Misija princa Tomislava Karađorđevića

Misija princa Tomislava Karađorđevića

Pod opsadom tajnih službi

Dolazak srednjeg sina kralja Aleksandra na Oplenac nije bio spontan kako se mislilo. Ta dobro smišljena akcija našu emigraciju koštala je na stotine hiljada maraka

Prilikom prvog susreta Slobodana Maričića sa princom Tomislavom Karađorđevićem 1990. godine u Vajlburgu, ovaj mu je, da bi pokazao koliko zna o njemu, odmah rekao:

- Ti si bio crven!


- Jesam! - nije se dao zbuniti Maričić. - Da nisam bio crven, ne bih mogao pre petnaestak godina da iz Jugoslavije odem u inostranstvo i budem predstavnik jedne domaće firme. U krajnjoj liniji, svi smo mi crveni. Kad se posečemo, svima nama poteče crvena krv!

- A, ne! - odvratio mu je princ. - Kad se ja posečem meni teče plava krv...

Slobodan Maričić je bio jedan od pet suosnivača Srpskog kulturnog foruma i čovek koji se krajem osamdesetih godina mnogo angažovao na organizovanju rasprava o srpskom nacionalnom programu širom Nemačke, najčešće u Frankfurtu. Na te skupove su dolazili najugledniji srpski intelektualci koji su se, pored ostalog, trudili da našim ljudima u dijaspori objasne šta sve sadrži Memorandum SANU. Godine 1990. u Frankfurtu je napravljen i veliki skup predstavnika Srpske pravoslavne crkve, Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i u to vreme najznačajnijih političkih partija u Srbiji. Tada je grupa imućnih ljudi iz naše emigracije predložila Maričiću da bude sekretar princu Tomislavu Karađorđeviću.

- Sa istom grupom biznismena sam se upoznao dve godine ranije - priča Maričić. - U Frankfurtu sam imao agenciju "Medija marketing" koja je poslovala pod sloganom "Prva srpska fabrika poslovnog uspeha". Ponudili su mi da napravim projekat povratka Karađorđevića u Jugoslaviju.

Pop Đujić bio protiv

Prilikom već pomenutog susreta u dvorcu hotelu u Vajlburgu koji drži naš zemljak Milan Runjajić, princ Tomislav je rekao Slobodanu Maričiću da bi se sve što bude radio na povratku Karađorđevića u zemlju odnosilo samo na njega, a da bi dogovor sa princom Aleksandrom naknadno trebalo da usledi (do ovog drugog dogovora nikad nije došlo). Onda je u crkvi u Frankfurtu položio zakletvu princu na lojalnost.

Posle razgovora u Vajlburgu, Maričić je predstavljen grupi poslovnih ljudi i prijatelja porodice Karađorđević u Londonu. On im je tada podelio petnaest primeraka projekta koji je napravio.

- Ideja je bila da princ Tomislav može bez većih problema da se vrati u Jugoslaviju budući da se nije kompromitovao političkim radom u inostranstvu i nije primio nijedan drugi pasoš, imao je izbeglički - ističe Slobodan. - Njemu kao najstarijem članu porodice se ne bi mogao zameriti rad u korist monarhije ako bi on tome dao nacionalnu notu obilazeći neka istorijska mesta, prisustvujući raznim jubilejima, imajući, uopšte, jednu ceremonijalnu ulogu.

