СРПСКА ВИТЕШКА ЗАКЛЕТВА

СРПСКА ВИТЕШКА ЗАКЛЕТВА

Небесних воинстав архистратизи, молим вас присно ми недостојнии, да вашими молитвами
оградите нас, кровом крил невешчественија вашеја слави. Сохрањајушче ни припадајушчија
приљежно и вопијушчија: от бијед избавите ни, јако чиноначалници вишњих сил.

Тропар, глас IV

Ја, (име и презиме), пред Богом и српским народом, дајем реч:

1. Да ћу живети за чојство, јунаштво, и лепоту.
2. Да ћу највише поштовати истину, достојанство, племенитост, узвишеност, и врлину.
3. Да ћу поштовати српски архетип мужевности и женствености.
4. Да ћу штитити чистоту српске народне културе.
5. Да ћу увек верно служити Богу и ономе коме дам реч, и да никада никога, ни себе, нећу издати.
6. Да никада нећу ући у борбу без разлога.
7. Да никада нећу напустити борбу док не победим, или доживим пораз.
8. Да никада никога нећу злостављати, а посебно децу, жене, старе, и беспомоћне.
9. Да се нећу одати ниједном пороку.
10. Ако издам ову своју заклетву божанске савести, прихватам да ме Бог најстроже казни.

Амин.

Dimitrije Mita Ljotić Iz govora Prvom dobrovoljačkom odredu

«Žao mi je vaše mladosti, jer će mnogi od vas poginuti... Ali više od toga mi je žao što ćete i vi morati da ubijate, jer u borbu idete... Vi ste dobili oružje, ali morate znati da je ono moćno i blagosloveno jedino u dostojnim rukama Junaka i Čoveka... Da se ne razmećete njime, i da ga nikad ne upotrebite kao siledžije, nasilnici ili, ne daj Bože, ubice...
Vi se borite da se uspostavi red i mir u vašoj zemlji i da narod ne strada više, da prestane da daje besciljne žrtve... Ali vi morate znati svoj položaj: Svako jutro kad se probudite, vi sebi da kažete da ste ROBOVI... «

Dimitrije Mita Ljotić
Iz govora Prvom dobrovoljačkom odredu
III đački odred, prilikom njihovog polaska na teren,
15.09.1941.g u Beogradu

Жичка беседа Светога Саве о правој вери

Жичка беседа Светога Саве о правој вери

у преводу владике Атанасија (Јевтића)

(1) Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.

(2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.

(3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела".

(4) Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну.

(5) И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.

(6) Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда."

(7) Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.

(8) Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.

(9) Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.

(10) Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.

(11) Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

(12) И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек".

(13) Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада!

(14) Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.

(15) Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему "од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите", осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је "пред очима Његовим све откривено", као Што рече Апостол", и "јер је Бог наш огањ који спаљује"; и "узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове". Јер је он "Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни". Да "држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих", "да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим", Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин.

