Веома ме растужи када из српских уста чујем како више нема "правих Срба",......и дуг је списак најстрашнијих погрда, олако изговрених од стране Србина, брату Србину!
Растуже ме паметовања како се не вреди трудити и било шта радити за Србски народ, јер је ионако све пропало и то више никога и не занима!
А понајвише ме растужи када видим да је Србину туђе милије од свог и како се лако одрекне и изда Србина, брата свога.
Има много тужних и ружних појава међу нама Србима.
Али упркос свему: ја верујем у Српство!
Шта је вера у Српство?
Вера у Српство није:
шовинизам,фанатизам,илузија, нека нова квази-религија, гајење мржње према било коме или било чему!
Вера у Српство је наш дуг поштовања према прецима и наша одговорност према потомцима.
Вера у Српство је елементарна љубав према своме народу и залагање сваког од нас за његов опстанак и бољитак.
А за мене је вера у Српство пре свега:
заљубљеност у духовни лик свога народа и његове најлепше изразе!
Montag, 15. November 2010
Ljudska prava i dostojanstvo coveka su nerazdvojivo povezani
Ljudska prava - Ljudsko dostojanstvo
Ljudska prava i dostojanstvo čovjeka nerazdvojivo su povezani. Dostojanstvo čovjeka je unutarnji i istodobno socijalni zahtjev za vrednovanjem i poštovanjem koji pripadaju svakom čovjeku. Dostojanstvo je svakom čovjeku urođeno i ne može se izgubiti. Dostojanstvo pripada i nerođenom i mrtvom čovjeku. Ako poštuje dostojanstvo čovjeka, država mora izostaviti sve što šteti tom dostojanstvu. Znači, država mora stalno respektirati čovjeka kao osobu, ne smije od njega napraviti objekt koji stoji na raspolaganju za državno djelovanje i ne smije ga zloupotrijebiti kao sredstvo za postizanje cilja. Da bi zaštitila dostojanstvo čovjeka, država mora raditi sve da bi se spriječila povrede tog dostojanstva - čak i preko trećeg.
Da podsetimo na neke članove iz Opste deklaracije o ljudskim pravima:
Članak 18
‘Svako ima pravo na slobodu misli, savjesti i vjere’
Imaš pravo na svoje mišljenje o bilo kojem pitanju bez straha od kazne ili cenzure. Imaš i pravo na bilo koju vjeru, ili ni na jednu. Imaš pravo promijeniti svoju vjeru ako to želiš te prakticirati i podučavati svoju vjeru i vjerovanja.
Članak 19
‘Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja’
Imaš pravo misliti što želiš, kazati što hoćeš, i nitko ti to ne smije zabraniti. Također imaš pravo podijeliti svoje ideje s ljudima iz bilo koje druge zemlje.
Članak 20
‘Svako ima pravo na slobodu mirnog zborovanja i udruživanja’
Imaš se pravo sastajati s drugim ljudima, javno ili privatno. Imaš pravo održavati sastanke i organizirati mirne demonstracije. Svatko ima pravo pridružiti se društvima, sindikatima, političkim strankama i drugim udrugama. Nitko te nema pravo prisiliti da se priključiš nekoj grupi ako to sam/sama ne želiš.
Članak 21
‘Svako ima pravo sudjelovati u upravi svoje zemlje’
Imaš pravo biti dijelom uprave, neposredno ili izabravši druge da te predstavljaju. Vlasti imaju autoritet da upravljaju jer predstavljaju volju ljudi. To znači da se trebaju provoditi slobodni i pošteni izbori u pravilnim razmacima.
Ljudska prava i dostojanstvo čovjeka nerazdvojivo su povezani. Dostojanstvo čovjeka je unutarnji i istodobno socijalni zahtjev za vrednovanjem i poštovanjem koji pripadaju svakom čovjeku. Dostojanstvo je svakom čovjeku urođeno i ne može se izgubiti. Dostojanstvo pripada i nerođenom i mrtvom čovjeku. Ako poštuje dostojanstvo čovjeka, država mora izostaviti sve što šteti tom dostojanstvu. Znači, država mora stalno respektirati čovjeka kao osobu, ne smije od njega napraviti objekt koji stoji na raspolaganju za državno djelovanje i ne smije ga zloupotrijebiti kao sredstvo za postizanje cilja. Da bi zaštitila dostojanstvo čovjeka, država mora raditi sve da bi se spriječila povrede tog dostojanstva - čak i preko trećeg.
