko petnaest sati ljeti). Prije se pred ručak svim gostima poljevalo da operu ruke, poslije toga se postavljala trpeza. Prvo se iznosi prekadnja i krsnica, a zatim pečenje ili posna hrana, ako praznik pada u post. Za Aranđelovdan ili Ilinu nije se spremala prekadnja, jer se u ovim krajevima vjeruje da su ovi sveci živi. Prekadnja se nosila prije slave u crkvu da se osvešta. Osveštana svijeća se palila uz prekadnju i krsnicu.
Kada bi se postavilo i upalila svijeća, svi bi poustajali i molili se Bogu, a prethodno bi se za trpezu stavljale tri čaše rakije. Kad se svršilo sa molitvom, svako bi uzeo po tri puta prekadnje, poslije se pristupalo lomljenju kolača, što je uglavnom obavljao kum sa nekim od prisutnih, koga izabere domaćin, i domaćin. Prvo se izljube, pošto popiju po čašu rakije, pa sva trojica okrenu tri puta krsni kolač, poslije toga ga lome kum i domaćin, a potom se još jednom lomio na četvrt, a zatim počinjala gozba.
Pjevali su se tropar i različite narodne pjesme. Gozba je trajala do kasno u noć. Samo su prijatelji i bliža rodbina ostajali na konaku. Još do novijih vremena se sačuvao običaj da se slavi tri dana; uoči slave, na dan slave i proispratnji. Ponegdje su bile uobičajene i preslave, ali njih su presluživale žene.

Neka vrsta zajedničke slave bile su Ljetnje molitve koje se pamte još od starina. One su održavane od Duhova do Male Gospojine. Poznate su bile one u Petrovu, Krtovi, Rosuljama, Sižju, Tumarama, Mramoru, Karačiću, Porječini i druge. Ranije je postojao običaj paljenja težačke svijeće, ali to pamte samo stariji. Poznate su takođe Zimske molitve, koje su se održavale na grobljima, za vrijeme trajanja zadušne sedmice. Tada se, ustvari, vršio pomen mrtvima u različitim mjestima u različite dane.

Uoči nedjelje po Nikoljdanu po ozrenskim, vozućkim i gostovićkim selima išle su vješalice, družine momaka i mlađih oženjenih ljudi. U većim selima su se dijelili u više grupa, pa su po dogovoru obilazili po jedan zaseok. Za sastanak poslije obilaska dogovorili bi neku kuću, za koju bi znali da će ih primiti. Noseći zvono i zvoneći, išli bi svakoj kući u selu. Pred zatvorenim vratima kuće oni bi otpjevali prigodnu, ali podužu pjesmu, a zatim bi domaćin otvarao vrata. Od ukućana bi tražili različite poklone i novac. Kada bi dobili prilog zvonili bi, zapjevali i odlazili. Usput bi, namaškareni, plašili djecu. U kući, gdje bi se sakupili, pogostili bi se onim ponudama, koje su dobili, a višak je obično ostavljen domaćinu kuće. Ranije bi od sakupljenog novca ostavljali nešto za crkvu. Ova zajednička večera je uz pjesmu trajala do kasno u noć. Običaj vješalica održava se i danas u gotovo neizmjenjivoj, prvoj formi.

Na Badnji dan rano donosi se badnjak od hrastova drveta, a uz njega i jedna grana, na kojoj ima lišća i koja se stavlja na kućni krov. Badnjak se izsiječe na tri dijela i ti dijelovi se uveče lože u vatru. Onaj, ko unosi badnjake, posipa žitom ukućane i oni njega.

Izjutra na Badnji dan peče se pečenica, koja se jede na Božić. Na Badnji dan žene ne obavljaju nikakav posao lupanjem. Pred zoru se naloži još drva na badnjak i onda ukućani prelaze tri puta preko tog ognja, da ne bi bolovali od vrućice preko godine.
Domaćin rano izjutra na Božić mijesi žitnicu, česnicu i božićni kolač (kovrtanj). U česnicu se stavlja novac. Na žitnicu se nožem povlače crtice, namijenjene pojedinim vrstama žita, a po tome, kako će izgledati poslije pečenja, gata se kako će koje žito roditi. Česnica se jede na Božić, a žitnica i božićni kolač na Mali Božić, za koji se ostavlja desna plećka pečenice. Jelo bi se u osvitak.
Sofra se postavljala na slamu, koja se sterala već na Badnje veče. Na sofru se stave hljebovi i tri svijeće u posudi sa žitom.
Još rano dolazi polaznik (položaj) koji baca nešto novaca na ognjište, udara badnjacima jedan od drugi da izbijaju varnice, što propraća blagosiljanjem. Polaznika bi postavljali za sofru i polivali ga vodom.
Za Mali Božić se sprema popara od žitnice i božićnog kolača, pojela bi se desna plećka i gatalo po njoj. Iza ručka bi se počistila i iznosila slama.
UVELIČAJ SLIKU Treba napomenuti da se za Badnje veče i izjutra na Božić služe orasi, suve šljive i med. Dok se za slavu sprema jedna obična ili trokraka svijeća, za Božić trebaju tri svijeće.
Ranije se stara slama iz postelje i jastuka, kao i za Božić rastrta slama, iznoslila o Malom Božiću na gumno, pa su se djeca po njoj tijerala. Slama se poslije kupila, nosila u voćnjak i stavljala u račve svake voćke. Istog dana u postelju se ulagala nova slama. Na Mali Božić se jede i glava od pečenice.
Na Lazaricu, rano ujutro, djeca bi uzimala gvozdenu peku i ključ kojim su udarali po njoj, pa tako obilazeći tri puta oko kuće i tora govorili: "Kuca, kuca Lazarica, bjež od kuće prganica, ubit će te obramica".

Na Veliki petak su se bojila jaja; jedno se bojilo prije sunca i ostavljalo za sledeći Uskrs. Na Usrks su djeca nosila ljusku od jaja, jer se to smatralo nekim sevapom.

Uoči Petrovdana se se sakupljala djeca po visovima i palila lilaljke (mahaljke). One su spremane od trešnjeve kore, koja se umetala u procjep kraćeg štapa.

Imena su se u ovom kraju uglavnom davala po djedovima i starijima, a nerijetko i po imenima svetaca.

