Kosovo kao pitanje identiteta srpskog naroda

Potresna je molitva Arsenija Treceg Carnojevica, u njegovom pismu upucenom 1705. godine ruskom caru preko jednog od ruskih boljara, u kome vapije za pomoc. To je pismo napisano na godinu dana pre njegovog upokojenja i ono odslikava i sudbinu patrijarha i naroda, iskazujuci kako "dan i noc hita sa svojim osirotelim narodom, a pomoci niotkuda". Ugri (sadasnji Madjari) nisu bili raspolozeni da prime dosljake. Patrijarh, mucenik i stradalnik, osecao se kao izmedju cekica i nakovnja, ne znajuci sta je gore: ono sto je ostavio iza sebe, na Kosovu, ili ono sto je nasao na prostorima s one strane Save i Dunava.

Noseci ponosno Casni krst sve do poslednjeg izdisaja, patrijarh jeste ta prosvecena licnost koja nadahnjuje ceo narod i narod ima poverenja u njega. Rekao je da treba krenuti i na njegov zov narod ga je sledio, verovao.

Hilandar je bio Nojev kovceg srpskog naroda i cuvao je dusu tog naroda kroz vekove. Blagodareci dubinskom prozimanju Crkve i drzave u nemanjickom i postnemanjickom periodu, sacuvan je identitet Crkve, identitet srpskog naroda, cak i pod turskom vlascu, u vremenima kada je drzava bila ugrozena i kada je potpuno prestala da funkcionise. Znamenja drzavotvorstva prenesena su kroz hramove, preko episkopa i mitropolita, i stigla su cak do Sent Andreje, do Budimpeste. Ostala su znamenja drzavotvorstva u Crkvi i u narodu, kako bi, kada dodju mirnija vremena, mogla da se ovaplote i ostvare posle svih ratova ponovo drzavu. Crkva je uspela da ocuva svoj kontinuitet, da ostane jedini nerascepkani organizam vere, koji svojim dubinskim prisustvom pokriva i prozima zivot Srba i u srpskim zemljama na Balkanu i u dijaspori.

Religiozno samosaznanje je najdublje samosaznanje jedne licnosti ili jednog naroda. Kada to samosaznanje bude ugrozeno, kada ono oslabi, onda je prirodno da u narodu oslabi osecanje za sopstvenu proslost, osecanje za svoja izvorista vrednosti, za svetinje bez kojih jedan narod prestaje da bude narod. U ovom veku, doslo je do najdublje religiozne krize u srpskom narodu, koji nikada nije bio u dubljoj duhovnoj krizi svoje saborne svesti i samosvesti. Dolaskom totalitarne ideologije doslo je do otudjenja od sopstvenog bica i identiteta. Svi Srbi moraju da budu svesni znacaja Kosova, svih crkava i manastira, to je srpsko ognjiste. To mora da bude jasno i neprijateljima srpskog naroda.

Najljuci neprijatelji srpskog naroda danas su upravo oni koji nikad nisu mogli biti istorijski narod, oni koji pokusavaju da shvate pa im nikako nije jasno - kako se to srpski narod "ponasa" i kako "funkcionise", zasto je toliko bitna i dragocena bas ta, srpska zemlja, to Kosovo, na kome se vekovima sukobljavaju duhovno i nacionalno bice Srba sa jedne strane, i univerzalno zlo, nakupljeno i dovedeno sirom sveta, sa druge strane.

Za poslednja dva veka odnos nacionalnog i univerzalnog predstavljao bi problem za hriscanstvo samo onda ako bi se posmatrao preko pojma nacije svojstvenog francuskoj revoluciji, posle prihvatanja ovakvog pojma nacije od strane istocnih naroda.

