Ни пола ризнице нису изјели велики пси,
јер су у пасминама својим вечерас заспали
засићени и мирни,
а нама зло недостаје.
И без њих кидаћемо се сами
и ломити кости давно поломљене,
јер лако је живети када се разум испрати.
Ево, ти узми камен из Милутинове припрате,
а ја ћу плочу испод Стефановог Кивота,
па да се поново копају очи Симониде,
кад пси неће или не смеју.
Мрзимо се док се добри злотвори не пробуде,
ваља их несрећом чекати.
Утврди се на порушеном звонику љевишком
и одапни из свих стрела видовданских мученика,
а ја ћу узвратити ватром истјазаваног Девича.
Или да се маскирамо,
шта велиш брате?
Обуци се у крпе призренског крстоломца
и крени ка Гориочу,
и чувај сву поган за мене,
јер ти нико на путу не стоји.
Ја сам се утоплио и лепо ми је
у одејанију мушутишког рушитеља
и зубе сам шкипске метнуо у вилицу своју
да их заријем у Исусово срце поново.
Држи се дреничког пута и не бој се
јер сам и ја на ђаковачкој калдрми пронашао самострел
да бих те лакше окачио на стуб мраморни.
Узми копорински мач и кључну кост врдничку
да равноправни будемо,
јер те чекам легендом сиринићке жупе
и митом туманским.
И , заиста, зашто би се канили
још по неку кап пролити
и какву реку вавилонску копати
у досади својој?
Када преживимо све што смо наумили,
пробуди ме.
Или ћу ја тебе,
небивало наше Господ у рукама држи.
Ко Сунце пре угледа нека виче
и затруби кајмакчаланском трубом
и нека изљуби сваку рану ноћашњу,
јер пси по навици устају
да опет зобају ризнице наше.
Montag, 15. Februar 2010
Konkordatska kriza
Konkordatska kriza
(Izvor: Vikipedija)
Konkordatska kriza ili Konkordatska borba je naziv za versko-poolitičku krizu u Kraljevini Jugoslaviji koja se rasplamsala 1937. godine. Ministar pravde Ljudevit Auer je potpisao konkordat u Rimu 1935. godine. Novembra 1936. Namesništvo je izdalo ukaz kojim je ovlastilo Vladu Stojadinović-Korošec-Spaho da Konkordat uputi Narodnoj skupštini na usvajanje. Decembra 1936. godine Arhijerejski sabor uputio je vladi memoranduma sa porukom da Srpska pravoslavna crkva ne može na takvu odluku da pristane.
Potpisivanje Konkordata
Knez Pavle Karađorđević i nadbiskup Bauer vodili su razgovor o merama za sređivanje odnosa između rimokatoličke crkve i države, Bauer je tražio da se raspuste masonske lože i zaključi konkordat. Knez Pavle je obećao da će katoličkoj crkvi u većoj meri izaći u susret. Prvi potez Stojadinovićeve vlade išli su u tom pravcu. Po Stojadinovićevom nalogu, ministar pravde Ljudevit Auer, katolik iz Siska je pre polaska za Rim posetio Patrijarha Varnavu Rosića, tekst konkordata bio je dostavljen srpskom patrijarhu. Ministar Auer je potpisao konkordat, u Rimu, 25. jula 1935. godine. O potpisivanju konkordata, Stojadinovićeva vlada i Vatikan izdali su svoja saopštenja. U saopštenju Stojadinovićeve vlade izneto je da će se konkordatom sprovesti, "Ustavom kod nas usvojena, ravnopravnost katolicizma sa ostalim priznatim konfesijama." Posebno je navedeno da se Sveta Stolica obavezala da će poštovati jugoslovenske državne interese prilikom popunjavanja crkvenih položaja, naročito onih najvažnijih. Vatikansko saopštenje sadržalo je više detalja. Ni Jugoslovenska, ni Vatikanska strana nije tekst Konkordata stavila na uvid javnosti. Potpisivanje Konkordata prošlo je bez reakcije u jugoslovenskoj javnosti. U međuvremenu, kopija konkordata izvađena je iz fioke patrijarha Varnave. Verovatno podstaknuut od nekog iz opozicije.
