Када је настала шајкача?

У Географији, Птоломеј говори о две Сарматије: европској и азијској. Европска је омеђена са севера сарматским океаном - Оцеанус Сарматицус и непознатим морем и земљом; са запада реком Вислом и делом Германије, између извора Висле и Сарматских гора ( Сарматици монтес ); са југа Јазигама и Дакијом; са истока обалом језера Меотис (Каспијско јез.) и Танаисом. Народи који је насељавају су: Венди, изнад Дакије Пеусини и Бастарани; дуж целе обале Азова су Јазиге и Роксолани; у унутрашњости су Амаксоби и скитски Алани. Близу Висле су мали народи. Изнад Венда су Гетони, Фини и Сулони а, испод њих, Фрунгундиони; па, близу извора Висле, Аварини; ниже њих: Омброни, Анартохракти, Бургиони, Арсите, Сабоци, Пенгите, а онда Беси, близу Карпата; ка истоку, испод Венда су Галинде, Судини, Ставани, који се простиру до Алауна; ниже ових су Игилиони, Костобоци и Трансмонтани. Од Океана, крај Вендског залива, живе Велти, изнад којих су Оси, Карбони, Кароти и Сали; испод ових су: Гелони, Хипоподи, Меланхлени, а ниже њих Агатирси; потом Аорси, Пагрите, Савари и Борусци. Помињу се још и Карпиани, Бодини, Хуни, Тауроскити, Тигри и Тирингити...

Убиством до удаје

Границе азијске Сарматије су, на западу, од извора до ушћа Танаиса и у себе укључују источну обалу Азова до Кимеријског Босфора; на југу заузимају део Црног мора (Понтус Еуџинус), линијом реке Корас, Колхиде и Иберије, до Каспијског мора ( Хyрцаниум ); на истоку део Каспија, до ушћа реке Соне – северне границе су за Птоломеја „терра инцогнита“. Идући од хиперборејске Сарматије ка југу, народи који је насељавају су: Сармати Базиличани, Модоци, Сармати Хипофаги, Сармати Закате, Суардени, Асеји... Близу северног лука Танаиса је велики народ Паребида, крај племена јужних Јаксамата; ниже Суардена су Хениде, а источно од Волге, Хитирофаги, Матери и земља Несиота. Испод Јаксамата су Сирацени, крај којих су Псеси, потом, ту су и Татемоти, а ниже од њих Тирамби – потом, Аспаргиани, близу планине Коракс, са Арихима и Зинима; поврх Коракса су Конапсени, Метиби и Агорите. Птоломеј наставља:“ Између реке Ра ( Волга ) и планина Хипики је митридатијски регион, испод кога су Меланхлони, потом, Амазонке, а између планина и Кераунијских гора су Суани и Сакани; још, између Кераунијских гора и реке Ра су Орници, Вали и Срби; између планина Кавказа и Кераунских гора су Тусци и Дидури; близу Каспијског мора живе Уди, Алонти, Изонде и Гери; а са обе стране Босфора су Кимери; на обали Понта су Ахеји, Церсити и Суноколхи, а изнад Сенареи“. Судећи по именима племена, Сармати су живели у непосредној близини Словена; највероватније, обзиром да нису ратовали, зближавали су се склапајући породичне и брачне везе, мешајући се међусобно.
Птоломеј сведочи да су „Сербои“, односно „Сирбои“, живели на Волги, Азовском мору и на реци Дон. Гвидон Равенски ( Аноним, + 880 ), доводи у везу Србе, Словене и Ските:“ Сеџта ут хора ноцтис Сцyтхарум ест патриа Сцлавинорум еџорта ест просапиа: сед ет Витес ет Цхyмбес еџ иллис егресси сунт“. Вацерод Чех, у „ Матер Верборум“ ( 920 ), назначава да су се житељи старе Сарматије називали Србима, тј: „Сарматхе, Сирби тум дицти, а серендо ид ест љуаси Сирбутиу“ и „Сарматхе, попули Зирби“ – Сармати, народ српски. Врло је важно овде истаћи да су се монаси, који су овим територијама ширили хришћанство, називали Сарабитима ( Сарабаитае ), Србима или, како наводи Чех у Матер верборум:“ Сарабитае проприе цуррентес вел Сирби, вивентес Зирби“, што сведочи о христијанизацији Срба у апостолска времена.
За земљу Сауромата Херодот каже да се налазила „на три дана хода“, источно од Дона и северно од Азовског мора. Археолошка истраживања су показала да су они живели у пространој травној равници, на граници између Европе и Азије, која је обухватала териоторију, источно од Дона, скоро до реке Урал, а на северу се пружала уз Волгу до Саратова. Били су мешовитог порекла и у њиховој култури се запажају разни елементи народа позног бронзаног доба, нарочито Меота и Скита, са којима су Сауромати одржавали блиске везе. Нису имали сталних насеља; живели су на коњу, а њихова боравишта су била кола у која су упрезали волове. По ношњи, обичајима и култури, нису се разликовали од Скита. Носили су опанке, чакшире и специфичне капе ( шиљате ), које су се, временом, трансформисале у шајкаче. Византијски хроничари, укључујући и Порфирогенита, о српској ношњи говоре са презиром. Овај презир вуче порекло од политичке нетрпељивости Византинаца спрам Срба и њихове бунтовне природе. Српске жене задржале су стари, “амазонски начин“ живота – придруживале су се својим мужевима у лову и рату, те носиле исту одећу као мушкарци. Ни једна девојка није могла да се уда, док не убије бар једног непријатеља.