Свети Сава

Свети Сава

архиепископ и просветитељ српски

27. јануар � 13. јануар


Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима.
Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.
Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору.
Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.
Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост.
Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.
Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.
Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.
Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.
Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.
Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.
Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.
После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.
До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.
У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.
У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.
Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.
За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.
После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.
При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.
Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу.
У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано.
Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.
После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље.
После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.
Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију.
Прва му је брига била да опет пропутује кроз народ, и он поново предузме "канонску визитацију", делећи свуд савете за богоугодан и честит живот. Ова Савина путовања и поуке и данас су се сачувале у предању српског народа, у многим причама и анегдотама.
После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.
После тога Сава рече краљу да намерава сасвим оставити власт и да жели још једном да походи света места. Краљ и великаши су га одговарали од те намере, али га нису могли одвратити. На сабору у Жичи, Сава изабере и посвети за архиепископа Арсенија, а он оде у Дубровник, где се уркца на лађу и отпутује у Јерусалим. Одатле је ишао у Александрију, Вавилон, у Египат, на Синајску Гору, Антиохију и у сва значајнија места која се помињу у Библији. Свуда је лепо дочекан, па и од султана. И мухамеданци су му прилазили, љубили руку или мантију и говорили: "Још оваква хришћанина вала не видесмо; доиста је Божји човек, као што смо и чули". Сава је дуго времена боравио по светим местима, па пође натраг у отаџбину. У путу на лађи се разболи и његови се ученици уплашине да не умре, али се он придигне и сретно приспе у Цариград. Из Цариграда Црним морем дође у Бугарску, где га бугарски цар Асен, таст тадашњег српског краља Владислава, уз велику свечаност допрати до Трнова. Сава одседне у царевом двору, а како је наступао велики празник Богојављење , по жељи цара и патријарха Јоакима, Сава је на Крстовдан , уочи Богојављења одслужио службу и окропио цара и народ. Цар се спремао у лов у планину, па замоли Саву да остане у његовом двору до Васкрса , да се добро одмори од пута и док не прође љута студен и зима. Но, тек што је цар отишао, Сава се опасно разболе. Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.
После неког времена, српски краљ Владислав, на молбу архиепископа Арсенија, замоли свог таста Асена да му дозволи да мошти светог Саве пренесе у Србију, али Асен одбије. Краљ Владислав пошаље многобројно посланство и опет замоли за мошти светитељеве, али Асен опет, по савету својих бољара, одбије и ту молбу. На крају се сам краљ Владислав дигне и са великом свитом од владика, игумана, попова и ђакона, и са силним благом, оде у Бугарску, те једва умоли цара и бугарског патријарха за Савине мошти.
Преневши тело светог Саве у Србију, положе га с великом свечаношћу у гроб у манастиру Милешеву, који је краљ раније био припремио. Ту је светитељево тело неко време почивало, а после буде извађено и постављено у ћивот на средини цркве, где је народ долазио да га види, да му се моли и поклони, и да тражи лека и помоћи својим недузима.
Кад настадоше љута времена османлијске владавине, Турци су се трудили да униште све тековине из славне српске прошлости, које су српском народу уливале наду и самопоуздање, те тако дође ред да и мртво тело светога Саве осети ту силу, јер и мртав свети Сава је свој народ учио.
По заповести садразама Синан-паше, који беше Србин - потурица, тело светог Саве је донешено из Милешева у Београд, на Врачар, и 27. априла 1595. на виновој лози спаљено, а пепео развејан. Још од краја деветнаестог века српски народ скупља прилоге да у Београду подигне величанствену цркву, као видни споменик своме светитељу: Храм светог Саве.