Nacija se ne moze okovati granicama nekakvog prostora, krvi i jezika. Istinski nacionalizam nikada nije poistovecen sa nekakvim rasizmom ili sovinizmom. Za narod koji bi pokazivao rasisticke ili sovinisticke teznje, to bi znacilo da prolazi kroz tesku krizu identiteta i da pokusava da svoj umiruci identitet ozivi nasilnim putem. To ne traje dugo i na taj nacin je propala Hitlerova Nemacka, a tako mora da propadne svako nastojanje da se sopstveni identitet zasnuje na unistenju tudjeg.

Samo onaj covek i onaj narod, koji, brinuci se o svojoj sudbini, istovremeno brinu o svim ljudima odnosno narodima, imaju razloga za postojanje. Cuvajuci izvisene duhovne vrednosti na Kosovu, mi cuvamo svoje narodno bice, ali cuvami i znamenja i bica svih drugih naroda koji tu zive. Nacionalno je pre svega i iznad svega eticka duhovna kategorija. Crkva ima svoje shvatanje naroda, biblijski utemeljeno. Svakom je narodu Bog dao odredjeni prostor gde ce da zivi i vreme u koje ce da donese svoje plodove. Svi naarodi sve svoje plodove unose u istu, jedinstvenu zitnicu jednog jedinog naroda - Bozjeg naroda. Poslednja je Hristova poruka apostolima: "Idite i naucite sve narode, krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha i uceci ih da drze sve sto sam vam zapovedio; i evo, ja sam sa vama u sve dane do svrsetka veka. Amin." (Mt. 28. 19-20). To je priziv svim narodima na jedinstvo kroz ocuvanje njihove raznolikosti i nacionalnog identiteta. Nijedan narod ne sme da bude iskljucen iz svoje participacije u zajednici jednog jedinstvenog naroda Bozjeg. Svi su marodi prizvani i izabrani. Zajednica tako postaje bogocovecanska, objedinjuje i nebo i zemlju, Boga i coveka, andjeosku i ljudsku prirodu, sabirajuci sve, sa onih strana i iz svih vremena i plemena u jedinstvo Duha i zajednicu mira i vecne ljubavi. Nema uznosenja sebe nad drugima, nema onih koji su dole ili koji su gore, vec svi zajedno, u jednom istom bogocovecanskom telu Hristovom.

Zapadno vaspitanje dovelo je do savrsenstva sistem modeliranja coveka kao proizvoda. Ako su svi primerci isti a ima ih mnogo, oni, po tim merilima, dobijaju sopstveni identitet. Medjutim, takav identitet nije nacionalni identitet. Narod se ne moze konstruisati i proizvoditi serijski. Moderni (pseudo)humanizam zapravo je prikrivena zelja da se potceni ono sto je izvorno, istinito, ljudsko, duhovno. Analize osecaja nezadovoljstva, resavanje problema besmislenosti, depersonalizacije i dehumanizacije zivota, ne resavaju nista ako u to sve nije ukljucena i ljudska dimenzija. Niko ne zeli da postoji i zivi radi svojih "oblika reakcije", niti da se herojski zrtvuje za svoje "odbrambene mehanizme". Na kraju "tehnoloskog" postupka odgajanja deteta dobije se "element naroda" divno prilagodjen i sposoban za rad, ali mu nedostaje smisao. Samo je onaj covek, koji nadje trazeni smisao, spreman da pati i da se zrtvuje radi tog smisla, pa cak i da polozi svoj zivot ako je potrebno. Osecaj besmislenosti kao egzistencijalna praznina u tolikom je porastu i sirenju da se moze proglasiti za masovnu neurozu. Coveku za razliku od zivotinja nije dato da pomocu poriva i nagona oseca sta da cini, a sistem mu ostavlja dve mogucnosti: da cini ono sto i drugi cine - sto je konformizam, ili, da cini ono sto drugi ljude zele da ucini - sto je totalitarizam.

Duhovni zivot i spoznaje Boga baceni su zajedno sa tradicijama i tradicionalnim vrednostima "u isti kos" i zakljucani u muzeju, sto dalje od svesti. U ubijanju koje predstoji, prve zrtve su duhovni i nacionalni identitet.

