Utorak, 20. maj 1997. PRINC TOMISLAV KARADJORDJEVIC Protivim se pokusajima da se monarhija obnovi krivim putem

Utorak, 20. maj 1997.

PRINC TOMISLAV KARADJORDJEVIC
Protivim se pokusajima da se monarhija obnovi krivim putem

Monarhija ne sluzi pojedincima, vec obratno, pojedinci, a medju njima i ja, treba da sluze monarhiji. Svaki politicar, pa prema tome i Vuk Draskovic, ima pravo da vodi politiku kakvu hoce. Medjutim, o monarhiji ne moze da odlucuje bilo koji politicar. O tome iskljucivo odlucuje narod

Jelena Tasic

Pravi monarsi uvek moraju biti i izvan
i iznad dnevne politike:
Princ Tomislav Karadjordjevic

- Vlast se moze osvojiti na vise nacina, ali se moze zadrzati samo na jedan nacin, ako ljudima bude bolje i ako su im otvorene vece perspektive, ne kao prazna obecanja nego kao realni, vrlo opipljivi izgledi. Politicari koji su bili na demonstracijama ne treba da misle da je narod tamo dosao zbog njih, vec zbog promena i resavanja opstih problema. Verujem da ce politicka scena u Srbiji biti uskoro jasnija i demokratskija - kaze u razgovoru za "Nasu Borbu" princ Tomislav Karadjordjevic, cije javno delovanje u poslednjih nekoliko godina u SRJ i medju prekodrinskim Srbima nailazi na razlicite ocene i komentare.

Prilikom naseg poslednjeg razgovora bili ste prilicno uzdrzani oko mogucnosti obnove monarhije u Srbiji. Vuk Draskovic je ponovo pokrenuo to pitanje. Kako Vi gledate na to?

- Po rodjenju i opredeljenju sam monarhista a po prirodi sam optimista. Dakle, ja verujem u mogucnost obnove monarhije i mislim da je ona za nasu zemlju i nas narod najbolje resenje. Medjutim, monarhiju treba vaspostaviti na pravi nacin i na najboljim temeljima. Vrlo sam protivan pokusajima da se monarhija obnovi krivim putem i postavi na losu osnovu. A takvih pokusaja ima, a bilo je i vise zloupotreba te teme radi licne promocije, pa ako hocete i koristoljublja. Monarhija ne sluzi pojedincima, vec obratno, pojedinci, a medju njima i ja, treba da sluze monarhiji. Svaki politicar, pa prema tome i Vuk Draskovic, ima pravo da vodi politiku kakvu hoce. Medjutim, o monarhiji ne moze da odlucuje bilo koji politicar. O tome iskljucivo odlucuje narod.

Kako komentarisete izjave nekih clanova Krunskog saveta, pa i samog prestolonaslednika da se ideja monarhije sada vise instrumentalizuje u stranackom nadmetanju i ulicnim anketama nego sto se o tome ozbiljno razmislja?

- Nema potrebe da komentarisem te izjave, jer sam se davno pre toga javno izjasnjavao upravo o tome. Podsecam samo da sam iz tih razloga svojevremeno odlozio povratak u zemlju. Takodje nisam mogao da dozvolim ni da se za uske ciljeve bilo koje politicke grupacije ili pojedinca zloupotrebljavaju moj povratak, obelezavanje godisnjice smrti kralja Petra Prvog, osvecenje Crkve na Oplencu i mnogi drugi povodi.

Moze te li nam nesto vise reci o Vasem susretu sa patrijarhom Pavlom, nedavno, na Uskrs i kako vi vidite drzanje Crkve u poslednjim dogadjajima u Srbiji?