Kriza
Ratifikacija u Narodnoj skupštini
Konkordat, koji je čekao na ratifikaciju u parlamentu, ležao je u Stojadinovićevoj fioci petnaest meseci. Pošto je, početkom novembra 1936, Namesništvo izdalo ukaz kojim je ovlastilo predsednika Vlade da Konkordat uputi Narodnoj skupštini, reagovao je Arhijerijski sabor. Početkom decembra vladi je upućen memorandum sa porukom da Srpska crkva ne može na takvu odluku da pristane. Tek od marta 1937. godine u Narodnom predstavništvu, borba oko Konkordata se rasplamsavala, nekoloko meseci pre nego što je njegova ratifikacija stavljena na dnevni red. Od proleća 1937. sveštenstvo i opozicija, oslanjajući se na opozicione govore u Skupštini, razvili su tako žestoku kampanju protiv Vlade, da se stvorila sveopšta psihoza smrtne opasnosti za srpsko pravoslavlje. Stojadinović je pokušavao da parira kampanji koja se zahuktavala. Pred Svetim sinodom u Patrijaršiji izneo je sve razloge kojima su njegovi prethodnici bili rukovođeni u pitanju Konkordata. Navodeći da je Konkordat delo kralja Aleksandra, i da Namesništvo želi njegovu ratifikaciju, on je napominjao da je i Nikola Pašić zaključio Konkordat kako bi pridobio Vatikan za ideju o ujedinjenju Južnih Slovena. Gledajući kako se oko Srpske crkve skupljaju svi protivnici režima, i oni koji su nisu imali pojma šta sadrži Konkordat, i oni koji su zaboravili kada su poslednji put ušli u crkvu, Stojadinović je pitanje Konkordata shvatio kao pitanje ugleda šefa vlade. Igrom slučaja, kako je narastala konkordatska kriza, stanje zdravlja patrijarha Varnave se pogoršavalo. U jednom trenutku pronet je glas da je otrovan.
"Krvava Litija"
Za 19. jul 1937. godine, kada je bila zakazana sednica Skupštine o Konkordatu, bilo je zakazano i moletestvije za ozdravljenje obolelog Patrijarha. Zamišljena "kao velika manifetsacija u borbi protiv Konkordata", litija je krenula u Knez Mihailovu ulicu. U Knez Mihalovoj nastala je tuča i hrvanje građana sa policajcima i žandarmima. Intervenicija policije je bila brutalna, ali su povrede učesnika litije preuveličavane. Politička borba, oko Konkordata se nastavila. Knezu Pavlu je upućen memorandum Svetog sinoda "u kome se tražilo da odmah Kraljevska vlada dr Milana Sojadinovića podnese ostavku i da se Konkordat skine sa dnevnog reda. Stojadinović nije hteo da odustane od ratifikacije Konkordata. Pritisci na poslanike da ne glasaju za Konkordat vršeni su sa raznih strana - od Crkve, opozicionara, masona.
Glasanje u Narodnoj skupštini i smrt patrijarha
Uveče, 23. jula 1937. godine, Konkordat je u Narodnoj skupštini izglasan sa 166 glasova, uz 129 protiv. Trebalo je da bude izglasan u Senatu, u kome je vlada lošije stajala Ali, još isto veče, Stojadinović je pred poslanicima JRZ objavio da će se neko vreme sačakati sa iznošenjem Konkordata pred Senat. Pri kraju dana, u kome je u donjem domu izglasan Konkordat, umro je patrijarh Varnava. Svim članovima vlade, osim generala Marića, bilo je zabranjeno da prisustvuju sahrani.
Eskomunikacija
Posle glasanja u Skupštini 1. avgusta 1937. godine, Sveti arhijerejski sinod jednoglasno je doneo odluku o eskomunikaciji ministara i poslanika pravoslavne vere, koji su glasali za Konkordat i isključeni su iz crkve. Stojadinović je tražio da se ukine eskomunikacija. Posle Vladinog odricanja od konkordata i Crkva je popustila u svom stavu prema eskomunikaciji. Na spoljnopolitičkom planu, Stojadinović je konkordatom hteo da potvrdi svoje prijateljske veze sa italijanskom vladom. Ali, i italijanska vlada, brinući se da konkordatska kriza ne dovede do Stojadinovićevog pada, počela se hladiti prema konkordatu. Pošto su obe strane u sporu popustile, u februaru 1938. godine, za novog patrijarha izabran je Gavrilo Dožić. Na taj izbor uticao je Stojadinović. Crnogorski mitropolit bio je njegov prijatelj još od dvadesetih godina, kada je kao radikalski poslanik išao po Crnoj Gori.