Nekada je bio običaj da su se momci ženili veoma mladi, što je uglavnom činjeno radi nove radne snage. Samatrao se prestarjelim za ženidbu onaj, koji je odslužio vojni rok. Ranije su se smatrali bližim rodom sedmo, pa i deveto koljeno, a u novije vrijeme se uzimaju i do četvrtog koljena. Nekada je bilo i krađe djevojaka, ali to pamte samo stariji. Svadbe su se nekada pripremale pred Božićne poklade i po Božiću, a danas se na to više ne gleda.
Pred svatovima bi prvi išao čajo i uzvikivao "mašala". Čajo je bio okićen peškirima, orasima i lješnicima, čime su ga kitile nevjeste. U novije vrijeme se kitilo i košuljama i maramicama.
Kada je mlada dovođena u novi dom, još dok je na konju, davano joj je sito i zob, a ona je zob bacala preko sebe. U kući bi mladu tri puta obvodili oko ognjišta, dok ga je mlada u međuvremenu darivala. Gosti su donosili darove, a čajo izvikivao ko je šta donio. Ako neko nije imao ništa da donese, on bi i njegovo ime po dobru pomenuo. Čajo je na nadžaku (kasnije na štapu) nosio živoga pijetla. Svadba bi trajala cijeli dan, a uveče bi se nastavila igrankom uz pjesmu i kolo. Nevjeste su se u novoj kući zvale po imenu muža (Siminica, Petrovica ...), po selu iz kog su dovedene (Bjelopoljka, Grabovička ...) ili po rodu iz kojeg dolaze (Stanojevićka, Panićka ...).
Usjekovanje je svakog 11. septembra. Tada Ozrenci izlaze na Gostilj (jedan od vrhova Ozrena) i beru čajeve, od kojih je najpoznatiji čaj od trave Ive. Već je postala tradicija, da na taj dan na Gostilj izađu žene iz kola Srpskih sestara iz Boljanića i sa svježe skuvanim čajem dočekuju sve one, koji dođu na Usjekovanje. Tradicionalna gradnja
Osnovni oblik kuće kod ovdašnjih Srba bila je dvodijelna brvnara. Kuće su ranije bile male i pri zemlji, još krajem 19. vijeka malo kuća je imalo magazu. Prozori su bili sasvim mali. Ranije su kuće pokrivane raževom slamom. Kasnije se pri gradnji kuća počeo primjenjivati šeper, kombinovan sa brvnima, a u novije vrijeme kamen i cigla, sa krovom od crijepa.

Najtipičnije kuće su bile polubrvnare-polušeperače sa dva odjeljenja. Oko kuće su bila brvna, a oko sobe šeper. Zidovi od šepera su se oblepljivali blatom i krečom sa obje strane. Brvna su bila srezana u ćert. Poslije su se umjesto brvna upotrebljavale daske, koje su krajevima zakačane u vertikalno užlijebljene direke. Takav način gradnje zvao se zalog.
Kuće su građene pri strani, tako da su ispod imale podrum, u koji se ulazilo neposredno sa vana.Podrum je bio obložen brvnima, a ako su podrumski zidovi bili od kamena, onda se to nazivala magaza. Na mnogim srpskim kućama bila je sa vana dograđena veranda. Uz pojedine kuće je bila dograđena i vodnica, mada je bilo uobičajenije da se ona podiže zasebno, a služila je za držanje posuda sa vodom.

Ranije su kuće bile pokrivane drvetom (daskom ili šindrom). Običan drveni krov mogao je da traje do 50 godina, a lučev i do 100 godina. U godinama pred Prvi svjetski rat počelo se sa pokrivanjem kuća crijepom. Osobenost je da kod Srba ovoga kraja tavan iznad sobe nije bio otvoren prema kući, iz praktičnog razloga da ne bi počadilo ono šta je na njemu bilo uspremljeno. Ognjište je obično bilo u ravni patosa, a u nekim kućama i izdignuto. Verige su visile na verižnjači, a na ognjištu su se nalazili tronogi sadžak i peka. Soba se odlikovala time što je imala zemljanu peć sa lončićima (furunu). Tu su i drveni sto i sinija sa stolicama ili stolićima, drveni krevet sa slamaricom i ponjavama. Pod je ponekad bio prekriven ponjavama, ali je u glavnom bio nepokriven.

Sporedne zgrade, vrlo raznovrsne namjene, su takođe građene od brvana i uglavnom su karakteristične po malim dimenzijama. Najpotrebnijom zgradom smatrale su se košare ili pojate, koje su pravljene usko i visoko. Građene su i na sprat, sa donjim odjeljenjem za stoku i gornjim za sijeno i drugu stočnu hranu.
U košarama je držana krupna stoka, a uz njih su obično podizane i sudurme, zgradice za sitniju stoku.
Važan objekat predstavljala je i udžera, brvnara u kojoj su čuvane haljine, kovčezi i druge potrebštine, a u njoj je ponekad bilo mjesta i za spavanje. Postojala je i posebna zgrada u kojoj je bio smješten stan (razboj), takozvani stanjak u kome su žene tkale.
U mlječaru se čuvalo mlijeko, sir, kajmak i ostali bijeli mrs. Pušnica ili sušara služila je sa sušenje voća. Bila je načinjena, takođe, od brvana, a iznutra je bila oblijepljena zemljom. Česta zgrada bila je i ambar, koji je služio za čuvanje žita u zrnu.

Dvorišta su ograđivana drvenim žiokama ili prošćem, a oko njih je svako domaćinstvo imalo i poveće imanje, što se održalo i do današnjih dana.

U ovom kraju bilo je mnogo vodenica, i to dvije vrste: mlin potočar i paočenik na rijekama Bosni, Krivaji i Spreči.

Narodna nošnja
Srpska nošnja Ozrena, Vozuće i Gostovića se veoma razlikuje od nošnje susjednih Srba. Ona je jedna od bitnih obilježja što ovu grupaciju čini posebnom i drugačijom. Karakteriše se jednostavnošću i odmjerenošću u detalju, u čemu je autentična i bliska duhu pravoslavlja.

Naročito zanimljiv detalj nošnje predstavljale su tkanice koje su cijenjene po bogatstvu i složenosti izrade. Isključivo su domaće izrade, a satkane na stanovima (razbojima). Gaće i košulje su bijele i kod muškaraca su bile veoma rijetku ukrašavane vezom, koje su od pasa na dole bile nabrane, pa se po boju nabora i cijenila njihova otmenost. Oboje su činjeni od pamuka ili lana, ručno satkanog. Preko košulje se nosio gunj ili džemadan, ranije napravljen od čohe, a kasnije (između dva rata) od sukna. Ako je služio kao "zborski" (svečani), po rubovima je bio ukrašavan crnim gajtanom.
Preko košulje se prepasavalo tkanicom, načinjenom u više boja na crnoj osnovi. Zimi su se preko gaća nosile čakšire od čohe ili sukna. Sukno se proizvodilo ručno, a bojilo (vranilo) bojom dobijenom iz kore jasena.

Primjetna je bila razlika između nošnje imućnih i siromašnih ozrenaca. Priča se da su Srbi ovoga kraja nosili i šalvare, ali samo u doba turske vladavine. Muškarci su još nosili opanke, torbicu i kapu. Torbica je izrađivana od vune, a imala je po sebi zadivljujuće lijepe šare. Služila je za nošenje sitnih potrebština. Izrađivane su od veće torbe od kostreti. Torbica je bila neizostavni dio narodne nošnje ovdašnjeg muškarca.

Od kapa se na muškarcu mogla vidjeti šubara, šajkača, a u novije vrijeme i kačket. U ranije vrijeme bio je običaj da i mlađi i stariji nose kapu, ali se kasnije mogla vidjeti samo na glavama starijih. Od opanaka je bilo dvije vrste; prvi su bili pašnjaci i oni su kupovani, a drugi su bili putravci, proizvedeni u domaćoj radinosti od goveđe kože. Ispod njih su nazuvani šareni priglavci, sapleteni od raznobojne vune.