Da podsetimo na neke članove iz Opste deklaracije o ljudskim pravima:
Članak 18
‘Svako ima pravo na slobodu misli, savjesti i vjere’
Imaš pravo na svoje mišljenje o bilo kojem pitanju bez straha od kazne ili cenzure. Imaš i pravo na bilo koju vjeru, ili ni na jednu. Imaš pravo promijeniti svoju vjeru ako to želiš te prakticirati i podučavati svoju vjeru i vjerovanja.
Članak 19
‘Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja’
Imaš pravo misliti što želiš, kazati što hoćeš, i nitko ti to ne smije zabraniti. Također imaš pravo podijeliti svoje ideje s ljudima iz bilo koje druge zemlje.
Članak 20
‘Svako ima pravo na slobodu mirnog zborovanja i udruživanja’
Imaš se pravo sastajati s drugim ljudima, javno ili privatno. Imaš pravo održavati sastanke i organizirati mirne demonstracije. Svatko ima pravo pridružiti se društvima, sindikatima, političkim strankama i drugim udrugama. Nitko te nema pravo prisiliti da se priključiš nekoj grupi ako to sam/sama ne želiš.
Članak 21
‘Svako ima pravo sudjelovati u upravi svoje zemlje’
Imaš pravo biti dijelom uprave, neposredno ili izabravši druge da te predstavljaju. Vlasti imaju autoritet da upravljaju jer predstavljaju volju ljudi. To znači da se trebaju provoditi slobodni i pošteni izbori u pravilnim razmacima.
Pravo na slobodu okupljanja je jedno od ključnih načela svakog demokratskog društva (ili onog koje želi da bude takvo) i pripada
Pravo na slobodu okupljanja je jedno od ključnih načela svakog demokratskog društva (ili onog koje želi da bude takvo) i pripada jezgru osnovnih ljudskih prava(1) .
Ono što se često zaboravlja je da je ideja o slobodi okupljanja stara tek nešto više od dvesta godina koliko je prošlo od Francuske revolucije i Deklaracije prava čoveka i građanina (1789). Reforme Francuske revolucije (i ideje prosvetiteljstva čiji duh je prožeo reforme) podržale su dostojanstvo pojedinca, zahtevale poštovanje pojedinca, pridavale svakom pojedincu prirodna, neotuđiva prava, koja proizilaze iz same ljudske prirode. U njemu centralno mesto zauzima nezavisna slobodna jedinka, sposobna da razmišlja nezavisno od autoriteta. Pomenuti diskurs naglašava individualnost i jedinstvenost osobe, kao i njenu potrebu da sama odlučuje o tome kako ce živeti. Ovo nužno podrazumeva i pravo udruživanja sa onima koji slično misle.
Mnoštvo je međunarodnih dokumenata koje predstavljaju garanciju slobode javnog okupljanja i sve su bazirane na Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima (1948)(2) . Neki od tih dokumenata su:
• Međunarodni sporazum o građanskim i političkim pravima, član 21
• Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 11
• Američka konvencija o ljudskim pravima, član 15
• Konferencija o ljudskoj dimenziji (29. jun 1990. Dokument iz Kopenhagena) (OEBS),
• Pariska povelja za Novu Evropu – Pariz, novembar 1990. "Ljudska prava, demokratija i vladavina zakona“ (OEBS)
Sve ove slobode nužno podrazumevaju udruživanje sa svima onima koji slično misle i imaju slične vrednosti, i pravo promocije tih ideja u javnom prostoru koji je po definiciji politički prostor.
Demokratsko društvo ne može da postoji sa pasivnim građanima/kama. S jedne strane aktivno učešce u političkom životu društva podrazumeva poznavanje prava i sloboda koje su garantovane zakonima, a sa druge strane spremnost da se aktivno učestvuje i uključuje u politiku vršeći pritisak na državu da te zakone u stvarnosti primenjuje kao i da reaguje na njihovo kršenje.