(Izvor: Vikipedija)
Konkordatska kriza ili Konkordatska borba je naziv za versko-poolitičku krizu u Kraljevini Jugoslaviji koja se rasplamsala 1937. godine. Ministar pravde Ljudevit Auer je potpisao konkordat u Rimu 1935. godine. Novembra 1936. Namesništvo je izdalo ukaz kojim je ovlastilo Vladu Stojadinović-Korošec-Spaho da Konkordat uputi Narodnoj skupštini na usvajanje. Decembra 1936. godine Arhijerejski sabor uputio je vladi memoranduma sa porukom da Srpska pravoslavna crkva ne može na takvu odluku da pristane.
Potpisivanje Konkordata
Knez Pavle Karađorđević i nadbiskup Bauer vodili su razgovor o merama za sređivanje odnosa između rimokatoličke crkve i države, Bauer je tražio da se raspuste masonske lože i zaključi konkordat. Knez Pavle je obećao da će katoličkoj crkvi u većoj meri izaći u susret. Prvi potez Stojadinovićeve vlade išli su u tom pravcu. Po Stojadinovićevom nalogu, ministar pravde Ljudevit Auer, katolik iz Siska je pre polaska za Rim posetio Patrijarha Varnavu Rosića, tekst konkordata bio je dostavljen srpskom patrijarhu. Ministar Auer je potpisao konkordat, u Rimu, 25. jula 1935. godine. O potpisivanju konkordata, Stojadinovićeva vlada i Vatikan izdali su svoja saopštenja. U saopštenju Stojadinovićeve vlade izneto je da će se konkordatom sprovesti, "Ustavom kod nas usvojena, ravnopravnost katolicizma sa ostalim priznatim konfesijama." Posebno je navedeno da se Sveta Stolica obavezala da će poštovati jugoslovenske državne interese prilikom popunjavanja crkvenih položaja, naročito onih najvažnijih. Vatikansko saopštenje sadržalo je više detalja. Ni Jugoslovenska, ni Vatikanska strana nije tekst Konkordata stavila na uvid javnosti. Potpisivanje Konkordata prošlo je bez reakcije u jugoslovenskoj javnosti. U međuvremenu, kopija konkordata izvađena je iz fioke patrijarha Varnave. Verovatno podstaknuut od nekog iz opozicije.
Kriza
Ratifikacija u Narodnoj skupštini
Konkordat, koji je čekao na ratifikaciju u parlamentu, ležao je u Stojadinovićevoj fioci petnaest meseci. Pošto je, početkom novembra 1936, Namesništvo izdalo ukaz kojim je ovlastilo predsednika Vlade da Konkordat uputi Narodnoj skupštini, reagovao je Arhijerijski sabor. Početkom decembra vladi je upućen memorandum sa porukom da Srpska crkva ne može na takvu odluku da pristane. Tek od marta 1937. godine u Narodnom predstavništvu, borba oko Konkordata se rasplamsavala, nekoloko meseci pre nego što je njegova ratifikacija stavljena na dnevni red. Od proleća 1937. sveštenstvo i opozicija, oslanjajući se na opozicione govore u Skupštini, razvili su tako žestoku kampanju protiv Vlade, da se stvorila sveopšta psihoza smrtne opasnosti za srpsko pravoslavlje. Stojadinović je pokušavao da parira kampanji koja se zahuktavala. Pred Svetim sinodom u Patrijaršiji izneo je sve razloge kojima su njegovi prethodnici bili rukovođeni u pitanju Konkordata. Navodeći da je Konkordat delo kralja Aleksandra, i da Namesništvo želi njegovu ratifikaciju, on je napominjao da je i Nikola Pašić zaključio Konkordat kako bi pridobio Vatikan za ideju o ujedinjenju Južnih Slovena. Gledajući kako se oko Srpske crkve skupljaju svi protivnici režima, i oni koji su nisu imali pojma šta sadrži Konkordat, i oni koji su zaboravili kada su poslednji put ušli u crkvu, Stojadinović je pitanje Konkordata shvatio kao pitanje ugleda šefa vlade. Igrom slučaja, kako je narastala konkordatska kriza, stanje zdravlja patrijarha Varnave se pogoršavalo. U jednom trenutku pronet je glas da je otrovan.