Već početkom ovoga vijeka se na muškarcu moglo vidjeti ponešto od građanskih odijevnih stvari, sa čime je polako izčezavala narodna nošnja, da bi šezdesetih godina i potpuno iščezla.

Ženska nošnja je, takođe, po izgledu i načinu izvedbe slična muškoj. Glavni dio ženske nošnje činila je dugačka platnena haljina, ukrašena vezom oko rukava i kolijera, a ranije su bivale ukrašene i sedefićima. Tako je bilo do 1900. godine, a kasnije se na košuljama moglo primjetiti veoma malo veza.

I žene i djevojke su se opasivale tkanicama. Žensku nošnju je karakterisalo nošenje dviju pregača, kod udatih žena, a djevojke su obavezno nosile samo jednu. Prednja opregača (opreg) je prilično malih dimenzija, dok zadnja opregača (stragača) znatno duža od prednje i imala je dijagonalno zavrnut donji kraj, koji je potom pričvršćivan za gornju ivicu oprega. Pregače su se ukrašavale resama raznih boja, a kao i torbice, izrađivane su tehnikom ulaganja (šare su ulagane u osnovu, te su sabijano brdom, na stanu), glavna šara bila je romb, a ponekad i sasvim uprošteni cvijet.
Pred Drugi svjetski rat pregače su se počele izrađivati od industrijske vunice, tih godina, takođe nastaje stragača, a opregovi polako bivaju zamijenjeni keceljama.

Vozućke žene su izrađivale crnobijele opregove sa izuzetno rijetkim dodavanjem crvene boje. Žene oko manastira Ozren su nosile jeleke, načinjene od debljeg, crnog platna. Ljeti su preko košulje nosile haljetak, koji je po ivicama ukrašavan čohom i kadifom, po kojoj su izvođene šare od gajtana. Zimi se preko košulje nocila suknena haljina. Kod žena je bila crna, a kod djevojaka bijela, koje su, takođe niz prsa ukrašavane čojom i gajtanom. I žene i djevojke su na glavama nosile bijele marame, ukrašene jednostavnim, geometrijskim vezom, kojima su se na isti način povezivale. Na nogama su nošene bijele, vunene čarape, a preko njih šareni priglavci, na kojima je preovladavala tamno crvena boja. Opanci su bili "prijesni" to jest izrađivani su neštavljene, goveđe kože.

Ovako odjeveni, mladići i djevojke, u ruhu bjeline, uhvaćeni u kolo, opasivali bi svojom mladošću crkve i tu je dolazila do izražaja ljepota ove nošnje, ljepota, koja je cijelu godinu pripremana i čuvana samo za jednu priliku. Čuveni zbor je za Veliku Gospojinu, kod manastira Ozren, gdje se iz šire okoline znalo skupiti i do sto hiljada duša, čuven je još bio i zbor za Ognjenu Marinu u Tumarama, a značajno je pomenuti i zbor o Uskrsu kod manastira Vozuća, zbor na Pantelinu kod ruševina manastira Udrim, beglučku molitvu u Stogu, kao i mnoge druge.

Narodni običaji
Svi ozrenski običaji su vezani za crkvu i njene praznike. Običaj nad običajima u ovom kraju je slava. Bio je veoma udomaćen običaj da se prije slave postilo sedam dana, ako već sam praznik nije padao u post. Naročito se održavao takav post kod onih, koji su slavili Aranđelovdan ili Savindan. Nije bilo običaja da sveštenik pred slavu sveti vodicu.

Na slavu se pozivao bliži rod. Ako može, domaćin kuće bi pošao lično, na 15 dana prije slave, sa ploskom rakije da pozove kuma i bliže srodnike. Takvih nije bilo mnogo, te je ostajao do ruča kod onoga, koga je pozivao. Ostalima je na dan-dva prije slave slao dijete da ih podsjeti na nju. Kumovima i bližim srodnicima slalo se i "poštenje". Onima, koji nisu bili blizak rod, ono nije slato, već su pozivani samo usmeno. Na slavu su takođe dolazili i nepozvani. Gosti, koji su pozvani, donosili su "poštenje" domaćinu i ponešto od miloštvi svakom od ukućana. Gosti su dolazili na samu slavu, najkasnije do podneva. Domaćin bi ih dočekivao sa bocom i nalivenom čašom, a kada bi ušli u kuću, posjeo bi ih za sto i ponudio kafom. Ako je bilo dosta vremena do ručka, onda bi se ponudili mezom i rakijom. Trpeza se postavljala u najvećoj sobi, pod ikonom. Za čelo sofre je sjedio kum, jer se inače vodilo računa o tome ko će gdje sjesti.

Nekada se mnogo pazilo da se kolač razlomi do dvanaest sati, mada je u nekim mjestima lomljen tek pred veče, a u poslednje vrijeme uglavnom po podne (oko trinaest sati zimi ili oko petnaest sati ljeti). Prije se pred ručak svim gostima poljevalo da operu ruke, poslije toga se postavljala trpeza. Prvo se iznosi prekadnja i krsnica, a zatim pečenje ili posna hrana, ako praznik pada u post. Za Aranđelovdan ili Ilinu nije se spremala prekadnja, jer se u ovim krajevima vjeruje da su ovi sveci živi. Prekadnja se nosila prije slave u crkvu da se osvešta. Osveštana svijeća se palila uz prekadnju i krsnicu.
Kada bi se postavilo i upalila svijeća, svi bi poustajali i molili se Bogu, a prethodno bi se za trpezu stavljale tri čaše rakije. Kad se svršilo sa molitvom, svako bi uzeo po tri puta prekadnje, poslije se pristupalo lomljenju kolača, što je uglavnom obavljao kum sa nekim od prisutnih, koga izabere domaćin, i domaćin. Prvo se izljube, pošto popiju po čašu rakije, pa sva trojica okrenu tri puta krsni kolač, poslije toga ga lome kum i domaćin, a potom se još jednom lomio na četvrt, a zatim počinjala gozba.
Pjevali su se tropar i različite narodne pjesme. Gozba je trajala do kasno u noć. Samo su prijatelji i bliža rodbina ostajali na konaku. Još do novijih vremena se sačuvao običaj da se slavi tri dana; uoči slave, na dan slave i proispratnji. Ponegdje su bile uobičajene i preslave, ali njih su presluživale žene.

Neka vrsta zajedničke slave bile su Ljetnje molitve koje se pamte još od starina. One su održavane od Duhova do Male Gospojine. Poznate su bile one u Petrovu, Krtovi, Rosuljama, Sižju, Tumarama, Mramoru, Karačiću, Porječini i druge. Ranije je postojao običaj paljenja težačke svijeće, ali to pamte samo stariji. Poznate su takođe Zimske molitve, koje su se održavale na grobljima, za vrijeme trajanja zadušne sedmice. Tada se, ustvari, vršio pomen mrtvima u različitim mjestima u različite dane.