Temelj demokratije je aktivan/a gradjanin/ka koji je spreman/a da preuzme odgovrnost za društvo u kome žive.
Slobode koje su garantovane zakonom mogu na različite načine da se ograničavaju, i u praksi se to često i dešava. Bez obzira na legitimna ograničenja koja u startu postoje i u samim zakonima(3) .
Ono što se u praksi dešava je da se slobode i dodatno ograničavaju (ili čak potiru) neutvrđivanjem specifičnih kriterijuma za zabranu javnog skupa (nego samo prepisuje ograničenja iz Ustava Republike Srbije), što otvara veliki prostor za zloupotrebu. Recimo, policiji se daju blanko ovlašćenja da zabrani javni skup, a da se pravna zaštita protiv takve odluke postigne mesecima nakon zabrane kada je i svrha samog skupa obesmišljena.
Iako je sloboda mirnog okupljanja dozvoljena zakonom, u praksi ima izigravanja ovog prava, što i jeste upravo posledica nejasno definisanih kriterijuma za zabranu i što za dalju posledicu moze da ima voluntarizam u odlučivanju šta treba da bude dozvoljeno ili zabranjeno. Ovim se otvara prostor za obračun sa protvnicima i neistomišljenicima. Primeri su brojni, samo neki od njih su obračuni sa opozicijom devedesetih, rasturanje i zabrane studentskih skupova, skupova rezervista, đaka.
-----------------Pravo na slobodu okupljanja je jedno od ključnih načela svakog demokratskog društva (ili onog koje želi da bude takvo) i pripada jezgru osnovnih ljudskih prava(1) .
Ono što se često zaboravlja je da je ideja o slobodi okupljanja stara tek nešto više od dvesta godina koliko je prošlo od Francuske revolucije i Deklaracije prava čoveka i građanina (1789). Reforme Francuske revolucije (i ideje prosvetiteljstva čiji duh je prožeo reforme) podržale su dostojanstvo pojedinca, zahtevale poštovanje pojedinca, pridavale svakom pojedincu prirodna, neotuđiva prava, koja proizilaze iz same ljudske prirode. U njemu centralno mesto zauzima nezavisna slobodna jedinka, sposobna da razmišlja nezavisno od autoriteta. Pomenuti diskurs naglašava individualnost i jedinstvenost osobe, kao i njenu potrebu da sama odlučuje o tome kako ce živeti. Ovo nužno podrazumeva i pravo udruživanja sa onima koji slično misle.
Mnoštvo je međunarodnih dokumenata koje predstavljaju garanciju slobode javnog okupljanja i sve su bazirane na Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima (1948)(2) . Neki od tih dokumenata su:
• Međunarodni sporazum o građanskim i političkim pravima, član 21
• Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 11
• Američka konvencija o ljudskim pravima, član 15
• Konferencija o ljudskoj dimenziji (29. jun 1990. Dokument iz Kopenhagena) (OEBS),
• Pariska povelja za Novu Evropu – Pariz, novembar 1990. "Ljudska prava, demokratija i vladavina zakona“ (OEBS)
Sve ove slobode nužno podrazumevaju udruživanje sa svima onima koji slično misle i imaju slične vrednosti, i pravo promocije tih ideja u javnom prostoru koji je po definiciji politički prostor.
Demokratsko društvo ne može da postoji sa pasivnim građanima/kama. S jedne strane aktivno učešce u političkom životu društva podrazumeva poznavanje prava i sloboda koje su garantovane zakonima, a sa druge strane spremnost da se aktivno učestvuje i uključuje u politiku vršeći pritisak na državu da te zakone u stvarnosti primenjuje kao i da reaguje na njihovo kršenje.
Temelj demokratije je aktivan/a gradjanin/ka koji je spreman/a da preuzme odgovrnost za društvo u kome žive.
Slobode koje su garantovane zakonom mogu na različite načine da se ograničavaju, i u praksi se to često i dešava. Bez obzira na legitimna ograničenja koja u startu postoje i u samim zakonima(3) .