"Krvava Litija"
Za 19. jul 1937. godine, kada je bila zakazana sednica Skupštine o Konkordatu, bilo je zakazano i moletestvije za ozdravljenje obolelog Patrijarha. Zamišljena "kao velika manifetsacija u borbi protiv Konkordata", litija je krenula u Knez Mihailovu ulicu. U Knez Mihalovoj nastala je tuča i hrvanje građana sa policajcima i žandarmima. Intervenicija policije je bila brutalna, ali su povrede učesnika litije preuveličavane. Politička borba, oko Konkordata se nastavila. Knezu Pavlu je upućen memorandum Svetog sinoda "u kome se tražilo da odmah Kraljevska vlada dr Milana Sojadinovića podnese ostavku i da se Konkordat skine sa dnevnog reda. Stojadinović nije hteo da odustane od ratifikacije Konkordata. Pritisci na poslanike da ne glasaju za Konkordat vršeni su sa raznih strana - od Crkve, opozicionara, masona.
Glasanje u Narodnoj skupštini i smrt patrijarha
Uveče, 23. jula 1937. godine, Konkordat je u Narodnoj skupštini izglasan sa 166 glasova, uz 129 protiv. Trebalo je da bude izglasan u Senatu, u kome je vlada lošije stajala Ali, još isto veče, Stojadinović je pred poslanicima JRZ objavio da će se neko vreme sačakati sa iznošenjem Konkordata pred Senat. Pri kraju dana, u kome je u donjem domu izglasan Konkordat, umro je patrijarh Varnava. Svim članovima vlade, osim generala Marića, bilo je zabranjeno da prisustvuju sahrani.
Eskomunikacija
Posle glasanja u Skupštini 1. avgusta 1937. godine, Sveti arhijerejski sinod jednoglasno je doneo odluku o eskomunikaciji ministara i poslanika pravoslavne vere, koji su glasali za Konkordat i isključeni su iz crkve. Stojadinović je tražio da se ukine eskomunikacija. Posle Vladinog odricanja od konkordata i Crkva je popustila u svom stavu prema eskomunikaciji. Na spoljnopolitičkom planu, Stojadinović je konkordatom hteo da potvrdi svoje prijateljske veze sa italijanskom vladom. Ali, i italijanska vlada, brinući se da konkordatska kriza ne dovede do Stojadinovićevog pada, počela se hladiti prema konkordatu. Pošto su obe strane u sporu popustile, u februaru 1938. godine, za novog patrijarha izabran je Gavrilo Dožić. Na taj izbor uticao je Stojadinović. Crnogorski mitropolit bio je njegov prijatelj još od dvadesetih godina, kada je kao radikalski poslanik išao po Crnoj Gori.
Patrijarh Varnava
Izvor: Protojerej mr Aleksandar D. SREDOJEVIĆ
Patrijarh Varnava, u civilstvu Petar, rodio se 29. avgusta 1880. u Pljevljima, od roditelja Đorđa i Krsmanije. Osnovnu školu završio je u Pljevljima, a potom bogosloviju u Prizrenu.
Kao pitomac Sinoda poslat je u Petrovgrad na Duhovnu akademiju, koju je završio 1905, a iste godine prima monaški postrig od episkopa Sergija, rektora bogoslovije, dobivši ime Varnava (sin utehe). Ubrzo je postao đakon, pa prezviter. U Carigrad odlazi 1905. za sveštenika poslanstva Srbije, gde sarađuje u časopisu „Carigradski glasnik“, jedinim srpskim novinama u Otomanskoj imperiji. Postaje veoma blizak Svetom sinodu Carigradske Patrijaršije, koji ga bira 18. marta 1910. za episkopa, a već 10. aprila, na Lazarevu subotu, hirotonišu ga u hramu Svetog Đorđa u Carigradu za dabarsko-velešku eparhiju, sa titulom episkop glavički.
ODBRANA SRPSTVA
Na pomenutoj eparhiji, episkop Varnava veoma se angažovao na odbrani srpstva i pravoslavlja, a u Južnoj Srbiji je uveo crkvene sudove. Tragične 1915. povlači se sa kraljem i vladom na Krf, odakle biva poslat u diplomatsku misiju u Rusiju. Po završetku rata administrirao je svim eparhijama u Južnoj Srbiji i izvršio reorganizaciju crkvenog života na tim prostorima. Vaspostavljanjem Pećke Patrijaršije 17. septembra 1920. Varnava postaje mitropolit skopski, a po Dimitrijevoj smrti, 1930. je izabran za patrijarha SPC. U vreme Varnave konačno je donet Ustav SPC, na kome se radilo u prethodnoj deceniji. Varnava je za kratko vreme osvetio dosta hramova, a započeta je i izgradnja hrama Svetog Save. Između ostalih, podignuta je Bogorodičina Crkva u Kajmakčalanskoj ulici, u kojoj ima udela i zaostavština patrijarha Dimitrija, podignut je manastir Vavedenje, kao i današnja zgrada Patrijaršije. Zbog kratkoće života nije uspeo da otvori crkveno-muzičku Akademiju, kao ni da pokrene dnevne patrijaršijske novine.