Uoči nedjelje po Nikoljdanu po ozrenskim, vozućkim i gostovićkim selima išle su vješalice, družine momaka i mlađih oženjenih ljudi. U većim selima su se dijelili u više grupa, pa su po dogovoru obilazili po jedan zaseok. Za sastanak poslije obilaska dogovorili bi neku kuću, za koju bi znali da će ih primiti. Noseći zvono i zvoneći, išli bi svakoj kući u selu. Pred zatvorenim vratima kuće oni bi otpjevali prigodnu, ali podužu pjesmu, a zatim bi domaćin otvarao vrata. Od ukućana bi tražili različite poklone i novac. Kada bi dobili prilog zvonili bi, zapjevali i odlazili. Usput bi, namaškareni, plašili djecu. U kući, gdje bi se sakupili, pogostili bi se onim ponudama, koje su dobili, a višak je obično ostavljen domaćinu kuće. Ranije bi od sakupljenog novca ostavljali nešto za crkvu. Ova zajednička večera je uz pjesmu trajala do kasno u noć. Običaj vješalica održava se i danas u gotovo neizmjenjivoj, prvoj formi.

Na Badnji dan rano donosi se badnjak od hrastova drveta, a uz njega i jedna grana, na kojoj ima lišća i koja se stavlja na kućni krov. Badnjak se izsiječe na tri dijela i ti dijelovi se uveče lože u vatru. Onaj, ko unosi badnjake, posipa žitom ukućane i oni njega.

Izjutra na Badnji dan peče se pečenica, koja se jede na Božić. Na Badnji dan žene ne obavljaju nikakav posao lupanjem. Pred zoru se naloži još drva na badnjak i onda ukućani prelaze tri puta preko tog ognja, da ne bi bolovali od vrućice preko godine.
Domaćin rano izjutra na Božić mijesi žitnicu, česnicu i božićni kolač (kovrtanj). U česnicu se stavlja novac. Na žitnicu se nožem povlače crtice, namijenjene pojedinim vrstama žita, a po tome, kako će izgledati poslije pečenja, gata se kako će koje žito roditi. Česnica se jede na Božić, a žitnica i božićni kolač na Mali Božić, za koji se ostavlja desna plećka pečenice. Jelo bi se u osvitak.
Sofra se postavljala na slamu, koja se sterala već na Badnje veče. Na sofru se stave hljebovi i tri svijeće u posudi sa žitom.
Još rano dolazi polaznik (položaj) koji baca nešto novaca na ognjište, udara badnjacima jedan od drugi da izbijaju varnice, što propraća blagosiljanjem. Polaznika bi postavljali za sofru i polivali ga vodom.
Za Mali Božić se sprema popara od žitnice i božićnog kolača, pojela bi se desna plećka i gatalo po njoj. Iza ručka bi se počistila i iznosila slama.
UVELIČAJ SLIKU Treba napomenuti da se za Badnje veče i izjutra na Božić služe orasi, suve šljive i med. Dok se za slavu sprema jedna obična ili trokraka svijeća, za Božić trebaju tri svijeće.
Ranije se stara slama iz postelje i jastuka, kao i za Božić rastrta slama, iznoslila o Malom Božiću na gumno, pa su se djeca po njoj tijerala. Slama se poslije kupila, nosila u voćnjak i stavljala u račve svake voćke. Istog dana u postelju se ulagala nova slama. Na Mali Božić se jede i glava od pečenice.
Na Lazaricu, rano ujutro, djeca bi uzimala gvozdenu peku i ključ kojim su udarali po njoj, pa tako obilazeći tri puta oko kuće i tora govorili: "Kuca, kuca Lazarica, bjež od kuće prganica, ubit će te obramica".

Na Veliki petak su se bojila jaja; jedno se bojilo prije sunca i ostavljalo za sledeći Uskrs. Na Usrks su djeca nosila ljusku od jaja, jer se to smatralo nekim sevapom.

Uoči Petrovdana se se sakupljala djeca po visovima i palila lilaljke (mahaljke). One su spremane od trešnjeve kore, koja se umetala u procjep kraćeg štapa.

Imena su se u ovom kraju uglavnom davala po djedovima i starijima, a nerijetko i po imenima svetaca.

Nekada je bio običaj da su se momci ženili veoma mladi, što je uglavnom činjeno radi nove radne snage. Samatrao se prestarjelim za ženidbu onaj, koji je odslužio vojni rok. Ranije su se smatrali bližim rodom sedmo, pa i deveto koljeno, a u novije vrijeme se uzimaju i do četvrtog koljena. Nekada je bilo i krađe djevojaka, ali to pamte samo stariji. Svadbe su se nekada pripremale pred Božićne poklade i po Božiću, a danas se na to više ne gleda.
Pred svatovima bi prvi išao čajo i uzvikivao "mašala". Čajo je bio okićen peškirima, orasima i lješnicima, čime su ga kitile nevjeste. U novije vrijeme se kitilo i košuljama i maramicama.
Kada je mlada dovođena u novi dom, još dok je na konju, davano joj je sito i zob, a ona je zob bacala preko sebe. U kući bi mladu tri puta obvodili oko ognjišta, dok ga je mlada u međuvremenu darivala. Gosti su donosili darove, a čajo izvikivao ko je šta donio. Ako neko nije imao ništa da donese, on bi i njegovo ime po dobru pomenuo. Čajo je na nadžaku (kasnije na štapu) nosio živoga pijetla. Svadba bi trajala cijeli dan, a uveče bi se nastavila igrankom uz pjesmu i kolo. Nevjeste su se u novoj kući zvale po imenu muža (Siminica, Petrovica ...), po selu iz kog su dovedene (Bjelopoljka, Grabovička ...) ili po rodu iz kojeg dolaze (Stanojevićka, Panićka ...).
Usjekovanje je svakog 11. septembra. Tada Ozrenci izlaze na Gostilj (jedan od vrhova Ozrena) i beru čajeve, od kojih je najpoznatiji čaj od trave Ive. Već je postala tradicija, da na taj dan na Gostilj izađu žene iz kola Srpskih sestara iz Boljanića i sa svježe skuvanim čajem dočekuju sve one, koji dođu na Usjekovanje. Tradicionalna gradnja
Osnovni oblik kuće kod ovdašnjih Srba bila je dvodijelna brvnara. Kuće su ranije bile male i pri zemlji, još krajem 19. vijeka malo kuća je imalo magazu. Prozori su bili sasvim mali. Ranije su kuće pokrivane raževom slamom. Kasnije se pri gradnji kuća počeo primjenjivati šeper, kombinovan sa brvnima, a u novije vrijeme kamen i cigla, sa krovom od crijepa.

Najtipičnije kuće su bile polubrvnare-polušeperače sa dva odjeljenja. Oko kuće su bila brvna, a oko sobe šeper. Zidovi od šepera su se oblepljivali blatom i krečom sa obje strane. Brvna su bila srezana u ćert. Poslije su se umjesto brvna upotrebljavale daske, koje su krajevima zakačane u vertikalno užlijebljene direke. Takav način gradnje zvao se zalog.
Kuće su građene pri strani, tako da su ispod imale podrum, u koji se ulazilo neposredno sa vana.Podrum je bio obložen brvnima, a ako su podrumski zidovi bili od kamena, onda se to nazivala magaza. Na mnogim srpskim kućama bila je sa vana dograđena veranda. Uz pojedine kuće je bila dograđena i vodnica, mada je bilo uobičajenije da se ona podiže zasebno, a služila je za držanje posuda sa vodom.