Ono što se u praksi dešava je da se slobode i dodatno ograničavaju (ili čak potiru) neutvrđivanjem specifičnih kriterijuma za zabranu javnog skupa (nego samo prepisuje ograničenja iz Ustava Republike Srbije), što otvara veliki prostor za zloupotrebu. Recimo, policiji se daju blanko ovlašćenja da zabrani javni skup, a da se pravna zaštita protiv takve odluke postigne mesecima nakon zabrane kada je i svrha samog skupa obesmišljena.
Iako je sloboda mirnog okupljanja dozvoljena zakonom, u praksi ima izigravanja ovog prava, što i jeste upravo posledica nejasno definisanih kriterijuma za zabranu i što za dalju posledicu moze da ima voluntarizam u odlučivanju šta treba da bude dozvoljeno ili zabranjeno. Ovim se otvara prostor za obračun sa protvnicima i neistomišljenicima. Primeri su brojni, samo neki od njih su obračuni sa opozicijom devedesetih, rasturanje i zabrane studentskih skupova, skupova rezervista, đaka.
-----------------
(1)Mali rečnik internacionalne politike, Wichard Woyke (izdavač), Bonn 1994
"Jezgri ljudskih, odnosno osnovnih prava pripadaju dostojanstvo čovjeka, pravo na razvoj ličnosti, jednakost pred zakonom i ravnopravnost, sloboda religije i rasuđivanja, sloboda mišljenja, sloboda štampe i informacija, sloboda učenja, sloboda okupljanja, sloboda ujedinjavanja, sloboda kretanja, sloboda izbora zanimanja i sloboda rada, nepovredivost stana, garancija privatnog vlasništva, garancija prava na nasljedstvo, pravo na azil i peticiju, kao i zakonska prava poput zaštite od neopravdanog hapšenja "
(2)Član 20 (1), Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima
Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja.
(3)USTAV REPUBLIKE SRBIJE Član 54. "Sloboda okupljanja može se zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije."
(1)Mali rečnik internacionalne politike, Wichard Woyke (izdavač), Bonn 1994
"Jezgri ljudskih, odnosno osnovnih prava pripadaju dostojanstvo čovjeka, pravo na razvoj ličnosti, jednakost pred zakonom i ravnopravnost, sloboda religije i rasuđivanja, sloboda mišljenja, sloboda štampe i informacija, sloboda učenja, sloboda okupljanja, sloboda ujedinjavanja, sloboda kretanja, sloboda izbora zanimanja i sloboda rada, nepovredivost stana, garancija privatnog vlasništva, garancija prava na nasljedstvo, pravo na azil i peticiju, kao i zakonska prava poput zaštite od neopravdanog hapšenja "
(2)Član 20 (1), Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima
Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja.
(3)USTAV REPUBLIKE SRBIJE Član 54. "Sloboda okupljanja može se zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije."
Ono što se često zaboravlja je da je ideja o slobodi okupljanja stara tek nešto više od dvesta godina koliko je prošlo od Francuske revolucije i Deklaracije prava čoveka i građanina (1789). Reforme Francuske revolucije (i ideje prosvetiteljstva čiji duh je prožeo reforme) podržale su dostojanstvo pojedinca, zahtevale poštovanje pojedinca, pridavale svakom pojedincu prirodna, neotuđiva prava, koja proizilaze iz same ljudske prirode. U njemu centralno mesto zauzima nezavisna slobodna jedinka, sposobna da razmišlja nezavisno od autoriteta. Pomenuti diskurs naglašava individualnost i jedinstvenost osobe, kao i njenu potrebu da sama odlučuje o tome kako ce živeti. Ovo nužno podrazumeva i pravo udruživanja sa onima koji slično misle.