***

Свети Сава је умро 12. јануара, и у црквеним књигама тога дана се бележи и спомиње, али се спомен његов чини 14. јануара по старом календару - 27. јануара по новом. Неки мисле да је то стога што је протекло два дана од смрти његове док је глас о смрти стигао у Србију, и да је спомен његов почео да се обавља сваке године оног дана када је глас стигао. Други опет мисле да је свети Сава сахрањен 14. јануара и да му се зато у тај дан чини спомен. Трећи сматрају да је Сава умро у суботу 12. јануара 1236. године, а српска га црква слави 14. јануара зато што, по црквеном уставу, ни један светац не би могао имати самосталне службе у попразништву Богојављења за недељу дана од Богојављења. Да не би оснивач српске православне цркве остао без самосталне службе, српско свештенство је одавно преместило празновање његове успомене од 12. на 14. јануар, то јест првог дана у који, по Богојављењу, може бити самосталне службе.
Светог Саву славе и други православни народи, Руси, Бугари, Грци...
На икони се свети Сава представља у архијерејском орнату, као кад је служио држећи у левој руци архиепископски жезал, а десном благосиљајући, а на слици коју је израдио сликар Ђорђе Крстић ("Свети Сава благосиља Српчад"), уз дозволу митрополита Михаила, за модел је узет прота Милоје Барјактаревић из Крагујевца.
Као школски патрона светог Саву су славиле све српске школе до другог светског рата, а кратко време и после рата. У Краљевини Србији установљен је био орден Светог Саве, којим су одликовани заслужни људи, нарочито на просветном пољу. Још је цар Душан, сматра се, установио био орден Светог Саве, којим је обдаривао заслужне људе.
О светом Сави постоје многе анегдоте и приче, али је народ испрео и праве легенде, у које је унео и елементе многих ранијих митова. Он је путујуће божанство, путује по српским земљама, заводи ред и благостање, учи народ како да оре, копа, кресањем огњила како да добије ватру, жене учи да кувају, месе хлеб, ткају, плету, праве сир и кисело млеко, коваче да кују гвожђе, како се сади лоза, како се добија вино...
По легендама он је одузео ђаволу Сунце, повратио слепом вид, оживљавао мртве, болесницима враћао здравље, претворио скоруп у камење а своје хртове у вукове, разговарао са животињама, проклињао свакога ко би му пркосио, а клетве би му се испуњавале.
Додиром његове штаке потекла би вода из камена, претварао је људе у животиње, отварао закључана врата, пресушивао воде, спасавао људе од ђавоље власти, покретао језера, градове претварао у језера, створио медведа, вука, веверицу.
Као заштитник вукова, на свој дан Сава се попне на крушку, позове све вукове, нахрани их и одреди чије торове има да посећују за годину дана.
Многи посте за светог Саву недељу или петнаест дана и тога дана не једу месо четвороножних животиња, да не би вукови клали стоку.
Ако загрми на дан светог Саве онда ће, по народном веровању, настати велики догађаји на земљи: "Гром загрме на светога Саву, усред зиме кад му време није".
Има приличан број извора који се називају по светом Сави и они су лековити, јер их је Сава отворио додиром своје штаке о камен.

Novinar i umetnik - Đorđe Karađorđević

Novinar i umetnik plave krvi
Kroz veliku gužvu na topčiderskoj železničkoj stanici, na kojoj se okupila masa radoznalog sveta da te davne 1903. godine dočeka novog suverena Petra I Karađorđevića, probijao se jedan visok, lepolik čovek. Obučen u dobro sašiveno odelo po modi tog vremena, uredno podrezane tamne brade i sjajnih očiju, grabio je ka ograđenom peronu na kome su bile postavljene crvene staze. Gotovo da je iskoračio na peron kada mu je put preprečio gardijski oficir u svečanoj uniformi.

- Gospodine, žao mi je, ali ovamo mogu samo ljudi sa dvora - rekao je oficir pridošlici.
Umesto odgovora, elegantni gospodin u ranim četrdesetim godinama života, izvadio je iz unutrašnjeg džepa sakoa legitimaciju. Gardista je zapanjeno raširio oči, a onda se pomerio u stranu i salutirao.


Počiva na Per Lašezu

Božidar Karađorđević je umro iznenada 2. aprila 1908. u Ruskoj bolnici u Versaju, od tifusa. Sahranjen je na znamenitom pariskom groblju Per Lašez, gde i danas počivaju njegovi posthumni ostaci. Nije imao dece, kao ni njegov stariji brat Aleksa, koji je preminuo 1920. Tako se ugasila loza slavnog Miše Anastasijevića, a već u drugoj polovini 20. veka iščililo je i poslednje sećanje na princa kome su se divili njegovi savremenici, smatrajući ga, na osnovu svega čime se bavio, pravom renesansnom ličnošću.

