Читајући из дана у дан новине и пратећи разне изјаве "бивших родољуба а садашњих родомрзаца" и осведочених србомрзаца, које данас треба да сматрамо својим пријатељима, наметнуло ми се много питања а увек само један одговор:
- немају љубави!
И тако почех размишљати о појму љубав, а највише о љубави према своме роду, својој крви,
наслеђу, према свему оном што чини мене, - јер како себе да се одрекнем?!
И ево мој одговор свима, који кажу да је љубав слепа, који тврде да је Србија пропала и да нема правих Срба,
Љубав браћо моја, сестре моје,
љубав није слепа већ визионарска,
она продире у само биће онога што воли
и види право лице иза свих
слабости и недостатака!
Радо бих многима дала моје очи
да њима виде сву лепоту
Српства и Србије!
Свако време очаја и малодушности је уједно и време највеће наде,
а време пропасти је једно и време обнове,
оно рађа нове могућности!
И зато дигнимо поносно главе, братски сабијмо редове,
са вером у крв наших предака у сво искуство претходних
генерација, које тече нашим венама,
недајмо се слудити нити одступити од
свог права да одлучујемо о властитој судбини!
Јер Србија је сваки појединац,
Србија смо ми!
