Manastir Ostrog

Otac Tadej - Besjeda

Vinca - Naselje prvih zemljoradnika

Vinča-Naselje prvih zemljoradnika

Otac Tadej i Drugi Sveci

Otac Tadej i Drugi Sveci - Sta Ce Skoro Biti (Retka Knjiga)

Starac Justin (Parvu): “ćutanje predstavlja skrivanje postojeće realnosti, izdaja Istine”

Starac Justin (Parvu) iz Rumunije

Starac Justin: „Oni koji svedoče o Istini nalik su na apologete iz prošlih vremena“. Starac Justin (Parvu) je veoma poštovan u Rumuniji.

19 November, 2009 by Stanoje

+++

Za duhovne savete, za jačanje u veri, za učenje hrabrosti njemu u obitelj Petru-Vode dolaze ne samo pravoslavni Rumuni. Samo Ugodnik Božiji pretrpeo je mnogo za veru, provevši 16 godina u komunističkim tamnicama.

- Crkvu u naše dane potresaju različiti nemiri. Kako treba da se odnosimo prema njima?

- Oni ljudi koji svedoče o istini u zaštitu Vere, nalik su apologete iz prošlih vremena. To je dokaz smelosti i samopožrtvovanja onih koji svedoče. Jer u naše vreme, kada istinu svo vreme teže da sakriju pomoću različitih lukavstava, rizik je veoma veliki: može se izgubiti posao, biti izbačen na ulicu, otići u zatvor, biti rastrižen (izbačen iz monaštva)…

- Može se možda govoriti o heroizmu posebne vrste?

To uopšte nije heroziam već strah od prodavanja sopstvene duše. To je obaveza. Ne svedočiti – predstavlja postupka posebne vrste: ćutanje je mnogo teže.

- A kada treba ćutati?

- Kada za to dođe vreme. Mora se znati kada treba ćutati, a kada svedočiti. Ali u mnogim slučajevima ćutanje predstavlja skrivanje postojeće realnosti, izdaja Istine. Znamo da je učenik Svetog Pajsija Velikog ćutao kao odgovor na reči nekog Judeja, koji je hulio Veru i koji ju je nazivao lažnom. A zatim, kada se vratio u manastir, Sveti ga nije priznao za sopstvenog učenika, videvši da je blagodat Krštenja napustila učenika: saglasio se sa Judejem i otpao od Božije blagodati.

Nema opravdanja pozicija posmatrača sa strane. To se događa kada se nalaziš u nezavidnom položaju, kada nemaš nikoga da se osloniš. Ali ako imaš dovoljno moćnu podršku, onda se kod tebe pojavljuje hrabrost za svedočenjem, da ideš bez straha napred: to je nalik na to kako se oseća dete, koji pored sebe prisustvo oca. Ali zar nas ne podržava Hristos i Njegovi Svetitelji i Istina, koja na nas nalaže obaveze? Vera naša nije izmišljotina, Sveti Oci su o njoj svedočili svojim životom, svojom rečju, čak i sopstvenom smrću. Mi stojimo na nepokolebivoj osnovi, koji drugi ne poseduju. Naša Pravoslavna Crkva nije ljudski izum, ona ostaje zauvek: Crkva nije zemaljska institucija, već Božija. Neophodno je za nas da sledimo put Svetih Otaca. Oni su se odnosili prema svemu sa pažnjom, a kada je bilo reči o jeresi, oni su je odbacivali, obraćajući se poukama i savetima ljudima.

- Ali, to su bili Svetitelji. Zar mi, budući grešnici, možemo da svedočimo isto kao oni?

Naravno da možemo. U svako vreme možemo tako da postupamo. Božija blagodat deluje neprestano, jer blagodat je jedna i ista, juče, sada i u vekove. Mi smo nedostojna bića i postajemo još nedostojniji ako smo mlaki – kada nismo ni hladni ni vreli.

- Ko ima pravo da svedoči?

Onaj ko ima ubeđenja, taj i svedoči. Svaki čovek. Ali ne treba da se bavimo onim pitanjima u kojima se ne snalazimo, već samo onim što nam je dobro poznato i što smo spremni da čuvamo i štitimo. Ako želiš da se zanimaš apologijom ozbiljnije, treba posedovati duhovno znanje,, posebni dar od Boga da se zanimaš time; kako je to bilo kod Svetih Otaca. Ako toga nema, onda treba vladati opširnim znanjima, koji se nalaze u saglasnosti sa učenjem Svetih Otaca crkve.

- Koliko je opravdano mešanje u poslove drugih vera, drugih crkava?

Pravoslavna Crkva je večna prisustvom Gospoda Isusa Hrista, Ona je neprolazna, ona nema potrebu da se meša ni u šta. Ona se zbližava sa drugim,a ali se ne meša. Čak ne može da bude ni zavisna.

Dolaze mi ljudi sa pitanjem kako da postupe: da li da posećuje ove ili one hramove u kojima su održane ekumenističke službe? Rekao sam im ako vide kako se ovi ili oni zajedno pričešćuju, onda je bolje da tamo ne ostaju. Mi pratimo sa poštovanjem reči Svetih Otaca, koji zabranjuju da se nalazimo pod jednim krovom sa jereticima. Pa Kanoni zabranjuju da se nalazimo za istom trpezom sa nevenčanim hrišćanima, a kamoli sa jereticima! U tom slučaju to već nije Crkva.