Mnoštvo je međunarodnih dokumenata koje predstavljaju garanciju slobode javnog okupljanja i sve su bazirane na Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima (1948)(2) . Neki od tih dokumenata su:
• Međunarodni sporazum o građanskim i političkim pravima, član 21
• Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 11
• Američka konvencija o ljudskim pravima, član 15
• Konferencija o ljudskoj dimenziji (29. jun 1990. Dokument iz Kopenhagena) (OEBS),
• Pariska povelja za Novu Evropu – Pariz, novembar 1990. "Ljudska prava, demokratija i vladavina zakona“ (OEBS)
Sve ove slobode nužno podrazumevaju udruživanje sa svima onima koji slično misle i imaju slične vrednosti, i pravo promocije tih ideja u javnom prostoru koji je po definiciji politički prostor.
Demokratsko društvo ne može da postoji sa pasivnim građanima/kama. S jedne strane aktivno učešce u političkom životu društva podrazumeva poznavanje prava i sloboda koje su garantovane zakonima, a sa druge strane spremnost da se aktivno učestvuje i uključuje u politiku vršeći pritisak na državu da te zakone u stvarnosti primenjuje kao i da reaguje na njihovo kršenje.
Temelj demokratije je aktivan/a gradjanin/ka koji je spreman/a da preuzme odgovrnost za društvo u kome žive.
Slobode koje su garantovane zakonom mogu na različite načine da se ograničavaju, i u praksi se to često i dešava. Bez obzira na legitimna ograničenja koja u startu postoje i u samim zakonima(3) .
Ono što se u praksi dešava je da se slobode i dodatno ograničavaju (ili čak potiru) neutvrđivanjem specifičnih kriterijuma za zabranu javnog skupa (nego samo prepisuje ograničenja iz Ustava Republike Srbije), što otvara veliki prostor za zloupotrebu. Recimo, policiji se daju blanko ovlašćenja da zabrani javni skup, a da se pravna zaštita protiv takve odluke postigne mesecima nakon zabrane kada je i svrha samog skupa obesmišljena.
Iako je sloboda mirnog okupljanja dozvoljena zakonom, u praksi ima izigravanja ovog prava, što i jeste upravo posledica nejasno definisanih kriterijuma za zabranu i što za dalju posledicu moze da ima voluntarizam u odlučivanju šta treba da bude dozvoljeno ili zabranjeno. Ovim se otvara prostor za obračun sa protvnicima i neistomišljenicima. Primeri su brojni, samo neki od njih su obračuni sa opozicijom devedesetih, rasturanje i zabrane studentskih skupova, skupova rezervista, đaka.
-----------------Pravo na slobodu okupljanja je jedno od ključnih načela svakog demokratskog društva (ili onog koje želi da bude takvo) i pripada jezgru osnovnih ljudskih prava(1) .
Ono što se često zaboravlja je da je ideja o slobodi okupljanja stara tek nešto više od dvesta godina koliko je prošlo od Francuske revolucije i Deklaracije prava čoveka i građanina (1789). Reforme Francuske revolucije (i ideje prosvetiteljstva čiji duh je prožeo reforme) podržale su dostojanstvo pojedinca, zahtevale poštovanje pojedinca, pridavale svakom pojedincu prirodna, neotuđiva prava, koja proizilaze iz same ljudske prirode. U njemu centralno mesto zauzima nezavisna slobodna jedinka, sposobna da razmišlja nezavisno od autoriteta. Pomenuti diskurs naglašava individualnost i jedinstvenost osobe, kao i njenu potrebu da sama odlučuje o tome kako ce živeti. Ovo nužno podrazumeva i pravo udruživanja sa onima koji slično misle.
Mnoštvo je međunarodnih dokumenata koje predstavljaju garanciju slobode javnog okupljanja i sve su bazirane na Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima (1948)(2) . Neki od tih dokumenata su:
• Međunarodni sporazum o građanskim i političkim pravima, član 21
• Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 11
• Američka konvencija o ljudskim pravima, član 15
• Konferencija o ljudskoj dimenziji (29. jun 1990. Dokument iz Kopenhagena) (OEBS),
• Pariska povelja za Novu Evropu – Pariz, novembar 1990. "Ljudska prava, demokratija i vladavina zakona“ (OEBS)
Sve ove slobode nužno podrazumevaju udruživanje sa svima onima koji slično misle i imaju slične vrednosti, i pravo promocije tih ideja u javnom prostoru koji je po definiciji politički prostor.