- Susret sa patrijarhom je bio privatan ali nije bilo tajan. Srpska pravoslavna crkva je poslednjih godina ucinila mnogo za srpski narod, njegovu duhovnost, spasavanje njegovih istorijskih spomenika i vrednosti. U to sam se mogao uveriti na svakom koraku u Srbiji, Bosni, Krajini. Ali, crkva nije politicki predvodnik i nije se neposredno mesala u politicki zivot, ako ste na to mislili. Medjutim, kao i oko monarhije, velike igre su vodjene i oko SPC, pri cemu se nije prezalo ni od skrnavljenja takve nacionalne svetinje ili pokusaja uplitanja Njegove Svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla u sve to.

Kakvi su Vasi kontakti sa prestolonaslednikom?

- Porodicno dobri. Na zalost, s mojim sinovcem nemam prilike tako cesto da se vidim, sto je razumljivo.

Memoari kao nasledje

Zavrsavate pisanje memoara koji bi trebalo da se pojave za Sajam knjiga. Ko ce biti izdavac i mozete li nesto detaljnije da kazete o njihovoj sadrzini.

- Vas list je prvi koji ce objaviti da sam memoare upravo zavrsio. Njihov izdavac je Zaduzbina kralja petra Prvog i mislim da je to pravi izbor. U toku su pregovori sa izdavacem u Londonu za njihov prevod na engleski jezik. Na ideju da napisem memoare sam dosao pre tri godine. Cini mi se da je to stvar nasledja. Od Karadjordjevica dnevnike ili memoare su ostavili moj deda kralj Petar Prvi, moj stric princ Djordje, moj brat kralj Petar Drugi, a moja baka, rumunska kraljica Marija, koji su i kod nas prevedeni. Pisao sam ih dve godine. pa je o sadrzaju memoara tesko kratko odgovoriti. Sam sadrzaj ima vise od deset kucanih stranica. Jezgrovito receno, oni sadrze secanje na ljude i dogadjaje od tridesetih godina do danas.

Vi stalno insistirate da clanovi kraljevske kuce moraju ostati izvan dnevne politike. Da li su poslednji dogadjaji u Srbiji u tome bili izuzetak?

- Sam pomen Karadjordjevica neki ljudi uvek zele da ispolitizuju. Moramo se osloboditi toga. Uostalom, kraljevske kuce i pravi monarsi uvek moraju biti ne samo izvan, vec iznad svake dnevne politike. Od ovog stava nisam odstupio ni prilikom poslednjih politickih dogadjaja u Srbiji.

Kako vidite odnose Srbije i Crne Gore?

- Da ne pocinjemo istorijski, kad se Srbija zvala Raska, a Crna Gora Zeta, ali te odnose je uvek krasila zajednicka teznja za istom drzavom. Moj otac je tu istorijsku teznju ostvario njihovim ujedinjenjem. I odnose mogu da vidim samo sa tog stanovista. Sve drugo je boljsevicka podvala kojoj je kumovao anarhicni i konfuzni Djilas, na koga se sad neki pojedinci pozivaju, iako ga odbacuju i ne priznaju kao pretecu.

Poslednjih meseci za Vas se u stampi vezuju i neki neprijatni napisi licne prirode. Vi ih niste demantovali.

- Ocigledne gluposti ne treba ni demantovati. Pametnom jasno, a zlonamernima i ne treba nista dokazivti. Kad pogledate cija je stampa to nastojala da naduvava, vrlo lako ih mozete dovesti u vezu sa autorima pisma patrijarhu Pavlu, u kojem sam takodje neprijatno apostrofiran. Ocigledno, ti autori u meni vide opasnost po sebe, po svoje politicke ciljeve i zato nisu ni prezali da bulevarske stampe preuzimaju lazi radi svoje politicke "istine". Sa svoje strane, u skladu sa srpskom poslovicom "daj mi, Boze ono sto mi zena misli", mogu da dodam da ponekad coveku Bog treba da podari i ono za sta ga neprijatelji nepravedno optuzuju.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /

Стари Рас - Колевка Српске Државности

Стари Рас
Стари Рас - Колевка Српске Државности

Рас је најпознатија утврда у средњевековној Србији по којој је назив Рашка добила Србија Немањића.Тај термин је касније коришћен као еквивалент за термин Србија односно Србин(Рашанин),а данас се користи за област која обухвата југозападне делове Србије и северне делове Црне Горе и сматра се колевком српске државности.Тачна локација Раса није позната,али се претпоставља да је то највероватније локалитет Градина у близини Новог Пазара.