Posle ubistva kralja Aleksandra 1934. nastupili su teški dani za Kraljevinu, koja je imala velikih problema, unutrašnjih i spoljašnjih. Jedan od problema bio je pritisak Rimokatoličke crkve da Kraljevina Jugoslavija potpiše konkordat, čime bi Sveta Stolica sa svojim vernicima bila u povlašćenom položaju. To se u praksi već i dešavalo, jer su rimokatolici lakše dobijali dozvole za gradnju novih hramova bez prikupljenog građevinskog materijala i bez prikupljene dokumentacije, dok se to od pravoslavnih uredno tražilo. Konkordat sa Vatikanom bio bi u suprotnosti sa Vidovdanskim ustavom i sa Crkvenim ustavom, jer bi Srpska pravoslavna crkva postala drugorazredna Crkva. Za konkordat je bila vlada Milana Stojadinovića, a protiv patrijarh Varnava i cela jerarhija, među kojima se najviše isticao episkop Nikolaj, sveštenstvo, monaštvo i verni narod. Odasvud su patrijarhu i episkopima stizale podrške crkvenih odbora, naroda i pojedinaca. Koliko je atmosfera bila naelektrisana vidi se po tome što je Vlada zabranila patrijarhovu Božićnu poslanicu. Velika svenarodna litija, koja je 1937. krenula iz Saborne crkve predvođena episkopom Simeonom (Stankovićem) u znak protesta protiv konkordata i njegovog verifikovanja u skupštini, bila je napadnuta od policije čiji je ministar bio rimokatolički župnik Anton Korošec. U metežu je vladika udaren kundakom u grudi i palicom po glavi, pa je razbijene glave i obliven krvlju odnet u bolnicu na lečenje, kao i mnoštvo drugih isprebijanih i povređenih sveštenih lica i vernika. U ovim dramatičnim danima episkop Nikolaj obratio se i pismeno ministru Korošecu u vezi napada policije na mirne pravoslavne učesnike litije, čija je krv u odbrani pravoslavlja prskala ulice grada svetog despota Stefana Lazarevića.
Posle balkanskih ratova, Beogradska mitropolija je dobila tri nove episkopije: Skopsku, Veleško-debarsku i Prizrensku. Posle Prvog svetskog rata, 1920. je ugašena Veleško-debarska, a obnovljene su Ohridska, Bitoljska, Štipska i Braničevska episkopija. Tako je mitropolija imala 11 episkopija. To su Beogradska, Šabačka, Žička, Niška, Braničevska i Timočka u severnoj Srbiji, a u južnoj Srbiji Skopska, Prizrenska, Ohridska, Bitoljska i Štipska. Sve one delovale su po zakonima za Kraljevinu Srbiju iz 1890. U svim eparhijama, upravnu sudsku vlast vršili su duhovni sudovi, čiji su predsednici bili protoprezviteri. Sudije je postavljao kralj, po predlogu episkopa i ministra vera. U severnoj Srbiji bilo je 18 protoprezviterijata, koji su se delili na 54 namesništva, a u južnoj Srbiji 14 sa 32 namesništva. Severna Srbija brojala je 904 parohije, sa oko 800 crkava i preko 1000 sveštenika, a u južnoj Srbiji je bilo 760 parohija sa oko 800 sveštenika. Glavni izvor izdržavanja sveštenika i njihovih porodica bio je „popovski bir“, koji su građanske vlasti, od vremena patrijarha Dimitrija, uzimale u novcu i predavale sveštenoslužiteljima. Sveštenstvo se školovalo u Bogoslovsko-učiteljskoj školi u Prizrenu za jug Srbije, a za sever bio je viši nivo obrazovanja u beogradskoj bogosloviji. Od 1922. radila ja i bogoslovija „Sveti Jovan Bogoslov“ u Bitolju. U severnoj Srbiji bilo je 54 aktivna manastira, sa 90 kaluđera, a u južnoj Srbiji 72 manastira, sa oko 50 kaluđera. Od ženskih manastira postojao je samo jedan u selu Berovu, na Bregalnici, a 1920. je osnovan još jedan u Mirkovcima kod Skoplja. Bratstvo prvog brojalo je 20 monahinja, a drugog tri. Za školovanje klira postojala je monaška škola u manastiru Rakovici. Objavljivani su mnogi časopisi: „Hrišćanski život“, koji su izdavali profesori beogradske bogoslovije, „Vesnik SPC“ list svešteničkog udruženja u Beogradu, „Crkva i Život“, glasilo Skopske mitropolije, „Pregled“ eparhija Žičke, Niške i Timočke. Popularan je bio „Hrišćanin“, koji je izlazio u Beogradu, „Hrišćanski misionar“, „Mali misionar“, kao i niz drugih listova, koje je izdavao Bogomoljački pokret. U časopisima su mogli da se pročitaju tekstovi sa duhovnom tematikom, ali i polemike, naročito posle patrijarha Dimitrija, u vreme konkordatskih borbi.