Ranije su kuće bile pokrivane drvetom (daskom ili šindrom). Običan drveni krov mogao je da traje do 50 godina, a lučev i do 100 godina. U godinama pred Prvi svjetski rat počelo se sa pokrivanjem kuća crijepom. Osobenost je da kod Srba ovoga kraja tavan iznad sobe nije bio otvoren prema kući, iz praktičnog razloga da ne bi počadilo ono šta je na njemu bilo uspremljeno. Ognjište je obično bilo u ravni patosa, a u nekim kućama i izdignuto. Verige su visile na verižnjači, a na ognjištu su se nalazili tronogi sadžak i peka. Soba se odlikovala time što je imala zemljanu peć sa lončićima (furunu). Tu su i drveni sto i sinija sa stolicama ili stolićima, drveni krevet sa slamaricom i ponjavama. Pod je ponekad bio prekriven ponjavama, ali je u glavnom bio nepokriven.

Sporedne zgrade, vrlo raznovrsne namjene, su takođe građene od brvana i uglavnom su karakteristične po malim dimenzijama. Najpotrebnijom zgradom smatrale su se košare ili pojate, koje su pravljene usko i visoko. Građene su i na sprat, sa donjim odjeljenjem za stoku i gornjim za sijeno i drugu stočnu hranu.
U košarama je držana krupna stoka, a uz njih su obično podizane i sudurme, zgradice za sitniju stoku.
Važan objekat predstavljala je i udžera, brvnara u kojoj su čuvane haljine, kovčezi i druge potrebštine, a u njoj je ponekad bilo mjesta i za spavanje. Postojala je i posebna zgrada u kojoj je bio smješten stan (razboj), takozvani stanjak u kome su žene tkale.
U mlječaru se čuvalo mlijeko, sir, kajmak i ostali bijeli mrs. Pušnica ili sušara služila je sa sušenje voća. Bila je načinjena, takođe, od brvana, a iznutra je bila oblijepljena zemljom. Česta zgrada bila je i ambar, koji je služio za čuvanje žita u zrnu.

Dvorišta su ograđivana drvenim žiokama ili prošćem, a oko njih je svako domaćinstvo imalo i poveće imanje, što se održalo i do današnjih dana.

U ovom kraju bilo je mnogo vodenica, i to dvije vrste: mlin potočar i paočenik na rijekama Bosni, Krivaji i Spreči.

Narodna nošnja
Srpska nošnja Ozrena, Vozuće i Gostovića se veoma razlikuje od nošnje susjednih Srba. Ona je jedna od bitnih obilježja što ovu grupaciju čini posebnom i drugačijom. Karakteriše se jednostavnošću i odmjerenošću u detalju, u čemu je autentična i bliska duhu pravoslavlja.

Naročito zanimljiv detalj nošnje predstavljale su tkanice koje su cijenjene po bogatstvu i složenosti izrade. Isključivo su domaće izrade, a satkane na stanovima (razbojima). Gaće i košulje su bijele i kod muškaraca su bile veoma rijetku ukrašavane vezom, koje su od pasa na dole bile nabrane, pa se po boju nabora i cijenila njihova otmenost. Oboje su činjeni od pamuka ili lana, ručno satkanog. Preko košulje se nosio gunj ili džemadan, ranije napravljen od čohe, a kasnije (između dva rata) od sukna. Ako je služio kao "zborski" (svečani), po rubovima je bio ukrašavan crnim gajtanom.
Preko košulje se prepasavalo tkanicom, načinjenom u više boja na crnoj osnovi. Zimi su se preko gaća nosile čakšire od čohe ili sukna. Sukno se proizvodilo ručno, a bojilo (vranilo) bojom dobijenom iz kore jasena.

Primjetna je bila razlika između nošnje imućnih i siromašnih ozrenaca. Priča se da su Srbi ovoga kraja nosili i šalvare, ali samo u doba turske vladavine. Muškarci su još nosili opanke, torbicu i kapu. Torbica je izrađivana od vune, a imala je po sebi zadivljujuće lijepe šare. Služila je za nošenje sitnih potrebština. Izrađivane su od veće torbe od kostreti. Torbica je bila neizostavni dio narodne nošnje ovdašnjeg muškarca.

Od kapa se na muškarcu mogla vidjeti šubara, šajkača, a u novije vrijeme i kačket. U ranije vrijeme bio je običaj da i mlađi i stariji nose kapu, ali se kasnije mogla vidjeti samo na glavama starijih. Od opanaka je bilo dvije vrste; prvi su bili pašnjaci i oni su kupovani, a drugi su bili putravci, proizvedeni u domaćoj radinosti od goveđe kože. Ispod njih su nazuvani šareni priglavci, sapleteni od raznobojne vune.

Već početkom ovoga vijeka se na muškarcu moglo vidjeti ponešto od građanskih odijevnih stvari, sa čime je polako izčezavala narodna nošnja, da bi šezdesetih godina i potpuno iščezla.

Ženska nošnja je, takođe, po izgledu i načinu izvedbe slična muškoj. Glavni dio ženske nošnje činila je dugačka platnena haljina, ukrašena vezom oko rukava i kolijera, a ranije su bivale ukrašene i sedefićima. Tako je bilo do 1900. godine, a kasnije se na košuljama moglo primjetiti veoma malo veza.

I žene i djevojke su se opasivale tkanicama. Žensku nošnju je karakterisalo nošenje dviju pregača, kod udatih žena, a djevojke su obavezno nosile samo jednu. Prednja opregača (opreg) je prilično malih dimenzija, dok zadnja opregača (stragača) znatno duža od prednje i imala je dijagonalno zavrnut donji kraj, koji je potom pričvršćivan za gornju ivicu oprega. Pregače su se ukrašavale resama raznih boja, a kao i torbice, izrađivane su tehnikom ulaganja (šare su ulagane u osnovu, te su sabijano brdom, na stanu), glavna šara bila je romb, a ponekad i sasvim uprošteni cvijet.
Pred Drugi svjetski rat pregače su se počele izrađivati od industrijske vunice, tih godina, takođe nastaje stragača, a opregovi polako bivaju zamijenjeni keceljama.

Vozućke žene su izrađivale crnobijele opregove sa izuzetno rijetkim dodavanjem crvene boje. Žene oko manastira Ozren su nosile jeleke, načinjene od debljeg, crnog platna. Ljeti su preko košulje nosile haljetak, koji je po ivicama ukrašavan čohom i kadifom, po kojoj su izvođene šare od gajtana. Zimi se preko košulje nocila suknena haljina. Kod žena je bila crna, a kod djevojaka bijela, koje su, takođe niz prsa ukrašavane čojom i gajtanom. I žene i djevojke su na glavama nosile bijele marame, ukrašene jednostavnim, geometrijskim vezom, kojima su se na isti način povezivale. Na nogama su nošene bijele, vunene čarape, a preko njih šareni priglavci, na kojima je preovladavala tamno crvena boja. Opanci su bili "prijesni" to jest izrađivani su neštavljene, goveđe kože.