Nacija koja izgubi svoje dublje saborno samosaznanje, predstavlja pripadnost necem bioloskom, vrsti. Biologija je bezlicna kategorizacija naucnih pojmova. Nacija ima svoju licnost kroz biblijsko poimanje nacije. Ta se licnost ne zadobija biolosko-socioloskim nasiljem, vec novim kvalitetom zivota u Crkvi. Svaki narod ima svoju misiju u istoriji. Toga su Srbi bili svesni jos u srednjem veku. Srpski je narod, primivsi u sebe poruku proroka, a u nosioce te poruke spadaju i Sveti Sava i njegovi naslednici, postao organski deo naroda Bozjeg, vecnog i neprolaznog. Na taj nacin narod zadobija u pravom smislu svoj identitet, stice mogucnost spasenja opredeljujuci se za vecno i neprolazno, kosovsko-lazarovskim odnosno svetosavskim opredelenjem. Napad na srpski narod predstavlja pocetak napada na pravoslavno hriscanstvo u celini. Ostajanje na bedemima hriscanastva na Kosovu predstavlja pitanje opstanka identiteta srpskog naroda, pitanje zivota i buducnosti.

Svetozar Djonin, Toronto

Tiho umiranje ćirilice Ne daj ЋИРИЛИЦУ!

CIRILICA je na izdisaju u Srbiji. Jedan od temelja nacionalnog identiteta Srba preživeo je mnoge udarce i pritiske u istoriji, ali je danas na korak od stradanja. I to od srpske ruke.



I dok se narodi, poput Rusa, Bugara i Grka ponose svojim pismom, koriste ga na računarima, mobilnim telefonima, pri pisanju, štampanju knjiga i novina, upotreba slova iz azbuke Vuka Karadžića u Srbiji kao da je postala velika sramota. Dok su se Grci i Bugari izborili da evre štampaju na svom pismu, u Srbiji se ćirilica doživljava kao zastarela, prevaziđena stvar, koja služi za „nametanje srpskog nacionalizma“.

Tako je u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici, više od 86 odsto naziva firmi napisano je na latiničnom pismu ili engleskom jeziku, dok je tek poneki natpis na ćirilici.

- Ćirilica je danas u veoma nepovoljnom položaju u Srbiji i, nažalost, ne vidim način kako možemo da se odbranimo od opšte upotrebe latinice - pesimista je lingvista Ivan Klajn.

- Mi smo verovatno jedini narod koji upotrebljava dva pisma za svoj jezik. Latinica je evropsko i međunarodno pismo, koje se koristi u matematici, hemiji, za automobilske tablice i dokle god budemo imali dvoazbučnost, biće u prednosti nad ćirilicom. Ako se u budućnosti pokrene inicijativa za odabir samo jednog zvaničnog pisma, plašim se da bi izbor pao na latinicu.

Latinica je danas rasprostranjena i u prosveti. Mnogi profesori često na tabli pišu latinicom, dok su knjige na fakultetu takođe većinski na latinici.

- Mislim da bi makar knjige na fakultetu trebalo izdavati na ćirilici, a teško je očekivati da će se poslovni svet odreći latinice. Ne mislim da će ćirilica da nestane kao pismo u Srbiji, ali će se teško rehabilitovati, jer mnogi Srbi latinicu doživljavaju kao svoju, a ne nešto hrvatsko. Dvoazbučnost je trenutno naša sudbina, a ćirilicu moramo makar određenim zakonima da zaštitimo od daljeg propadanja - smatra Klajn.

Kada rukovodioce velikih domaćih firmi upitate zbog čega na omotima isključivo štampaju latinicu, odgovor je da njihove proizvode kupuju i hrvatske, bošnjačke i mađarske porodice. Postavlja se pitanje, kako je onda moguće da građani zemlje, čiji Ustav izričito ističe ćirilicu kao jedino zvanično i obavezno pismo, ne koriste istu i kome ona može da smeta?