- Eto vidite, i ja sam komad nameštaja sa tog dvora - rekao je nepoznati uz osmeh, vraćajući u džep novinarsku legitimaciju uglednog francuskog magazina "Figaro" na kojoj je stajalo - princ Božidar Karađorđević, novinar.
Kada je ambiciozni i prebogati kapetan Miša Anastasijević udao svoju kćer Sarku, Saru, za đorđa Karađorđevića, jedinca Karađorđevog sina Alekse i kćeri feldmaršala dvora Romanovih, Marije Torokine, imao je na umu da svom poslovnom carstvu doda još i krunu, pa da po svim merilima gospodari Srbijom. Smutna vremena, međutim, dovela su na presto ponovo Obrenoviće, pa su se đorđe i Sara, umesto na dvoru, našli u Beču, u egzilu. I upravo u prestonici crno-žute monarhije rodiće se njihovi sinovi, stariji Aleksa 1858. i mlađi Božidar 6. januara 1861. Sara je bila, kao i njen otac, izvanredno politički ambiciozna žena, ali je nezainteresovanost njenih sinova da vladaju, a naročito mlađeg Božidara, dovodila do očajanja.

Blagodareći velikom imetku svoje majke, Božidar se školovao u najboljim obrazovnim institucijama svoga vremena. Srednju školu i studije prava je završio u Nemačkoj, a Veliku umetničku školu i Muzički konzervatorijum u Parizu.

Добрица Ерић ПРКОСНА ПЕСМА

Добрица Ерић

ПРКОСНА ПЕСМА


Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам

Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само, пожурите
што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!

(Arhiva) - Smrt princa Tomislava

Politika

Vreme broj 498, 22. jul 2000.

Smrt princa Tomislava

"Za mene je jedino bezbedno ako se držim podalje od vlasti i politike"

U sredu 11. jula, dan pre no što će umreti, Tomislav Karađorđević dao je intervju "Tajmsu". Po rečima novinara, žestoko osuđujući Zapad ("Nemačka, Francuska i SAD izgubile su svoju civilizaciju; one su odgovorne što su uništile moju zemlju"), princ Tomislav nije dozvolio da ga navede da nešto kaže o tome šta misli o režimu Slobodana Miloševića. Određeniji je bio u pogledu opozicije: "Poznajem opozicione lidere i jedino mogu da upitam šta su to oni uradili u poslednjih deset godina? Mislim da su nam potrebne sveža krv, nove ideje i nova ideologija koja će doći iz zemlje, a ne izvan nje." Ipak, nije izdržao a da se povodom najnovije promene jugoslovenskog ustava ne upita koja bi druga zemlja promenila ustav samo zbog toga da bi neko ostao na vlasti?"

Princ Tomislav Karađorđević rođen je u Beogradu 19. januara 1928. kao drugi sin kralja Aleksandra. Sudbina je htela da ne bude ni najstariji, prestolonaslednik, ni najmlađi sin, onaj kome – bar u bajkama – pripada sva slava. Ni u 1934. godine objavljenoj monografiji "Narodni kralj i njegova porodica" gotovo da nema čak ni rutinskih hvalospeva Tomislavu. U Jugoslaviji je živeo samo prvih jedanaest i poslednjih devet godina života: otuda, možda, izostavljanje Velike Britanije – u kojoj je živeo više od pola veka – sa spiska zapadnih zemalja koje su prošle godine bombardovanjem razarale Jugoslaviju. Osim toga, bio je kumče britanske kraljice majke.

POVRATAK KUĆI: Na početku raspada ondašnje SFRJ, 1991. godine, Tomislav Karađorđević se vratio u Beograd. "Sa sobom sam imao samo pasoš od pre Drugog svetskog rata, onaj što sam imao kad sam pošao u Englesku na školovanje. Pokazao sam cariniku taj pasoš, jer drugog nisam imao. Uzeo ga je, razgledao, ljubazno mi ga vratio i rekao: 'Mnogo ste ostarili od onda'", sećao se Tomislav Karađorđević.

