СВЕТОСАВЉЕ - НАША ЗАОСТАВШТИНА ЗА БУДУЋНОСТ

Александар Димитријевић


СВЕТОСАВЉЕ - НАША ЗАОСТАВШТИНА ЗА БУДУЋНОСТ



Прва од неопходних, али не и довољних претпоставки сваког трајања, било живог организма, било опредмећене ствари, или духовне творевина, јесте чин стварања. У сваком стварању присутно је наслеђе. Кад се говори о опстанку не мисли се искључиво на обезбеђивање трајања постојећег, него и на очување присутног наслеђа. Дакле, очувањем наследја обезбеђују се услови за опстајање. Очување наслеђа српског народа је од пресудног значаја за одржање његовог националног идентитета и обезбедјивање његовог биолошког опстанка и континуитета. У целокупном српском наслеђу, израженом у културној баштини, налази се и једно завештање наших предака, које до данас још чека на своје извршење. Испуњењем тога завета биће припремљено поље за одбрану националних интереса Србије.


Православље данас стоји као једина снага која је у стању да окупи цео српски народ у извршењу тога историјског задатка. Спроводјењем завета о националном јединству, започиње обнова народног духа, свеукупног друштва и формирање модерне, политички стабилне и економски развијене државе Србије. Пред данашњом генерацијом потомака славних српских предака, можда више него и пред једном од претходних, стоји завештање које јој је остављено, а које тражи да све наше унутрашње деобе и неслога буду избрисане или барем стављене по страни. Крајње је време да наше поделе на Обилиће и Бранковиће, на Катиће и Тошиће, на ове одавде и оне са друге стране, на традиционалисте и модернисте, на националисте и космополите, буду превазиђене. Пред сваким грађанином Србије стоји право избора да се определи рецимо за модерно или за традиционално и аутентично, односно народно, да има висе симпатија за Катиће него за Тошиће. Али увек и изнад свега сви треба да имамо на уму да смо ми Срби и да свака наша акција треба да води рачуна о јединственом националном интересу, стављајући га увек изнад сваког другог па и личног интереса. Испуњењем овог завештања српски народ биће у прилици да оствари своје пуно национално јединство.


Стварањем минимума националног јединства око највиталнијих питања започиње национални препород. Један од услова за извођењем препорода јесте постизање националног помирења. Једино на тај начин биће могуће да укупни стваралачки потенцијал и снага са којим располаже српско народно биће, буду стављени у службу националних интереса. Никада нам неће бити опроштено ако поново доведемо национални интерес у питање због тамо неких посебних разлога а најчешће због егоистичких интереса појединаца и група, ако велики део тога потенцијала остане неискоришћен управо због тога сто је нашим поделама он умањен. Све досадашње националне (политичке, идеолошке, социјалне и регионалне) поделе код Срба, увек су ишле на штету виталног националног интереса. Ту стоји важно питање да ли је уопште могуће дефинисати национални интерес у околностима дубоких и тешких националних подела.


Наводимо само једну од последица таквог стања ствари а то је одрицање од државности, и то у име стварања нове, вештачке државне творевине, какве су биле прва, друга и трећа, па чак и четврта Југославија. Резултате неодрживости таквог пројекта, који је најпосле завршен крвавим распадом, српски народ је осетио на својој кожи. До тога свакако не би дошло да је Србија водила рачуна пре свега о националном интересу, заступајући политику реално могућег остваривања истих. Пратећи светску историју показује се да национални интерес најбоље чувају и пуна су његова гаранција само развијена национална свест и изражена религиозност. Само јаке државе, какве су данас на пример Француска, Енглеска и Немачка, које су до тога степена развоја дошле управо као јаке националне државе, могу из само њима знаних разлога и интереса да заговарају наднационално државно устројство код других држава и народа данашњег света. Историја нам показује да су вера у Бога изражена кроз облике религиозног живота, и свест о националној припадности биле једине реалне снаге у одолевању многим историјским изазовима, водећи један народ ка слободи и независности. Управо зато религиозна и национална припадност стичу пуно право носиоца националног колективног идентитета.