Ovako odjeveni, mladići i djevojke, u ruhu bjeline, uhvaćeni u kolo, opasivali bi svojom mladošću crkve i tu je dolazila do izražaja ljepota ove nošnje, ljepota, koja je cijelu godinu pripremana i čuvana samo za jednu priliku. Čuveni zbor je za Veliku Gospojinu, kod manastira Ozren, gdje se iz šire okoline znalo skupiti i do sto hiljada duša, čuven je još bio i zbor za Ognjenu Marinu u Tumarama, a značajno je pomenuti i zbor o Uskrsu kod manastira Vozuća, zbor na Pantelinu kod ruševina manastira Udrim, beglučku molitvu u Stogu, kao i mnoge druge.

Narodni običaji
Svi ozrenski običaji su vezani za crkvu i njene praznike. Običaj nad običajima u ovom kraju je slava. Bio je veoma udomaćen običaj da se prije slave postilo sedam dana, ako već sam praznik nije padao u post. Naročito se održavao takav post kod onih, koji su slavili Aranđelovdan ili Savindan. Nije bilo običaja da sveštenik pred slavu sveti vodicu.

Na slavu se pozivao bliži rod. Ako može, domaćin kuće bi pošao lično, na 15 dana prije slave, sa ploskom rakije da pozove kuma i bliže srodnike. Takvih nije bilo mnogo, te je ostajao do ruča kod onoga, koga je pozivao. Ostalima je na dan-dva prije slave slao dijete da ih podsjeti na nju. Kumovima i bližim srodnicima slalo se i "poštenje". Onima, koji nisu bili blizak rod, ono nije slato, već su pozivani samo usmeno. Na slavu su takođe dolazili i nepozvani. Gosti, koji su pozvani, donosili su "poštenje" domaćinu i ponešto od miloštvi svakom od ukućana. Gosti su dolazili na samu slavu, najkasnije do podneva. Domaćin bi ih dočekivao sa bocom i nalivenom čašom, a kada bi ušli u kuću, posjeo bi ih za sto i ponudio kafom. Ako je bilo dosta vremena do ručka, onda bi se ponudili mezom i rakijom. Trpeza se postavljala u najvećoj sobi, pod ikonom. Za čelo sofre je sjedio kum, jer se inače vodilo računa o tome ko će gdje sjesti.

Nekada se mnogo pazilo da se kolač razlomi do dvanaest sati, mada je u nekim mjestima lomljen tek pred veče, a u poslednje vrijeme uglavnom po podne (oko trinaest sati zimi ili oko petnaest sati ljeti). Prije se pred ručak svim gostima poljevalo da operu ruke, poslije toga se postavljala trpeza. Prvo se iznosi prekadnja i krsnica, a zatim pečenje ili posna hrana, ako praznik pada u post. Za Aranđelovdan ili Ilinu nije se spremala prekadnja, jer se u ovim krajevima vjeruje da su ovi sveci živi. Prekadnja se nosila prije slave u crkvu da se osvešta. Osveštana svijeća se palila uz prekadnju i krsnicu.
Kada bi se postavilo i upalila svijeća, svi bi poustajali i molili se Bogu, a prethodno bi se za trpezu stavljale tri čaše rakije. Kad se svršilo sa molitvom, svako bi uzeo po tri puta prekadnje, poslije se pristupalo lomljenju kolača, što je uglavnom obavljao kum sa nekim od prisutnih, koga izabere domaćin, i domaćin. Prvo se izljube, pošto popiju po čašu rakije, pa sva trojica okrenu tri puta krsni kolač, poslije toga ga lome kum i domaćin, a potom se još jednom lomio na četvrt, a zatim počinjala gozba.
Pjevali su se tropar i različite narodne pjesme. Gozba je trajala do kasno u noć. Samo su prijatelji i bliža rodbina ostajali na konaku. Još do novijih vremena se sačuvao običaj da se slavi tri dana; uoči slave, na dan slave i proispratnji. Ponegdje su bile uobičajene i preslave, ali njih su presluživale žene.

Neka vrsta zajedničke slave bile su Ljetnje molitve koje se pamte još od starina. One su održavane od Duhova do Male Gospojine. Poznate su bile one u Petrovu, Krtovi, Rosuljama, Sižju, Tumarama, Mramoru, Karačiću, Porječini i druge. Ranije je postojao običaj paljenja težačke svijeće, ali to pamte samo stariji. Poznate su takođe Zimske molitve, koje su se održavale na grobljima, za vrijeme trajanja zadušne sedmice. Tada se, ustvari, vršio pomen mrtvima u različitim mjestima u različite dane.

Uoči nedjelje po Nikoljdanu po ozrenskim, vozućkim i gostovićkim selima išle su vješalice, družine momaka i mlađih oženjenih ljudi. U većim selima su se dijelili u više grupa, pa su po dogovoru obilazili po jedan zaseok. Za sastanak poslije obilaska dogovorili bi neku kuću, za koju bi znali da će ih primiti. Noseći zvono i zvoneći, išli bi svakoj kući u selu. Pred zatvorenim vratima kuće oni bi otpjevali prigodnu, ali podužu pjesmu, a zatim bi domaćin otvarao vrata. Od ukućana bi tražili različite poklone i novac. Kada bi dobili prilog zvonili bi, zapjevali i odlazili. Usput bi, namaškareni, plašili djecu. U kući, gdje bi se sakupili, pogostili bi se onim ponudama, koje su dobili, a višak je obično ostavljen domaćinu kuće. Ranije bi od sakupljenog novca ostavljali nešto za crkvu. Ova zajednička večera je uz pjesmu trajala do kasno u noć. Običaj vješalica održava se i danas u gotovo neizmjenjivoj, prvoj formi.

Na Badnji dan rano donosi se badnjak od hrastova drveta, a uz njega i jedna grana, na kojoj ima lišća i koja se stavlja na kućni krov. Badnjak se izsiječe na tri dijela i ti dijelovi se uveče lože u vatru. Onaj, ko unosi badnjake, posipa žitom ukućane i oni njega.

Izjutra na Badnji dan peče se pečenica, koja se jede na Božić. Na Badnji dan žene ne obavljaju nikakav posao lupanjem. Pred zoru se naloži još drva na badnjak i onda ukućani prelaze tri puta preko tog ognja, da ne bi bolovali od vrućice preko godine.
Domaćin rano izjutra na Božić mijesi žitnicu, česnicu i božićni kolač (kovrtanj). U česnicu se stavlja novac. Na žitnicu se nožem povlače crtice, namijenjene pojedinim vrstama žita, a po tome, kako će izgledati poslije pečenja, gata se kako će koje žito roditi. Česnica se jede na Božić, a žitnica i božićni kolač na Mali Božić, za koji se ostavlja desna plećka pečenice. Jelo bi se u osvitak.
Sofra se postavljala na slamu, koja se sterala već na Badnje veče. Na sofru se stave hljebovi i tri svijeće u posudi sa žitom.
Još rano dolazi polaznik (položaj) koji baca nešto novaca na ognjište, udara badnjacima jedan od drugi da izbijaju varnice, što propraća blagosiljanjem. Polaznika bi postavljali za sofru i polivali ga vodom.
Za Mali Božić se sprema popara od žitnice i božićnog kolača, pojela bi se desna plećka i gatalo po njoj. Iza ručka bi se počistila i iznosila slama.
UVELIČAJ SLIKU Treba napomenuti da se za Badnje veče i izjutra na Božić služe orasi, suve šljive i med. Dok se za slavu sprema jedna obična ili trokraka svijeća, za Božić trebaju tri svijeće.
Ranije se stara slama iz postelje i jastuka, kao i za Božić rastrta slama, iznoslila o Malom Božiću na gumno, pa su se djeca po njoj tijerala. Slama se poslije kupila, nosila u voćnjak i stavljala u račve svake voćke. Istog dana u postelju se ulagala nova slama. Na Mali Božić se jede i glava od pečenice.
Na Lazaricu, rano ujutro, djeca bi uzimala gvozdenu peku i ključ kojim su udarali po njoj, pa tako obilazeći tri puta oko kuće i tora govorili: "Kuca, kuca Lazarica, bjež od kuće prganica, ubit će te obramica".