O kršenju prava nacionalnih manjina ovde nema ni govora, jer su ona zagarantovana upotrebom jezika i pisma nacionalne pripadnosti. Latinicu manjinama niko ne zabranjuje, ali ako je jedino ćirilično pismo zvanično u Srbiji, njegova upotreba bi trebalo da važi za sve, a ne da se shvata kao nametanje srpskog nacionalizma. Ćirilični računi za plaćanje, novine i ambalaža u Bugarskoj ili Rusiji, sigurno se od strane nacionalnih manjina ne tretiraju kao šikaniranje.

Slična je situacija i u izdavaštvu. Mnogi radije novine i knjige štampaju na latinici jer zauzima i do 20 posto manje prostora od ćirilice, ali i minimalne zarade od nekoliko prodatih primeraka u Hrvatskoj ili BiH. Poslednja istraživanja pokazuju da je od ukupnog tiraža izdatih knjiga na srpskom jeziku, samo 25 posto štampano ćirilicom.

- Sudbina srpskog jezika i pisma nije u rukama domaćih stručnjaka, već političara - upozorava lingvista Mihajlo Šćepanović. - Sve ovo što nam se sada dešava samo pokazuje neozbiljnost države, koja navodno ima preča posla od čuvanja nacionalnog identiteta. Ali to opet i ne treba da čudi, ako pogledate kako se naši političari potpisuju. Sve će vam biti jasno.
Svakodnevno ubijanje ćirilice predstavlja i svakodnevno kršenje Ustava Srbije, smatra Šćepanović.

- Stavovi kako su i ćirilica i latinica srpska pisma jednostavno nisu tačni. Ćirilica je pravo i jedino srpsko pismo, dok je latinica samo pismo srpskog jezika. Latinica koja se danas koristi nije Gajeva, kako je mnogi zovu, već latinica Đure Daničića, koji ju je prilagodio za srpski jezik. Bez obzira na to, ona ne može da zameni svetski jedinstveno ćirilično srpsko pismo - kategoričan je Šćepanović.

Pisanje ćirilicom ima i dodatnu prednost, jer čuva srpski jezik od prevelikog uvođenja stranih reči. Ipak, poslednjih godina sa sve većom upotrebom latinice, mnoge strane reči su „trasferovane“ (a ne prebačene) u srpski jezik. Tako se više niko ne obrazuje, svi se edukuju. Ne izdaju se dozvole nego licence. Više nemamo diplomirane i magistre, već bečelore i mastere…
- Upotreba ćirilice je i odbrambeni mehanizam od tuđica, jer na našem pismu one izgledaju rogobatno, pa se moraju naći odgovarajući prevodi i zamene - objašnjava Šćepanović.

I moderna tehnologija i ćirilica idu ruku pod ruku, iako se čini da u Srbiji i nije postojala volja da se kompjuterski programi prilagode za naše pismo, već su to kompanije poput „Majkrosofta“ i „Gugla“, onako usput to uradile za srpsko tržište, kada su već morale za rusko ili bugarsko. Odnedavno se i odlukom Evropske komisije EU, internet domeni mogu registrovati u ćiriličnom i grčkom pismu.

Latinica je prvi put u Srbiju zvanično stigla zajedno sa austrougarskim topovima 1915. godine. Pre toga, Vatikan i vladari zapadnih carstava su kroz nekoliko vekova Srbima nametali latinicu kao „prečicu“ za širenje katoličke vere među pravoslavnim Slovenima. Mitropolit dabrobosanski Sava Kosanović u 19. veku je bio jedan od najžešćih protivnika nametanja latinice i unijaćenja Srba.