Име Рас први пут се спомиње у средњовековним изворима; тачније, у белешкама византијског цара Константина Порфирогенита које се односе на рат између Србије и Бугарске крајем 9. века, а значај му је дао и византијски хроничар из 12. века Јован Кинема. Српски извори га спомињу само једном и то на почетку 13. века, на једном од последњих листова Вукановог јеванђеља.

О комплексу Старог Раса данас се доста зна, јер су опсежна истраживања отпочела 1972. године, а требаће још много рада да се сазна све што крије тај значајан споменички комплекс који је смештен на неколико локалитета груписаних на релативно малом простору (околина Новог Пазара). Јер, најстарији трагови насеља датирају још из праисторије, из позног еолита (око 2000 п.н.е.), прва зидана утврђења из касне антике (крај 4. века), први средњовековни град је из 9. века, други из 12. века. У Расу била вероватно прва ковница новца у средњовековној Србији, за коју је заслужан краљ Радослав и која је од 1230. године радила по угледу на традицију византијских царева из династије Анђела који су имали ковницу у Солуну.

У другој половини 12. века наступило је најзначајније раздобље у историји Раса када је он постао главно упориште средишње области нове српске државе. Из тог периода је нађен археолошки материјал који говори о токовима живота у оквиру града: грнчарија за свакрдневну употребу, делови оружја од костију, као и оруђа од дрвета и гвожђа. Најзанимљивија су, свакако, сведочанства о раду једног златара, а то су мала посуда са капљицама злата и калуп за ливење медаљона са представом Богородице и Христа. Пронађено је и неколико жетона за игру „мице” и камене коцкице за играње потпуно идентичне оним које користимо данас.

Стари Рас има посебно значење у традицији српског народа: означавао је центар Србије, средиште и место из ког је поникла средњовековна српска држава, одатле је владар сазивао средњовековне српске државне саборе, из њега је владао велики жупан Стефан Немања, а ту су он и његови потомци имали своје дворове… Уосталом, по њему је средњовековна држава названа Рашком, а порекло овог имена требало би потражити у античком дарданском насељу Арса.

Стари Рас је још 1979. године стављен на листу светске баштине.
Некада су тој области припадали Градац и Студеница, а данас се у оквиру ње налазе Сопоћани, Петрова црква, Црна Река, Ђурђеви ступови, Кончул… Пре свега Сопоћани, јер је на светској изложби у Паризу 1961. године фреска „Успења Пресвете Богородице”, из овог манастира, проглашена за најлепшу фреску читавог средњег века!

Осамнаест година касније УНЕСКО је под своју заштиту узео културно-историјску средину назвавши је Пац са Сопоћанима (1979), чиме је читав комплекс добио не само статус који заслужује, већ и третман који му је неопходан. Међутим, године 2003. локалне власти (СДА Сулејмана Угљанина) стављају ван снаге Одлуку о проглашењу споменичког подручја Старог Раса за културно добро (ради “нарушавања амбијенталне средине”).

Резултат тога је био апел братства манастира да Сопоћанима, али и целом заштићеном подручју, прети опасност да буду скинути са листе Унеска чиме је тај значајан комплекс дошао у опасност да изгуби свој тешко стечени статус.
Уз образложење да „град мора да се шири”, локалне власти су поништиле сва документа донета на локалном и републичком нивоу, и одобриле „ширење” угоститељских и других објеката намењених забави или, у бољем случају, трговин

Најмањи храм у Србији Црква Свете великомученице Марине - Огњене Марије

Најмањи храм у Србији
Црква Свете великомученице Марине - Огњене Марије

Аутор: архијерејски намесник новопазарски Протојереј Томислав Миленковић, Број 1009, Рубрика Духовна ризница

На простору Рашке области налазе се средњовековне цркве и манастири Немањићког периода, које су, поред свог духовног значаја, истовремено и споменици културе од изузетног значаја. Петрова црква из 9. века, манастир Ђурђеви ступови из 12. века и манастир Сопоћани из 13. века су светска културна баштина под заштитом УНЕСКО-а. Захваљујући томе, стециште су поклоника, посетилаца и туриста из целог света.