Demokratsko društvo ne može da postoji sa pasivnim građanima/kama. S jedne strane aktivno učešce u političkom životu društva podrazumeva poznavanje prava i sloboda koje su garantovane zakonima, a sa druge strane spremnost da se aktivno učestvuje i uključuje u politiku vršeći pritisak na državu da te zakone u stvarnosti primenjuje kao i da reaguje na njihovo kršenje.
Temelj demokratije je aktivan/a gradjanin/ka koji je spreman/a da preuzme odgovrnost za društvo u kome žive.
Slobode koje su garantovane zakonom mogu na različite načine da se ograničavaju, i u praksi se to često i dešava. Bez obzira na legitimna ograničenja koja u startu postoje i u samim zakonima(3) .
Ono što se u praksi dešava je da se slobode i dodatno ograničavaju (ili čak potiru) neutvrđivanjem specifičnih kriterijuma za zabranu javnog skupa (nego samo prepisuje ograničenja iz Ustava Republike Srbije), što otvara veliki prostor za zloupotrebu. Recimo, policiji se daju blanko ovlašćenja da zabrani javni skup, a da se pravna zaštita protiv takve odluke postigne mesecima nakon zabrane kada je i svrha samog skupa obesmišljena.
Iako je sloboda mirnog okupljanja dozvoljena zakonom, u praksi ima izigravanja ovog prava, što i jeste upravo posledica nejasno definisanih kriterijuma za zabranu i što za dalju posledicu moze da ima voluntarizam u odlučivanju šta treba da bude dozvoljeno ili zabranjeno. Ovim se otvara prostor za obračun sa protvnicima i neistomišljenicima. Primeri su brojni, samo neki od njih su obračuni sa opozicijom devedesetih, rasturanje i zabrane studentskih skupova, skupova rezervista, đaka.
-----------------
(1)Mali rečnik internacionalne politike, Wichard Woyke (izdavač), Bonn 1994
"Jezgri ljudskih, odnosno osnovnih prava pripadaju dostojanstvo čovjeka, pravo na razvoj ličnosti, jednakost pred zakonom i ravnopravnost, sloboda religije i rasuđivanja, sloboda mišljenja, sloboda štampe i informacija, sloboda učenja, sloboda okupljanja, sloboda ujedinjavanja, sloboda kretanja, sloboda izbora zanimanja i sloboda rada, nepovredivost stana, garancija privatnog vlasništva, garancija prava na nasljedstvo, pravo na azil i peticiju, kao i zakonska prava poput zaštite od neopravdanog hapšenja "
(2)Član 20 (1), Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima
Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja.
(3)USTAV REPUBLIKE SRBIJE Član 54. "Sloboda okupljanja može se zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije."
(1)Mali rečnik internacionalne politike, Wichard Woyke (izdavač), Bonn 1994
"Jezgri ljudskih, odnosno osnovnih prava pripadaju dostojanstvo čovjeka, pravo na razvoj ličnosti, jednakost pred zakonom i ravnopravnost, sloboda religije i rasuđivanja, sloboda mišljenja, sloboda štampe i informacija, sloboda učenja, sloboda okupljanja, sloboda ujedinjavanja, sloboda kretanja, sloboda izbora zanimanja i sloboda rada, nepovredivost stana, garancija privatnog vlasništva, garancija prava na nasljedstvo, pravo na azil i peticiju, kao i zakonska prava poput zaštite od neopravdanog hapšenja "
(2)Član 20 (1), Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima
Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja.
(3)USTAV REPUBLIKE SRBIJE Član 54. "Sloboda okupljanja može se zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije."
Šta znači "pravna država"?
Osnovna prava stoje u vrlo napetom odnosu sa demokratijom, ako ograničavaju suverenitet naroda. Osnovna prava markiraju granice državne moći iako ona proizilazi iz naroda. Prvobitno zamišljena kao prava za zaštitu građanina od vladara (kralja, kneza), osnovna prava danas sadrže i imovinska i socijalna prava. Demokratija se ne može zamisliti bez osnovnih prava.