Međutim, saglasno sa proroštvima, sve crkvene organizacije pašće odjednom i strašno, čak i sama Crkva ali kao zemaljska organizacija. Sveti Ignjatije Brjančaninov govori o tome.

Crkva će pasti, primivši humanizam. Humanizam jeste poklonjenje idolima; dogmat o papinoj nepogrešivosti je jedna od strana humanizma; po rečima Svetog Justina (Popovića) to je obnova idolopoklonstva.

I komunističkoj partiji su se poklanjali poštovali je kao idola. A one, koji iako su i ćutali, ali su prihvatali komunističku ideologiju, pa neka i sa prinudom, takve je moguće smatrati idolopoklonicima.

- Te opasnosti ne shvataju uvek ljudi, jer njima lako manipulišu sredstva javnog informisanja. Kako ih je moguće probuditi?

Od neznanja pastva ne razume koga da slavi. Veoma je teško ubediti veliki broj ljudi, kada svi hvale jedno i isto. Šta ćeš reći nesrećnom čoveku? On postupa tako od antičkih vremena, kada su na smrt osudili jednog filosofa. Ljudima su tada bile podeljene daske na kojima su trebali da napišu svoju odluku. Jedna starica je napisala da filosofa treba ubiti. Neko ju je pitao: „Da li ga poznaješ?“ Ona je odgovorila da ga ne zna. „Pa kako si mogla da ga osudiš?“, pitali su staricu. Starica je odgovorila: „Ako su svi tako postupili, onda i ja pratim ostale“.

- Ako ne živiš po Pravoslavnoj veri kakvu silu može imati tvoje svedočenje?

Ako ne živiš saglasno Pravoslavnim kanonima ne usuđuj se da govoriš. Ali ako ti bar malo veruješ i bojiš se da izgubiš pravu Veru, onda će ti Gospod dati i silu, i razum da svedočiš i hrabrost i duh požrtvovanja. Najvažnije je biti upravo tu – na uskom putu. Kako vi smatrate, hrišćanin je obavezno onaj ko zida hramove i čita akatiste i veruje da sve čini sa prevelikim poslušanjem, ali pri tome ne zna osnovne istine Crkve? Poslušanje vodi ka spasenju. Znači kada je tvoj put spasenja u opasnosti, ti već nisi u poslušanju.

- A na koji način je to moguće razumeti?

Veoma jednostavno. Kada ti budeš živeo kako treba makar malo, Gospod će ti otkriti mnogo. Neophodno je ispuniti svoj dug hrišćanina, o On će ti dati razum, uz pomoć koga će savladati sve prepreke.

- Ali, ako istinu brane sa zlobnom jarošću?

To zavisi od mnogih okolnosti. Odakle nam to da je zaštitnik Pravoslavlja u svojim delima pokretan zlobnim osećanjem? Kako se ne gneviti na greh i jeretike?Ja na to imam potpuno pravo. Sveti Jovan Zlatousti govori da je sveta ona ruka koja je udarila jeretika. Ne mogu reći da onaj ko konstatuje i analizira činjenicu to neizostavno čini bestrasno. Može biti, ali nije uvek tako.

Postoji i mesto za žrtve. Jer idem na žrtvu ne da bi dobio nešto ili neka prava za sebe, ili materijalni suvišak, već samo da bi poverovao. Onda nije vreme za premišljanje. Onda, kada mi pljačkaju dom, treba da kažem: „Neka je blagosloveno Ime Božije!“ A šta je uradio Jov, kada je neprijatelj poželeo da posegne i na njegovu dušu? Nije je predao, ne.

Nemojte se isuviše brinuti o telu, dušu, pre svega, treba čuvati. Jer ako gubimo pravu Veru, to znači da gubimo dušu. Kako učiniti da je ne prodamo? Ostaćemo Pravoslavni.

- A šta ako se govori o potčinjavanju sadašnjim vlastima?

Mi se potčinjavamo u onome što ne protivreči zapovestima Božijim. Potčinjavam se pastiru koji ulazi i izlazi kroz vrata. Ali onome, ko kao lopov ulazi ne zna se odakle, pa neka i kroz oltar, ili kroz kafanu, narkotike, sodomizam i druga bezakonja, tog ne želim da slušam. Jer na nama leži odgovornost a mi, šta radimo?

- Ali ako vas liše čina?

Lišavanje svešteničkog čina je – delo ljudsko. Setimo se Svetih koji se pretrpeli gonjenja i svakakve pritiske, kojih smo mi, najverovatnije, nedostojni? Zar se nije slično dogodilo i sa Svetim Jovanom Zlatoustim? Ali on nije odstupio. To mu niukoliko nije smetalo da i dalje svedoči o istini.

- Dostojno je biti gonjen?

Naravno da je dostojno, jer to znači da si još živ. Ako Mučenici ne bi prolili svoju krv kao svedočanstvo prave vere pred licem gonitelja Crkve, mi danas ne bi vladali tim nasleđem kojim se sada koristimo.

- Koji je najveći problem pred Crkvom danas?

Najveća opasnost je u tome da mi, nakon 2000 godina, potkopavamo temelj Svetog Oltara, služeći neistini. Zlo je u nama samima.

http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=459&did=2279

Беседу со старцем Иустином (Пырву) перевел с румынского Владимир Мухин Glasul monahilor. 2005. № 4(18), aprilie.

Preuzeto sa: svetosavlje.org, 19.11.2009

Patrijarh srpski Pavle - litija i ispracaj