Поред тога, Рашка област има духовно благо недовољно познато црквеној, културној и научној јавности, које није светска културна баштина, али није безначајно, већ заслужује већу пажњу од оне коју сада има. У питању су цркве из 17. века у долини реке Људске са обе стране пута Нови Пазар-Сјеница. О овим храмовима се мало писало због недостатка историјских података, а пажњу им је посвећивао само Завод за заштиту споменика културе из Краљева приликом конзерваторско рестаураторских радова седамдесетих година прошлог века.

О архитектури и живопису ових цркава највише је писао некадашњи директор Завода за заштиту споменика културе из Краљева, покојни Радомир Станић, у Новопазарском зборнику и Саопштењима Завода, а оскудни подаци о њима налазе се у књигама Нови Пазар и околина Ејупа Мушовића и Рашка антропогеографска проучавања Петра Ж. Петровића.

Храмови у долини реке Људске су:

Светог Николе у селу Штитари;

Светих апостола Петра и Павла у селу Попе;

Светог Лазара у селу Пурће;

Светог Димитрија у Јаначком пољу;

Светог Лазар у селу Живалиће;

Свете великомученице Марине у селу Дојиновиће.

Ових шест цркава су потпуно очуване, или само делимично оштећене, а остале (има их укупно 15) су у рушевинама, или су пак сачуване само у темељима. Све се налазе на веома уском појасу који није дужи од 10, а шири од 6 км. Поменутих шест храмова су саграђени у првој половини 17. века у периоду када су у Отоманској империји настале повољније политичке и црквене прилике после обнове Пећке патријаршије 1557. године. Изградња ових храмова (неких као плод обнове старих грађевина, а неких из темеља грађених) је на неки начин била мала градитељска ренесанса 17. века.

Све очуване цркве су сасвим једноставне архитектонске концепције. То су једнобродне грађевине са олтарском апсидом полукружног или полигоналног облика на истоку и са припратом, или без ње, на западу. У конструктивном погледу ови објекти понављају традиционална решења поједностављена и сведена у оквире услова у којима су настали. По димензијама и пропорцијама указују на на очевидну скромност материјалних могућности својих познатих и непознатих ктитора. Неке од ових грађевина имају минималне димензије, па стога више подсећају на гробљанске капеле, него на храмове. Оне су редовно лоциране на некрополама, које су старије од самих цркава. Ниједна од ових цркава нема куполу: све су засведене сводом полуобличастог или бачвастог облика, или нетипичне форме за традиционална решења српског градитељства.


Захтеви турских власти при градњи хришћанских богомоља у то време морали су се, очигледно, стриктно поштовати. Но, упркос ригорозним прописима, који су наручиоце спречавали да подигну задужбине са свим јасно видљивим знамењима цркве, њихови градитељи су успевали да испоље јасне и знатне способности. Спољашња неугледност увелико се надокнађивала лепотом ентеријера, односно, солидношћу грађења и улепшавања унутрашњих зидова фрескама и орнаментима. Већина ових цркава је прави одраз прилика у којима су настале: знатна и нарасла моћ ктитора с једне стране и сигурност прописа о градњи цркава с друге стране, који су диктирали битне одреднице око величине и изгледа храмова, довели су до појаве здања у којима су истовремено уграђене и противречности тог времена. Ове цркве илуструју онај облик неимарских схватања који силом прилика напушта традиционалне монументалне концепције српске црквене архитектуре, трансформишући се у неку врсту интимно-рустичног грађења. Због тога су поменути храмови, као својеврстан печат тога времена, стављени под заштиту, као значајни споменици културе.