Pravna država: Vezanje sve državne vlasti za zakone i pravo
Šta znači "pravna država"?
Slobodna demokratija koja odobrava učešće građana u političkom odlučivanju mora imati pravno - državno uređenje. Demokratija i pravna država čine neodvojivu celinu. Pod pravnom državom treba razumeti sve one principe i postupke koji osiguravaju slobodu pojedinca i njegovo učešće u političkom životu. Pravna država predstavlja suprotnost policijskoj državi, odnosno državi u kojoj vlada samovolja. U takvim sistemima pojedinac živi stalno kontrolisan "odozgo" i pod pretnjom od upada u njegov život od strane dobro kontrolisanog aparata državne sigurnosti. Čovek se u svemu oseća kontrolisanim, te oseća veliko nepoverenje prema sebi, čime je zatrovan saživot ljudi. Uprkos svom oprezu i pokušajima građani se ne mogu otrgnuti čvrstoj ruci države. Onome ko se bori protiv takvog stanja preti hapšenje ili šikaniranje, gubitak radnog mesta ili čak smeštanje u zatvor, a da za to ne može zahtevati pravni sudski proces. A kad se on izvede pred suca, onda on prema njemu nastupa kao funkcioner vladajuće partije, pošto nema nezavisnosti sudstva. Jurisdiktivna vlast je u ovakvim sistemima samo jedna od organizacionih tehnika da bi se "materijal - ljudi" učinio "obradivim". Tako da obični građanin nikad ne zna da li je već zapeo za oko vladajućim strukturama. Samo ova nesigurnost je dovoljna za njega da se oseća zavisnim i neslobodnim. Pored toga čini se da pravo u privatnoj oblasti funkcioniše - jer se i u dikaturama kažnjavaju lopovi ili oni koji naprave neki saobraćajni prekršaj. Ali, čovek se ne može osloniti samo na to. Jer svi pravni propisi mogu se opozvati, a diktator ili državna partija određuju šta je pravilno, a šta ne.
Pravna država: Vezanje sve državne vlasti za zakone i pravo
Šta znači "pravna država"?
Slobodna demokratija koja odobrava učešće građana u političkom odlučivanju mora imati pravno - državno uređenje. Demokratija i pravna država čine neodvojivu celinu. Pod pravnom državom treba razumeti sve one principe i postupke koji osiguravaju slobodu pojedinca i njegovo učešće u političkom životu. Pravna država predstavlja suprotnost policijskoj državi, odnosno državi u kojoj vlada samovolja. U takvim sistemima pojedinac živi stalno kontrolisan "odozgo" i pod pretnjom od upada u njegov život od strane dobro kontrolisanog aparata državne sigurnosti. Čovek se u svemu oseća kontrolisanim, te oseća veliko nepoverenje prema sebi, čime je zatrovan saživot ljudi. Uprkos svom oprezu i pokušajima građani se ne mogu otrgnuti čvrstoj ruci države. Onome ko se bori protiv takvog stanja preti hapšenje ili šikaniranje, gubitak radnog mesta ili čak smeštanje u zatvor, a da za to ne može zahtevati pravni sudski proces. A kad se on izvede pred suca, onda on prema njemu nastupa kao funkcioner vladajuće partije, pošto nema nezavisnosti sudstva. Jurisdiktivna vlast je u ovakvim sistemima samo jedna od organizacionih tehnika da bi se "materijal - ljudi" učinio "obradivim". Tako da obični građanin nikad ne zna da li je već zapeo za oko vladajućim strukturama. Samo ova nesigurnost je dovoljna za njega da se oseća zavisnim i neslobodnim. Pored toga čini se da pravo u privatnoj oblasti funkcioniše - jer se i u dikaturama kažnjavaju lopovi ili oni koji naprave neki saobraćajni prekršaj. Ali, čovek se ne može osloniti samo na to. Jer svi pravni propisi mogu se opozvati, a diktator ili državna partija određuju šta je pravilno, a šta ne.