U ime princa Tomislava, pred njegov dolazak u zemlju, kontaktirao je i sa prekomorskom emigracijom. Pop Momčilo Đujić je otvoreno izrazio bojazan da vreme za to još nije zrelo jer ne postoji dovoljno snažan građanski sloj koji bi prihvatio kraljevsku porodicu. Slično mišljenje je imala i Srpska pravoslavna crkva. Patrijarh srpski gospodin Pavle je istim povodom princu Tomislavu uputio pismo sledeće sadržine:


Odnos princa Tomislava i princa Aleksandra je često bio zategnut

"Vaše visočanstvo, primio sam Vaše pismo sa obaveštenjem da nameravate po povratku iz Australije da me posetite. Ukućani u ovaj dom dolaze bez molbe, pa tako može postupiti i Vaše visočanstvo. No, ako čeljad u kući znaju da je oko kuće dobro naoružani neprijatelj, a u kući lakomisleni prijatelj, treba rezmisliti kad i na koji način doći da bi se pomoglo i ukućanima i prijateljima. Moje je mišljenje da sad, u ovakvim prilikama, o tome treba dobro prosuditi".

- Mnogi će sada reći da je dolazak princa Tomislava ovde bio spontan i da on nije imao nikakvu misiju - kaže Slobodan Maričić. - Kao što vidite, to nije tačno. Cela akcija je bila veoma skupa. U pitanju su bile na stotine hiljada maraka. Sve to je finansirala naša emigracija. Što se princa Tomislava lično tiče, nije tačno da se on, kako tvrde neki, potajno nadao da bi mogao da postane monarh. On je već tada bio teško bolestan. Njemu su još 1988. konstatovali rak debelog creva i najveća želja mu je bila da dođe u Srbiju, na Oplenac, i da tu umre. Znam da je uzimao mnogo lekova i sve što je radio za njega je predstavljalo izuzetan napor. Ipak, sjajno se držao.

Pod strogom kontrolom

Probni dolazak princa Tomislava Karađorđevića koji je do tada živeo povučeno na svom imanju u Saseksu, udaljenom osamdesetak kilometara od Londona, bio je 1991. godine, posle posete njegovog bratanca princa Aleksandra ovim prostorima. Tokom sedmodnevnog boravka primljen je od raznih javnih i političkih ličnosti, ali sve je bilo ceremonijalno i protokolarno, bez suštinskih susreta za vreme kojih bi se ispitale mogućnosti da mu se stavi na raspolaganje neki od objekata porodice Karađorđević za njegov budući boravak ovde.

Ipak, kasnije je dogovoreno da princ Tomislav može da bude smešten u Zadužbinu kralja Petra na Oplencu koja je od rata pa sve do tih dana nosila ime "Dušan Petrović Šane". Njegov boravak na Oplencu od marta 1992. pa sve do smrti, bio je na osnovu usmenih saglasnosti najvišeg vrha države. Nije bilo nikakvog zvaničnog papira zbog čega je kod princa stalno bio prisutan osećaj nesigurnosti. Slobodan Maričić podseća i da su uslovi Zadužbine i republičkih organa kojima pripada objekat na Oplencu bili rigorozni. Svaku posetu princ je morao unapred na najavi. Sve je bilo pod strogom kontrolom.

- U prvih šest meseci njegovog boravka ovde, program koji smo smislili sjajno se ostvarivao - priča Maričić. - Princ je prisustvovao svakoj manifestaciji koja je imala nacionalno obeležje, dobijao je i pozive od predsednika opština ili direktora fabrika da raznim povodima bude njihov gost. Princ Tomislav je postao vrlo popularan. Njegovi razlozi su uvek bili istorijsko-politički. Nikakva propaganda za dinastiju s njegove strane nije korišćena. Napravili smo i nekoliko dobrotvornih skupova, jedan je bio u "Interkontinentalu", na osnovu kojih smo hteli da utvrdimo koliki je to ovde establišment na koji možemo da računamo.

Princ Tomislav nije naišao samo na dobar prijem kod naroda već i kod intelektualaca i nekih političara. Mnogi od njih su ga i privatno posećivali. Kad je Dobrica Ćosić izabran za predsednika Jugoslavije, započeti su s njim razgovori oko povratka kuće u Tolstojevoj 2a.