Бисер међу њима је црква Свете великомученице Марине - Огњене Марије (прославља се 30. јула по новом, односно 17. по старом календару), коју народ другачије зове Мариница. Овај храм, поред набројаних карактеристика заједничких за остале храмове са тог поднебља и из тог времена, своју изузетност има захваљујући положају и величини.

Црква се налази у селу Дојиновиће, српском сточарском селу разбијеног типа на јужним обронцима Голије, око 15 км северозападно од Новог Пазара, које данас нема више од двадесетак старачких домаћинстава, а део је парохије штитарске. Храм Огњене Марије је смештен на самом врху села, на надморској висини око 1200 м. Макадамски пут који од регионалног пута Нови Пазар - Сјеница у дужини око 6 км води до села, до пре годину дана је био у јако лошем стању. Недавно је поправљен и делимично насут, али и даље није у потпуности прилагођен за путничка возила. Пут од центра села до цркве је у лошем стању и њиме се може кретати искључиво теренским аутомобилом. То значи да је Мариница смештена на узвишеном и веома неприступачном месту.


Друга особеност која је чини изузетном у односу на друге цркве је њена величина. Спољашње димензије храма су 4 х 2,62 м, а унутрашње 3,3 х 1,5 м са олтаром, односно 2,1 х 1,5 м без олтара, што значи да у простору намењеном за народ не може да стане више од 4–5 одраслих особа. Висина свода је 2,35 м. Наведене димензије су је зато сврстале у Гинисову књигу рекорда, где је уписана као најмањи храм у бившој Југославији (мисли се на СФРЈ), а самим тим и у Србији.

Све ове карактеристике јасно потврђују истинитост народног предања о изградњи цркве. Наиме, на захтев мештана, турски ага је одобрио градњу цркве, али уз три услова:

да буде на неприступачном месту

да је малих димензија и

да се сагради за дан и ноћ.

Мештани који су имали духовне и материјалне снаге за такав подухват, су припремили материјал и за дан и ноћ саградили скроман, а изузетан храм. Истовремено су испунили услове окупатора и победили га морално и духовно.

У народном предањује сачувано да је црквицу подигао предак фамилије Смудић, који се одселио за оближње подголијско село Љуљац. Један потомак од те фамилије, Миодраг Смудић, редовно сваке године долази у цркву за храмовну славу (ЗО. јула), иако је на привременом раду у Швајцарској.

Црква је покривена каменим плочама, а унутрашњост је живописана. Олтар од наоса дели иконостас, који није из 17. века. Није познато када је оригинални уништен. Оригиналне фреске из 17. века су очуване. Најзначајнија је фреска Христа Пантократора (Сведржитеља) на своду у олтару.

Неприступачност и узвишеност места на коме се налази Мариница омогућава јој да доминира широм околином. Од цркве се отвара изузетан поглед на долину реке Људске и види се већина околних села. Интересантно је да су са тог места видљиви:

црква Св. апостола Петра и Павла у селу Попе

остаци цркве Св. Илије у селу Дојиновиће (у народу звана Илиница)

остаци цркве Св. великомученика Пантелејмона у селу Вевер (у народу звана Пантелиница)

црква Св. Лазара у селу Пурће (у народу звана Лазарица)

црква Св. Лазара у селу Живалиће

место где су остаци манастира Св. великомученице Варваре на Рељиној градини из 16. века, који је једно време био средиште рашких митрополита.

У цркви се служи једном годишње, на дан Св. великомученице Марине, а народ је посећује за веће празнике. До пре десетак година за храмовну славу на богослужењу се окупљало мало људи. Из године у годину број се повећава, тако да на Литургији нису само мештани из Дојиновића и околних села, већ и млади људи из Новог Пазара. Иако у цркви може да буде само 4–5 особа, на служби око храма има близу 50 верника. Молитве Св. великомученице Марине, њена светост и поштовање које има у народу, изузетност места и храма који је њој посвећен, сабирају све који кроз духовност чувају истовремено своју традицију и историју.