Rodoljublje - prirodno pravo svakog naroda
U ostavrenju cilja stvaranja Jednog Sveta i "Svenacije" silnici ovoga sveta, , upotrebljavaju sva moguća sredstva da se kod ljudi i nacija izbriše svest o njihovom poreklu i nacionalnoj pripadnosti.
Veštim obmanama i sistematskin ispiranjem mozga, učinili su da je reč nacioanalizam postala nepristojna i nepoželjna.
Kada im neko od nacionalno svesnih Srba ili organizacija zasmeta, i koga žele da diskredituju i onemoguće u delovanju, jednostavno ih u štampi napadaju kao “nacionalistu” ili sto je još modernije, prilepe etiketu "profađističkog" delovanja i širenja "govora mržnje"!
I koliko su uspeli da zalude svet svojom propagandom vidi se po tome što je došlo dotle da danas biti nacionalista znači isto što i biti prestupnik, nazadan, fašista.
Nacionalizam ne samo da je dozvoljen, već je i poželjan i pohvalan kada su u pitanju Amerikanci, Englezi, Francuzi, Mađari, Rusi, Albanci u Albaniji i na Kosovu, i svi ostali narodi i plemena na svetu.
Englezi svoj nacionlizam jasno izražavaju frazom, Right or Wrong - My country ( Pravo ili nepravo - moja zemlja). Njima je to dozoljeno, a šta bi bilo ako bi i Srbi uptrebili tu frazu?
A šta je zapravo nacionalizam?
To je svest o pripadnosti jednom narodu od koga se potiče. To je, da upotrebimo jedan savremeni izraz, svest o svojim “korenima”, svest o svojoj veri, svojoj kulturi, svojoj istoriji.
Nasuprot šovinizmu, koji je izopačeni nacionalizam, nacionalizam je prirodna, opravdana i vekovima poznata stvarnost. To je, kako to izražava lepa i duboka srpska reč rodoljublje. A rodoljublje je ljubav za svoj rod, za svoju veru i kulturu. To je pripadnost svome, ali ne i mržnja za druge. Ovo drugo je šovinizam.
Za sve narode i plemena rodoljublje je vrlina, samo se rodoljublje Srba označava sada pogrdnom, negativnom rečju nacionalizam.
Veštim obmanama i sistematskin ispiranjem mozga, učinili su da je reč nacioanalizam postala nepristojna i nepoželjna.
Kada im neko od nacionalno svesnih Srba ili organizacija zasmeta, i koga žele da diskredituju i onemoguće u delovanju, jednostavno ih u štampi napadaju kao “nacionalistu” ili sto je još modernije, prilepe etiketu "profađističkog" delovanja i širenja "govora mržnje"!
I koliko su uspeli da zalude svet svojom propagandom vidi se po tome što je došlo dotle da danas biti nacionalista znači isto što i biti prestupnik, nazadan, fašista.
Nacionalizam ne samo da je dozvoljen, već je i poželjan i pohvalan kada su u pitanju Amerikanci, Englezi, Francuzi, Mađari, Rusi, Albanci u Albaniji i na Kosovu, i svi ostali narodi i plemena na svetu.
Englezi svoj nacionlizam jasno izražavaju frazom, Right or Wrong - My country ( Pravo ili nepravo - moja zemlja). Njima je to dozoljeno, a šta bi bilo ako bi i Srbi uptrebili tu frazu?
A šta je zapravo nacionalizam?
To je svest o pripadnosti jednom narodu od koga se potiče. To je, da upotrebimo jedan savremeni izraz, svest o svojim “korenima”, svest o svojoj veri, svojoj kulturi, svojoj istoriji.
Nasuprot šovinizmu, koji je izopačeni nacionalizam, nacionalizam je prirodna, opravdana i vekovima poznata stvarnost. To je, kako to izražava lepa i duboka srpska reč rodoljublje. A rodoljublje je ljubav za svoj rod, za svoju veru i kulturu. To je pripadnost svome, ali ne i mržnja za druge. Ovo drugo je šovinizam.
Za sve narode i plemena rodoljublje je vrlina, samo se rodoljublje Srba označava sada pogrdnom, negativnom rečju nacionalizam.
Abonnieren
Posts (Atom)