Златне кашике

Међутим, Сауроматима није било суђено да мирно живе у својој земљи. Селили су се, с времена на време, у потрази за новим пашњацима за своју стоку, све док Александар Велики није срушио ахаменидско Царство у Персији, 331.г. пре н.е. Збивања у средњој Азији, у ИВ веку пре н.е, имала су великог утицаја на даљи развој Срба, јер је Александар Македонски, у следеће две године, успео да подјарми Хороазме и Масагете, народе који су живели даље, на северу. Његова освајања су имала за последицу стварање чврстог савеза та два народа, тако да су они загосподарили свим номадским племенима средње Азије; чак су и Хуни морали да признају њихову власт. Култура Масагета била је типично степска, мада се у њој запажа јак утицај ахаменидске цивилизације Персије. Проширење њихове власти стога је заначило и распростирање ахаменидске културе и идеја. Срби су били један од народа на које су та култура и цивилизација извршиле дубок утицај. Масагетско- хороазматска владавина, или нека врста политичке подређености, оставила је дубоког трага на старој сарматској култури. Она је почела да губи своје скитске карактеристике и да добија источњачки, средњеазијски вид, познат под називом“раносарматски“. Овај процес почео је, првих деценија ИВ века пре н.е, у орксчаловској области, у западном Сибиру, подручју које је било најближе масагетској граници. Сибир своје име дугује Сербоима-Сирбима; српско име Сибин односи се на становника Сибира – Сибирна, Србина. Овде је, судећи по разноликости гробова, постојала заједница подељена на друштвене слојеве и класне групе. Гробни прилози су већином иранског, средњеазијског или орјенталног порекла; у западном делу овог подручја, нађени су и грчки импорти ( керамика, фибуле ). Жене су често сахрањиване са оружјем, што неки аутори (Томсон, Вернадски, Граков), сматрају остатком“амазонске традиције“. У богато опремљеним гробовима, често је проналажено цело тело овце или коња, али увек без главе. До 338.г. пре н.е, Срби су прешли преко Дона. Ово је познато из грчких историјских записа и археолошких налаза. У ИВ веку пре н.е, у области западно од Дона, живели су Скити, који су подигли величанствене краљевске гробнице у кубанској долини ( северозападни део Кавказа ). Крајем истог века, они су нестали са Кавказа и њихови трагови су нађени много даље на западу, с друге стране Дњепра. То би могло да значи да их је на запад потиснуо први талас Сармата, који су, несумњиво, били под притиском других сарматских племена, још даље, пристижућих са истока. До 300.г. пре н.е, они су своју власт проширили на целу област између Дона и Дњепра.
Ови, западни Срби, били су уједињени под јаком централном влашћу. У писаним споменицима називају се „краљевским Сарматима“. Скити, из једног огранка који се повукао у кримску област, постали су њихови вазали, а Олбија, грчки град на ушћу јужног Буга, плаћала им је данак. Један од њихових краљева, Галатије ( Галат ), помиње се у мировном уговору који је краљ Понта ( у Турској, јужно од Црног мора ), закључио око 180.г. пре н.е, а једна краљица, по имену Мага (успешно се бавила врачањем и магијом), јавља се у записима, неколико деценија касније. Једини делови, који се могу повезати са краљевским Србима, су остаци коњске опреме и прибора за јело ( виљушке, кашике од злата или позлаћеног сребра ), фелере ( пхаелерае ), које потичу из ИИ века пре н.е. Сви, од реда, имају рељефне орнаменте, с геометријским или животињским мотивима, који подсећају на стари асирски или јонски стил, али су тесно повезани са грчко-индијском уметношћу. Виљушке за јело, тога типа, нађене су на једанаест локалитета, углавном на територији где су живели Краљевски Срби. Две су нађене ван те области, једна у Трансилванији и друга у бугарском Подунављу. Ова друга може да се повеже с једним другим огранком Краљевских Срба, који је морао да се повуче даље на запад, под притиском других сарматских племена.Од тог времена, моћ Краљевских Срба ближила се крају – највећи део становништва чинили су дошљаци, док су нека племена, настојећи да сачувају своју самосталност, кренула даље, на запад.

Контакт са класичним светом

Срби, који су, у IV веку пре н.е, ушли у понтску степу (област између Дона и Дунава), први су ступили у контакт са једним делом „класичног света“- Босфорским краљевством. Почеци овог краљевства падају у VI век пре н.е, када су Грци основали неколико колонија на северној обали Црног мора. У V веку пре н.е, у састав Босфорског краљевства улазиле су све колоније на обали Азовског мора, ( Палус Маеотис, блато Меотско; Азовско море се још звало Палус Сарматиае, сарматско блато; Цyммериа палудес, Кимеријско блато; Сцyтхица стагна, скитски спрудови и Понти Еуџини матер – мајка Црног мора. Прво је овај крај био негостољубив, па је у складу с тим носио и име Понтус, дивљина; када су га цивилизовали Грци- Јоњани, прозвано је гостопримљивим – Еуџинус.), као и широк појас земље, дуж источне обале, на којем су живела најпре меотска, а касније српска или сарматизована ( посрбљена ) племена староседелаца. Циљ државе на Босфору је био да грчке градове штити од степских номада, али Скити и, после њих Срби, нису нападали грчке градове - мудро су их користили као посредничке, трговачке центре. Током сарматског периода, грчки градови су очували свој положај производних и извозних средишта. Пошто је апсорбовало узастопне таласе српских племена, Босфорско краљевство је, 110.г. пре н.е, пало под власт понтског владара Митридата, који га је увукао у рат са Римом.