- Tražili smo upravo tu kuću jer je bila uknjižena na ime princa Tomislava, dakle prema testamentu je bila izdvojena iz ostavinskog postupka celokupne imovine kralja Aleksandra u odnosu na ostale naslednike, što znači da pravno nije bila sporna - priča Maričić. - Ta kuća je posle rata korišćena kao rezidencija savezne vlade. Pošto je Dobrica Ćosić imao saznanja da kod nadležnih organa ne postoji spremnost da o tome donesu formalnu odluku, ponudio je princu Tomislavu jednu manju vilu, takođe na Dedinju. Ona je, u stvari, trebalo da bude njegova rezidencija u Beogradu, jer je princu bilo naporno svakodnevno putovanje između Oplenca i glavnog grada. Nažalost, ni od toga na kraju nije bilo ništa.

Potraga za zlatom

Karađorđevići su oduvek, a ne samo od progonstva, bili pod nadzorom tajnih službi i društava, naročito engleskih. Poznato je da su se između dva rata za njih posebno zanimali masoni, rotarijanci, rozenkrojcovci... Da li je kralj Aleksandar bio mason, nikad se nije moglo dokazati. Kao sekretar princa Tomislava, Slobodan Maričić je bio svedok pritisaka nekih masonskih organizacija.

- Sećam se da je u pozno leto 1992. godine na Oplenac stiglo jedno prilično nerazumljivo pismo koje je princa veoma uzbudilo - seća se Maričić. - U njemu je bio i poziv za sastanak. Reč je o predstavnicima jedne masonske organizacije iz Pančeva. Trudio sam se da susret protekne korektno, bez incidenata. Dok je princ razgovarao sa dva gospodina u prilično dubokoj starosti, ja sam sedeo za susednim stolom. Posle tog susreta nastupio je zaokret u prinčevim javnim nastupima. Izmenio je svoje stavove koji su vezani za predlog da bi trebalo da postane princ od Bosne, odnosno da preuzme neke prerogative u Republici Srpskoj.

U pomenutom, prilično nerazumljivom pismu, prema Maričićevim rečima, pominjano je i famozno zlato kralja Aleksandra koje se nalazilo u nekoj švajcarskoj banci. To pitanje do danas nije razrešeno.

- Pojavio se bio jedan čovek koji se princu Tomislavu kleo da zna šifre, ljude i njihove potomke koji su bili ovlašćeni da bankama daju neophodne podatke kako bi to blago moglo da se koristi - kaže Slobodan Maričić. - I ja sam se s tim čovekom sreo nekoliko puta. Bio je zatvaran od raznih službi, smeštan čak i u ludnicu. Na kraju je misteriozno poginuo. Iz toga se stiče utisak da je nekim službama bila poznata sudbina zlata. Postoje priče da je Jovanka odlazila u Ženevu u neku banku i da je to blago još za Tita potrošeno.

Puč od 27. marta 1941. organizovale su engleske tajne službe koje na kraljevsku porodicu Karađorđević kasnije budno motre i u emigraciji. I princ Aleksandar je, tvrdi Maričić, pod apsolutnom njihovom zaštitom. Njegov lični telogranitelj je svih ovih godina izvesni Džon, koji je inače agent službe MI 6.

Slobodan Maričić podseća i na izvesnog Jovana Gvozdenovića, ovde poznatog pod imenom Džon Kenedi, večitog kandidata za senatora u engleskom parlamentu. Navodno je u Engleskoj lobirao za srpsku stvar. To je čovek koji je bez najave ulazio kod Miloševića, lobirao za Karadžića u Republici Srpskoj, bio rado viđen gost kod Biljane Plavšić, istovremeno bio savetnik i princa Tomislava i princa Aleksandra. I onda je odjednom prestao da dolazi.