Za latinizaciju Srbije poslednjih godina odgovorni su i pomodari koji su na ovaj način želeli da „postanu bliži zapadnoj kulturi“, ne shvatajući da upravo originalnost i različitost obogaćuju evropsku kulturu. Naši euroforisti kao da žele da svi na Starom kontinentu govorimo istim jezikom, koristimo isto pismo, isto mislimo, isto se oblačimo, čitamo iste knjige… Problem je u tome što ovakvo nametanje više liči na orvelizam i komunizam, nego na zapadnu demokratiju.
Od mnogih današnjih Srba, ćirilicu je više cenio Bernard Šo. Slavni engleski dramski pisac testamentom je ostavio novac kao nagradu onome ko uspe da izvrši reviziju engleske abecede po uzoru na srpsku azbuku. Vukovu ćirilicu je Šo smatrao najboljim, najlogičnijim i najjednostavnijim pismom na svetu.

ZBILjIĆ IZA BRAVE

ZBOG ćirilice se može završiti u „marici“, pa u policijskoj stanici. To se u petak i dogodilo Dragoljubu Zbiljiću i Jovici Vucelji iz novosadskog Udruženja „Ćirilica“, koje je policija privela na informativni razgovor jer su na trotoaru ispred glavnog ulaza u zdanje Izvršnog veća ispisali poruku „Vratite nam ćirilicu.“

Dok je legitimisanje trajalo, ljudi iz pokrajinskog obezbeđenja su brže-bolje izbrisali „Vratite nam ćirilicu“.
- Pa, mi pokušavamo da spasemo naše pismo, ne remetimo vaš rad, ovo je trotoar, ovuda slobodno prolaze ljudi - objašnjavao je Zbiljić koji je prošle nedelje u „Novostima“ upozoravao šta čeka sve one koji stanu u odbranu ćirilice.
- Što baš ovde? Sad, kad čekamo visoke goste! - brecnuo se službenik.
- Zato što vaši šefovi uvodeći latinicu u Statut, krše Ustav, zatiru srpsko pismo! - odgovara Zbiljić i pokazuje na krupnog čoveka iz obezbeđenja koji mu je nekoliko minuta ranije odbrusio da je ovo Vojvodina i da može da ide u Srbiju i piše svoju ćirilicu.

Po izlasku iz policije, Zbiljić nam je rekao:
- Bili su korektni, ali mi nećemo odustati od naše akcije za vraćanje ćirilice među Srbe.

A. PALIĆ, 11.07.2009 20:05:21

UNESKO

KADA je UNESKO u pitanju, latinicu, toliko popularnu u Srbiji, ova svetska organizacija je okarakterisala kao hrvatsko pismo, što znači da bi jednog dana, sva dela napisana na latinici, mogla da se okarakterišu kao hrvatska kulturna baština. Za srpsko pismo, UNESKO jedino priznaje srpsku ćirilicu.

KOMUNISTI

LINGviSTA i filolog Ivan Klajn ističe da za latinizaciju Srbije nisu krivi samo komunisti, kako se to često tumači.
- Latinica je u Srbiju uvedena još u Kraljevini Jugoslaviji. Iako se ona tada nije masovno koristila, Srbi su je usvojili zbog bratskog osećanja prema Hrvatima i Slovencima, nadajući se da će i oni prihvatiti ćirilicu. Nada je bila uzaludna - konstatuje Klajn.

Ipak, za razliku od sovjetskih komunista, koji su sačuvali ćirilicu, njihove jugoslovenske kolege su je u najmanju ruku gušile i stavile u potpuno podređeni položaj. Na popisima, za nacionalnost Jugosloven, najviše prijavljenih je bilo iz Srbije, koji su olako prisvojili i latinično pismo.

Čini se da je upotreba latinice u Srbiji još veća posle 2000. godine, nego u vreme komunističkog režima.
- Pomodarstvo je sigurno imalo ulogu u novom talasu latinizacije poslednjih godina - ne sumnja naš sagovornik.