Na Veliki petak su se bojila jaja; jedno se bojilo prije sunca i ostavljalo za sledeći Uskrs. Na Usrks su djeca nosila ljusku od jaja, jer se to smatralo nekim sevapom.

Uoči Petrovdana se se sakupljala djeca po visovima i palila lilaljke (mahaljke). One su spremane od trešnjeve kore, koja se umetala u procjep kraćeg štapa.

Imena su se u ovom kraju uglavnom davala po djedovima i starijima, a nerijetko i po imenima svetaca.

Nekada je bio običaj da su se momci ženili veoma mladi, što je uglavnom činjeno radi nove radne snage. Samatrao se prestarjelim za ženidbu onaj, koji je odslužio vojni rok. Ranije su se smatrali bližim rodom sedmo, pa i deveto koljeno, a u novije vrijeme se uzimaju i do četvrtog koljena. Nekada je bilo i krađe djevojaka, ali to pamte samo stariji. Svadbe su se nekada pripremale pred Božićne poklade i po Božiću, a danas se na to više ne gleda.
Pred svatovima bi prvi išao čajo i uzvikivao "mašala". Čajo je bio okićen peškirima, orasima i lješnicima, čime su ga kitile nevjeste. U novije vrijeme se kitilo i košuljama i maramicama.
Kada je mlada dovođena u novi dom, još dok je na konju, davano joj je sito i zob, a ona je zob bacala preko sebe. U kući bi mladu tri puta obvodili oko ognjišta, dok ga je mlada u međuvremenu darivala. Gosti su donosili darove, a čajo izvikivao ko je šta donio. Ako neko nije imao ništa da donese, on bi i njegovo ime po dobru pomenuo. Čajo je na nadžaku (kasnije na štapu) nosio živoga pijetla. Svadba bi trajala cijeli dan, a uveče bi se nastavila igrankom uz pjesmu i kolo. Nevjeste su se u novoj kući zvale po imenu muža (Siminica, Petrovica ...), po selu iz kog su dovedene (Bjelopoljka, Grabovička ...) ili po rodu iz kojeg dolaze (Stanojevićka, Panićka ...).
Usjekovanje je svakog 11. septembra. Tada Ozrenci izlaze na Gostilj (jedan od vrhova Ozrena) i beru čajeve, od kojih je najpoznatiji čaj od trave Ive. Već je postala tradicija, da na taj dan na Gostilj izađu žene iz kola Srpskih sestara iz Boljanića i sa svježe skuvanim čajem dočekuju sve one, koji dođu na Usjekovanje.

Српска револуција

Српска револуција

Српска револуција (15.02.1804 - 05.05.1835) обухвата време Првог српског устанка (1804 - 1813), Хаџи Проданову буну (1814), Други српски устанак (1815)и један период владавине кнеза Милоша. Траје све до укидања феудализма у Србији (1835).Избијањем Српске револуције настаје велики прелом у нашој историји.Обновљена је средњовековна државност и створена српска држава.За време Првог српског устанка Србија била је самостална и ван турске контроле, али је после слома устанка прешла трновит пут до стицања аутономије(1830).За време Српске револуције Срби су протерали Турке (изузев оних Турака који су живели у гарнизонама), уставно уредили државу, укинули феудализам и створили друштво слободних сељака.Основни исход Српске револуције је аутономна држава у оквиру Османског царства без феудалног поретка.

Узрок избијања револуције

Све почиње од последњег аустријско - турског рата (1788 - 1791), који је код нас познатији као Кочина крајина. У овом рату су учествовали Срби који ће почетком следећег века учествовати у Првом српском устанку, чак и Карађорђе који је био аустријски подофицир. Иако су се Срби масовно одазвали позиву аустријског цара, Свиштовским миром (којим се овај рат завршио) нису добили ништа осим амнестије (опроштај због учешћа у рату). Када је Хаџи Мустафа-Паша управљао Београдским пашалуком, дошла је до изражаја кнежинска самоуправа. Због благе управе у Србији је постао познат као српска мајка. Таман када је све кренуло на боље по Србе, одметници од турске власти, четворица дахија (Мехмед-ага Фочић, Мула Јусуф, Кучук Алија и Аганлија) упали су у Београдски пашалук/санџак и убили Хаџи Мустафа-пашу. Потом су поделили пашалук на 4 дела и завели страховладу. Србе су набијали на колац, мучили жену и децу...Када је турски зулум досегао границе неиздржљивости, избила је Српска револуција, врхунац испољавања незадовољства и отпора покореног народа.


Повод избијања револуције и збор у Орашцу

У Србији турски зулум се није могао трпети још дуго, а то су и дахије приметиле. Зато су се договорили да побију све одрасле мушкарце у Србији. То се прочуло, па су Срби почели да се припремају за устанак. Када су то дахије сазнале, убрзале су процес и одлучили да побију све Србе за које су они сматрали да могу да изазову неку већу побуну. Тај догађај је познат као сеча кнезова (јануар 1804). Најпознатији Срби који су страдали у сечи кнезова били су Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић и Хаџи Рувим. Устаници који су планирали да подигну устанак у пролеће одлучили су да га подигну мало раније. Организован је Збор у Орашцу (Сретење 1804). окупило се око 300 устаника, одлучни да смакну дахије с власти. Приступили су избору вође. Пошто су Станоје Главаш и кнез Теодосије Марићевић одбили да буду вође, изабран је Ђорђе Петровић познатији као Карађорђе. Револуција је почела паљењем турских ханова по Шумадији и протеривањем Турака у градове са утврђењима.