- Za vreme dok sam bio sekretar princa Tomislava, imali smo određene kontakte sa kabinetom predsednika Miloševića. Bilo je razgovora da s njim održimo jedan sastanak. On je to u početku odbijao, da bi posle nekog vremena njegov šef kabineta rekao da možemo da se sastanemo, ali pod uslovom da to bude tajno i da na njega, pored princa Tomislava, dođu i princ Aleksandar, princ Vladimir, sin princa Andreja, i kneginja Jelisaveta. Međutim, oko toga među pozvanima nije došlo do saglasnosti. Tada je ovde prestao da dolazi i Džon Kenedi. On u svakom slučaju nije bio član nekog humanitarnog društva. Bio je posrednik u nekim razgovorima i sigurno je radio za neku englesku službu. Ta njegova misija je bila odlično plaćena.

Atentat na princa

Slobodan Maričić tek sada otkriva i zašto princ Tomislav svojevremeno nije prisustvovao čuvenom Vidovdanskom saboru ispred Skupštine Jugoslavije. Vuk Drašković mu je to oštro zamerio tvrdeći da je "minirao" skup.

- Tada je na Oplencu bila i supruga princa Tomislava, princeza Linda sa majkom - kaže Maričić. - Spremali smo se da krenemo za Beograd, kad nam je telefonom "savetovano" da ne polazimo, jer živi nećemo stići. Nismo hteli da reskiramo. Setili smo se, što je javnosti manje poznato, da je prilikom prvog dolaska u Srbiju, princ Tomislav iz neobjašnjivih okolnosti imao saobraćajnu nesreću. Na krivini na starom kragujevačkom putu blizu priključka na autoput za Niš, njegova kola su se prevrnula. Jedan od pripadnika službe bezbednosti je bio teško povređen, a princ, srećom, lakše.

Jednom prilikom je profesor Dragoljub Živojinović rekao Slobodanu Maričiću: "Karađorđevići ne mogu da se slože među sobom, a kamoli na nekom zajedničkom projektu". Istinitost ovih njegovih reči potvrdio je onaj propali sastanak kod Miloševića.

- Tada je bilo jasno - tvrdi Maričić - da je njihova nesloga tako velika da ništa zajednički nije moglo da se uradi. Danas ima barem šezdeset- sedamdeset pripadnika porodice Karađorđević, ali još nikad nije zabeleženo da su se oni svi skupili povodom neke godišnjice ili rođendana, što je običaj u drugim kraljevskim familijama. I odnos princa Tomislava i njegovog bratanca je u mnogim trenucima bio napet.

Maričić je prisustvovao raznim delikatnim situacijama u kojima su akteri bili princ Tomislav i princ Aleksandar. Po njegovoj proceni, princ Aleksandar je bio ljubomoran na stričevu omiljenost ovde, kao i na činjenicu da princ Tomislav kao sin nespornog kralja (o čemu je bilo reči u prošlom broju "Ilustrovane") nije imao ništa sporno u svojoj biografiji, a on, kao pretendent na kraljevski presto, jeste.

Da u porodici nešto škripi, pokazao je i nedavni parastos princu Tomislavu na Oplencu. Godišnjici prinčeve smrti nisu prisustvovali njegova supruga princeza Linda, njegovi sinovi Nikola, Đorđe i Mihailo, zatim princ Vladimir...

Godine 1993. Slobodan Maričić je napustio posao ličnog sekretara princa Tomislava. Kaže da je morao da se odluči na taj čin zbog pritisaka kojima je bio izložen. Tri puta mu je obijana firma u Beogradu i odnošen sav inventar, kradena su mu kola, zagorčavan život... Iako kasnije nije stalno bio uz "svog" princa, sa njim je ostao u kontaktu do njegove smrti. Princ je voleo da ga konsultuje povodom raznih pitanja.

Najzad, delikatno pitanje: za koju službu je radio Slobodan Maričić?

- Ni za jednu, ali su me kontaktirale sve službe - smeje se on. - Sticajem okolnosti sam bio rezervni oficir, kapetan prve klase, pa je nekima bilo zgodno da za mene kažu da sam radio za vojnu obaveštajnu službu.


Snežana MILOŠEVIĆ