Често је у српској историји национално питање било отворено па је као такво доносило бројне невоље за народ и државу. Отуда се намеће потреба да српско национално питање буде постављено у складу са стратеским националним интересима и реалним, што значи изузетно неповољним, историјским околностима. Задњи је час да буде покренуто решавање «српског питања» и по могућству затворено. Да ово питање свих питања било решено морају да буду дати одговори на главна нерешена питања: по питању државних граница, суверенитета, политичког облика власти, и функционисања привредног система у целини. Посебан интерес заслужују демографска питања као и питања из домена образовања и социјалне заштите. Овде на тренутак може да изгледа како је културна димензија националног питања запостављена. Тачније, тек посвећивањем пажње културном аспекту националног питања, дат је непосредан допринос остварењу и очувању националног идентитета. Тај задатак може да буде испуњен кроз бригу о језику, чувањем етнолошког блага и подстицање аутентичног стваралаштва на свим културним пољима.


Питање религија заслужује нарочиту пажњу јер је религија централно место културног и духовног бића сваког народа. Стога, место цркве у државном и у друштвеном устројству је значајно и незаменљиво. Када чујемо констатације да у модерној држави црква заузима један више симболичан положај, не смемо да испустимо из вида да ти гласови управо долазе из оних данашњих модерних држава, код којих је црква и религија вековима имала доминантан положај у државним и културним пословима, ударивши тако темеље њихове културе на којима је изграђена дотична национална и државна аутентичност. Када је данашња Србија у питању место Српске Православне Цркве у њеном државном устројству, морамо да се подсетимо на чињеницу да је Србија била пет векова под турским ропством и пет деценија под комунистичком влашћу. За сво то време Српска Православна Црква, и ако изложена репресалијама, била носилац народног отпора и чувар националног и културног идентитета. Управо из тих разлога Србија и даље треба да брани свој национални интерес и идентитет уз помоћ активног деловања Српске Православне Цркве на пољу неговању православља и националне традиције. За то је потребно да се мобилишу све снаге које би могле допринети том задатку.


Ако пажљиво погледамо бурну историју српског народа и српске државности, уочићемо само једну институцију која је одолела многим вековима искушења и свим променама и која као таква још увек постоји. Та институција је Српска Православна Црква, дуговечна баш колико и сама српска државност, а при том има миленијумски континуитет. Управо кроз нашу цркву треба да тражимо снагу за национални препород а и надахнуће за такав подухват.


Та снага може да буде једино светосавље. Само је светосавље то које је способну да окупи цео српски народ у извршењу заоставштине наших предака и спроведјењу националног препорода кроз национално помирење и уједињење. Стога светосавље видимо као једино могући минимум консензуса националног окупљања. Оснажени тако љубављу према својим ближњима, вером у Бога, одани отаџбини и држави на челу са сувереном, бићемо у стању да активно учествујемо у спроводјењу националног препорода.


Српска Православна Црква и православни верници имају задатак да уградјује светосавље у национално биће и друштвену реалност. То свакако треба да чини кроз литургијске обреде, али и одговарајућу социјалну, културну и образовну мисију (пре свега кроз школе и универзитете). Развојем колективне свести биће отклоњена опасност различитог поимања националних интереса, Усвајањем светосавља као одреднице националног идентитета, обезбеђује се опстанак традиције, јер је сачуван национални идентитет, а уједно и отворен пут ка стабилној модернизацији друштва, које као такво долази у прилику да постане пуноправан члан светске заједнице цивилизованих народа, достојан поштовања. Уградњом светосавља у државни Устав, увођењем православља у друштвени културни живот и понашање, биће дат пуни допринос развоју и очувању националног духа и интегритета, негујући љубави према човеку уопште. Из хришћанске врлине братољубља потиче истинска толеранције. Са оживотворењем светосавља у народном бићу, национални препород може да започне... Његова исход биће уклањање подела међу Србима и започињање развоја модерне, стабилне и просперитетне Србије на темељима поново оживљене традиције. Када наша елита схвати да се стабилан развој и модернизација може спровести само на основама врлина и вредности наше традиције и историјског искуства онда ће се створити шанса за истински преображај Србије. До тада остаје само нада.