Први српски устанак

Први српски устанак је део Српске револуције. По дужини трајања је најуспешнији сељачки устанак у историји света. Српски сељаци храбро су се носили са надмоћнијом турском војском и побеђивали захваљујући доброј војној организацији. Прву годину ратовања обележили су хајдуци који су се масовно одазвали позиву. Први већи окршај десио се у Дрлупима у Београдској нахији (1804), борба између Карађорђа и Аганлије, где су устаници победили. Потом су заузели Рудник, важно стратешко место. Први већи пораз за нас је онај у боју на Чокешини (1804), када је на бојишту остало 303 хајдука предвођени браћом Недић. Устаници су опколили Београд, али нису успели да га освоје 3 године. То им је пошло за руком када је султан послао босанског везира да убије дахије. Одвели су дахије на дунавско острво Ада Кале и пустили су устанике да их убију. Султан је послао и Бећир-пашу да преговара са Србима. То преговарање је било неуспешно тако да је буна против дахија прерасла у рат против Османског царства. Поред војске београдског везира Срби су се сукобљавали и са војском босанског и румелијског везира. Султан је у Београд послао новог везира Хафис-пашу кога су устаници пресрели код Иванковца (1805). Ту су Срби победили захваљујући доброј организацији. Када су ранили команданта турске војске, Турци су почели са повлачењем. И сам Хафис-паша је погинуо приликом повлачења. Ипак, султан није могао Србима препустити власт над Београдским пашалуком и зато је на власт довео Алију Гушанца. До краја 2 устаничке године ослобођени су Ужице (само варош), Карановац и Смедерево. Година 1806. је по војним успесима значајнија од претходне. Султан је планирао да у исто време пошаље војску босанског везира на Мишар, а војску румелијског везира на Делиград. Војску на Мишару предводио је Карађорђе који је с лакоћом покосио војску Кулин капетана. Потом су се устаници са Мишара придружили устаницима са Делиграда и заједничким снагама победили војску румелијског везира. До краја године ослобођен је цео Београдски пашалук, београдска варош крајем 1806. а Калемегдан је освојен почетком 1807. када је убијен Алија Гушанац. Наредних година устаници су ратовали против Османског царства ради ослобођења Срба који живе ван Београдског пашалука. Пре тога покушали су да склопе мир са Турском. У име устаника преговарао је Петар Ичко који је успео да склопи мир али је он поништен након уласка Русије у рат против Турске као савезник Србије, обећавши Србима независност. Тада је почео руско - турски рат (1807 - 1812). Заједно су Срби и Турци ратовали највише у источној Србији. Најпознатије су битке на Штубику (1807) и на Варварину (1810). У обе битке Руси и Срби су однели победу. Најзначајнија ратна година била је 1809. Карађорђе је планирао да се састане са црногорским владиком Петром I и да се одатле упути у ослобођење Старе Србије. Устаници су 1809. победили Турке на Сувом Долу, Сјеници и Новом Пазару. Ипак Карађорђе је одустао од похода на Стару Србију јер му се Петар I није придружио и зато што су устаници изгубили битку на Чегру. Стеван Синђелић и његова војска пружали су отпор Турцима све док они нису упали у шанац. Тада је Стеван Синђелић пуцао у буре барута и разнео све у шанцу. Од одсечених мртвих глава устаника везир је недалеко од Ниша саградио Ћеле кулу у знак опомене. Затим је румелијски везир покорио Источну Србију све до Велике Мораве где је Карађорђе организовао одбрану. Зима је помогла устаницима и Турци су се повукли из Источне Србије. Против босанских муслимана устаници су водили још две битке, обе за Лозницу (1809 и 1810). Једина година без већих ратних окршаја била је 1808. година. 1812. Руси су решили да склопе мир са Турском и да повуку своје трупе из Србије да би се одбранили од Наполеона који у том тренутку има намеру да покори Русију. Са Турцима је склопљен мир у Букурешту (1812). Руси су знали да су устанике увукли у рат па се зато 8. тачка Букурешког мира тицала нас. Устаницима је осигурана аутономија, амнестија за учешће у рату, самостална унутрашња управа, умерен порез, али и повратак Турске власти у Србију и повратак Турака у пограничне пределе Србије.Устаници нису прихватили аутономију јер су тада требали да добију независност и нису желели да се Турци врате у Србију, па је ратовање настављено. И док је Европа била заузета Наполеоновим освајањем, Турска је решила да свим силама покори Србију (1813). Огромна војска предвођена великим везром Хуршид-пашом опколила је Србију са истока, југа и запада. Устаници су се добро припремили и храбро борили али нису могли да победе троструко надмоћнију турску војску. Снажан отпор пружен је на Засавици (Подриње), уједно и последњој важној бици у Првом српском устанку. Устаничка Србија била је покорена до октобра 1813. године. Карађорђе је са већином устаничких старешина напустио Србију, а већи део популације се одселио у Аустрију. Када је неколико дана касније у Цариград стигла вест о покоравању Србије, султан Махмуд II је наредио да се из свих топова са три плотуна огласи турска победа. Срби су привремено изгубили државу и били покорени, али нису губили наду у ослобођење.


Период између Првог и Другог српског устанка

Период који је уследио после Првог српског устанка у Србији (1813 - 1815)био је краткотрајан, али тежак. За везира је постављен Сулејман-паша Скопљак, који је владао слично као и дахије. Његова влада је у нечему била и тежа од дахијске. Био је најсуровији према новорођеној деци. Узимао их је од мајки, стављао их је у казан са врућом водом, а потом их мртве враћао мајкама. На тај начин их је крстио. Многи Срби су набијани на колац, а многи су издахнули док су реновирали турска утврђења, посебно Калемегдан. У Србији су остале три значајне личности. То су били Станоје Главаш, Хаџи Продан Глигоријевић и Милош Обреновић. Турци су Станоја Главаша именовали за надзорника царског друма, али су га убрзо убили јер им је био сумњив. Хаџи Продан Глигоријевић је познат по томе што је подигао Хаџи Проданову буну (1814). Буна је избила спонтано код манстира Трнаве у околини Чачка у Пожешкој нахији. Милош Обреновић није хтео да учествује у тој буни, јер је сматрао да је подигнута у невреме (буна је подигута у септембру 1814). Он је помогао везирову војску у главној бици код Кнића. Та битка је означила крај буне. Побуњеници су се повукли, а Хаџи Продан је побегао у Аустрију. Многи Срби су набијени на колац, а међу првима био је Пајсије, игуман манастира Трнаве. Милош Обреновић је после угушења Хаџи Проданове буне постао вероватно најзначајнији Србин у то време. Био је одан везиру па је зато био оборкнез трију нахија - Крагујевачке, Рудничке и Пожешке. Учетвовао је у Првом српском устанку и био главнокомандујући на југозападном фронту. Од историјког значаја је његова одлука да не бежи из Србије већ да остане у земљи и да дели судбину покореног народа. Зато је и изабран за вођу Другог српског устанка.


Други српски устанак

Пре него што су подигли нови устанак, устаници су се састали у Рудовцима и Вреоцима. Коначно, устанак је подигнут у пролеће 1815. године, на празник Цвети. Други устанак се, за разлику од Првог, водио само једне године - 1815. Најпознатије битке су битка на Љубићу, Чачку, Палежу (данашњи Обреновац), Дубљу и Пожаревцу. Ту је страдало много познатиџ Срба. Милић Дринчић и Сима Ненадовић погинули су на Дубљу, Танаско Рајић бранећи топове код Љубића, Арсеније Ломо заузимајући Рудник, а брат кнегиње Љубице Јово Вукомановић у бици код Пожаревца. Када је султан одлучио да на Србе крену заједно војска београдског везира, војска босанског везира и војска румелијског везира, Милош Обреновић се одлучио за окончање устанка. Почео је да преговара са турским званичницима. Са Марашли Али-пашом склопио је усмени споразум. По том договору, Срби су имали право да скупљају порез, да учествују у суђењу Србима и да у Београду заседа народна канцеларија састављена од српских кнежева. Тиме је завршен ратни период Српске револуције.