HRVATSKA

ĆIRILICA je jedno vreme bila i hrvatsko pismo. U 17. veku, katolička „Kongregacija de propagande fide“ (sa zadatkom širenja katoličanstva), istraživala je koje je pismo najzastupljenije u južnoslovenskim narodima, a to je bila ćirilica. Na ćirilici su napisani Dubrovački zbornik, srednjovekovne pesme, zvanični akti i testamenti, kao i Vinodolski statut.

Sačuvana je i tabla o dogradnji katoličke crkve Gospinog rođenja u Ravni, 15 km od Dubrovnika, koja je isklesana na srpskoj srednjovekovnoj ćirilici. I danas postoje matične knjige iz krajeva sa hrvatskim stanovništvom, napisane na ćirilici.
U Zagrebu, poslednja firma sa ćiriličnom tablom bio je hotel „Beograd“ iz 1937. godine. Zatim je poglavnik nacističke NDH Ante Pavelić, 25. aprila 1941. godine, potpisao zakonsku odredbu o zabrani upotrebe ćirilice na teritoriji hrvatske države.

J. SIMIĆ, 11.07.2009

Izvor: VE

ВИДОВДАН

"Видовдан је, без сумње, посебан датум за Србе. Од Косовске битке 1389. године, преко Сарајевског атентата 1914, Резолуције Информбироа 1948, и Милошевићевог узлета и пада 1989. и 2001. године, Видовдан је био и остао судбоносан датум српске историје.

И данас, из званичног Брисела, који се често ослањао на симболику, стижу дојаве да ће Србија, заједно са осталим земљама западног Балкана, ући у Европску унију 28. јуна 2014. године, на стогодишњицу убиства аустроугарског надвојводе Франца Фердинанда, што би требало да симболизује крај века европских ратова.

Битка на Косову, кроз векове је пратила Србе уз приче о херојству, жртвовању и издаји. На њеним крилима је 28. јуна 1914. године и Гаврило Принцип убио Фердинанда, који је мислио да ће доласком у Сарајево на Видовдан, понизити непослушне Србе у тадашњој Аустроугарској. И Резолуција Информбироа 1948. године донесена је баш 28. јуна.

Управо на Видовдан, Слободан Милошевић се 1989. године устоличио као неприкосновени национални вођа и повео Србе у догађаје, за које нису били нимало спремни. Милионска маса му је клицала на Газиместану, а вероватно би подржала било кога, ко је на Видовдан те године стао испред њих и обећао им повратак националног идентитета.

Тачно 12 година после Газиместана, Милошевић је изручен суду у Хагу. И сам догађај није био толико шокантан, колико датум изручивања. Критичари су се поделили у две групе. Први су га сматрали за национално понижење, а други као потпуно погрешан избор, јер је Милошевићу пружена још једна прилика да поново на Видовдан уђе у историју, "како би се борио против светске неправде".

Поред свих ових догађаја, за 28. јун везано је и потписивање судбоносне Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске 1881. године. Истог дана 1919, потписан је мировни уговор којим је окончан Први светски рат, док је две године касније краљ Александар Први Карађорђевић донео Видовдански устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

И крај југословенске приче почео је управо на Видовдан. Амандманима на Устав Хрватске српски народ је 28. јуна 1990. престао да буде конститутивни народ ове републике, док је 2006, Црна Гора, Резолуцијом 60/264 Генералне скупштине УН, постала 192. чланица светске организације. Многи ће се сетити и Видовданског сабора опозиције 1992. године.

"Без сумње, Видовдан је најважнији датум у колективној свести српског народа и један од темеља колективног идентитета Срба. То што су се касније на овај датум, намерно или случајно одиграли и многи други догађаји, само је појачало мит о Видовдану "каже историчар Чедомир Антић.
Традиционално постоји уверење да је српско царство пропало после једне од највећих битака у Европи, а страдање српских војника на Косову је поистовећено са Христовим страдањем и основним идејама хришћанске вере."

(Одломак из текста Чедомира Антића)