U tim nemirnim danima, iako veroispovednički neustrašiv, patrijarh Varnava je zdravstveno počeo da slabi. Iznenada je preminuo u noći između 23. i 24. juna 1937, baš u vreme izglasavanja konkordata u Narodnoj skupštini. Nenadana smrt patrijarha Varnave potresla je sve pravoslavne ali i nepravoslavne istinoljubive i pravdoljubive stanovnike Kraljevine. Uveliko se u narodu pričalo da je patrijarh otrovan od svojih bliskih osoba (kuvara). Ali kolale su i glasine da to nije tačno. Danas, posle 70 godina, i dalje se piše o tom događaju. Patrijarh Varnava je sahranjen u malom Svetosavskom hramu na Vračaru.
(Из последње Божићне посланице патријарха српског ВАРНАВЕ (Росића)
Патријарх ВАРНАВА
КОМУНИСТИЧКИ ОТРОВ ЗА ЛАКОВЕРНИ СВЕТ
Браћо и сестре
Децо наша љубазна
Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.
Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи! Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.
Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.
Баш због такве опасности наша је дужност на данашњи дан, када се слави и велича МИР ХРИСТОВ, да скренемо пажњу на првом месту родитељима. Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт.19,14):
»Ко саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину« (Мт.18,7).
Многи и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје! А не питају зато, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу. »Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде« (1.Кор.11,14-15).
Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова »наука« нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, »јер лаковерни свет гута лепе приче«. Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља. И ако постоји дух, ми сви живимо духовним животом; осећамо да постоји дух, ипак ти нови »вођи« и »усрећитељи« свима стављају брану пред очи и као факири сугерирају свима и свакоме: а, не, духа нема!... Духовни живот не постоји. Постоји само материја. Проповеда се, дакле, једна највећа лаж и лудост, али појединци, нарочито омладина ипак ту лаж прихвата, мири се са њом и обожава те волшебнике!...
Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, Државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. Коров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа.
Ваш свагдашњи
молитвеник у Господу,
патријарх ВАРНАВА
(Из последње Божићне посланице патријарха српског ВАРНАВЕ (Росића) од 25. децембра 1936.г. (7. јануар 1937.г.) а објављен у листу »ПРАВОСЛАВЉЕ« број 574. од 15. фебруара 1991.г. одакле је текст преписан у целости).
КОМУНИСТИЧКИ ОТРОВ ЗА ЛАКОВЕРНИ СВЕТ
Браћо и сестре
Децо наша љубазна
Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.
Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи! Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.
Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.
Баш због такве опасности наша је дужност на данашњи дан, када се слави и велича МИР ХРИСТОВ, да скренемо пажњу на првом месту родитељима. Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт.19,14):
»Ко саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину« (Мт.18,7).
Многи и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје! А не питају зато, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу. »Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде« (1.Кор.11,14-15).
Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова »наука« нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, »јер лаковерни свет гута лепе приче«. Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља. И ако постоји дух, ми сви живимо духовним животом; осећамо да постоји дух, ипак ти нови »вођи« и »усрећитељи« свима стављају брану пред очи и као факири сугерирају свима и свакоме: а, не, духа нема!... Духовни живот не постоји. Постоји само материја. Проповеда се, дакле, једна највећа лаж и лудост, али појединци, нарочито омладина ипак ту лаж прихвата, мири се са њом и обожава те волшебнике!...
Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, Државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. Коров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа.
Ваш свагдашњи
молитвеник у Господу,
патријарх ВАРНАВА
(Из последње Божићне посланице патријарха српског ВАРНАВЕ (Росића) од 25. децембра 1936.г. (7. јануар 1937.г.) а објављен у листу »ПРАВОСЛАВЉЕ« број 574. од 15. фебруара 1991.г. одакле је текст преписан у целости).
Abonnieren
Posts (Atom)