Mnogo je nagađanja o tome zašto je Miloševićev režim, u to vreme "najčvršći bedem" u odbrani socijalizma kao svetskog procesa, odobrio stalni boravak baš Tomislavu – mada je prve korake na putu (bar "turističkog") povratka Karađorđevića načinila princeza Jelisaveta još krajem osamdesetih godina. O postojanju nekakvog prećutnog dogovora, ili bar uslova, indirektno svedoči dosledno uzdržavanje Tomislava Karađorđevića da javno, sve do poslednjeg dana, govori o Slobodanu Miloševiću. U istom kontekstu može se tumačiti i činjenica da je pasoš i državljanstvo SR Jugoslavije Tomislav Karađorđević dobio tek pre nekoliko meseci.

Ovdašnji obožavaoci dinastija, koji često na pripadnike kraljevskih kuća gledaju kao na posebnu zoološku vrstu, isto kao i teledirigovani "monarhisti", ako ne bi u liku i delu grofa Dolgorukova, "Nemanjića" ili njemu sličnih pronašli zadovoljavajućeg pretendenta, pominjali su i Tomislava kao svog favorita. Za nijansu ozbiljnije kalkulacije, izgledalo je, bile su one o Tomislavu kao kandidatu za vladara Republike Srpske ili – ko se seća, seća se – države koja bi nastala (dva-tri puta proglašenim) ujedinjenjem RS i Republike Srpske Krajine. Tomislav Karađorđević lično nije davao nikakve javne povode za takve i slične priče, osim što je tokom rata u Bosni i Hercegovini 1992-1995. godine relativno često boravio u Republici Srpskoj. Biljana Plavšić danas kaže kako "nije bilo nijednog redova, nijednog vojnika na prvoj liniji fronta koga nije obišao i za koga nije našao pokoju reč utehe".

Sahrani na Oplencu – obavljenoj u nedelju 16. jula – prisustvovao je, osim udovice Linde i njenih sinova Đorđa i Mihajla, odnosno dece iz prvog Tomislavljevog braka, Nikole i Katarine, najveći deo porodice Karađorđević, počev od prestolonaslednika Aleksandra, njegove supruge Katarine i najstarijeg sina Petra. Doajen porodice Aleksandar Karađorđević, sin kneza Pavla, inače pilot u penziji, izjavio je da će "Tomislav imati šta da kaže našim očevima na nebesima. Kazaće im za Kosovo i Metohiju, kazaće im šta zlotvori učiniše sa srpskim narodom u tri Jugoslavije, kazaće im kako od velike i slavne Srbije načiniše veresiju, kako na kraju behu obezvređeni svi srpski ratnički uspesi, sve žrtve, sve pobede..."

U prisustvu porodice, gostiju i nekoliko hiljada ljudi koji su se stisnuli u porti i oko crkve-mauzoleja Karađorđevića, svetu liturgiju služio je vladika šumadijski Sava, a opelo je predvodio patrijarh Pavle. Telo Tomislava Karađorđevića položeno je u središnji grob, naspram grobnice kralja Aleksandra.

(NE)OSTVARENE ŽELJE: Taj deo kripte predviđen je za sahranu kraljice Marije, kralja Petra II i najmlađeg brata Andreje. Tomislav Karađorđević je uvek isticao svoju želju da zemne ostatke članova najuže porodice prenese na Oplenac. I koliko god se trudio da ostane van politike, Tomislav se i u toj svojoj želji sudario sa njom. Prenosu ostataka Petra Drugog i Andreje protive se različite ("raskolničke") struje SPC-a u Sjedinjenim Državama, a Tomislav je sumnjičio i Vašington da u tom otezanju ima svoje prste. Što se tiče kraljice Marije – čija je stogodišnjica rođenja nedavno obeležena, i koja je 1961. godine sahranjena na kraljevskom groblju Frogmor u Vindzoru – čini se da je Tomislav Karađorđević nailazio na odbijanje britanske kraljevske kuće. "Ako je kraljici savetovano da to ne čini iz političkih razloga, onda se slažem sa tim", dodao je umorno novinaru "Tajmsa", dan pre no što će sam umreti.

Sahranjen je na Oplencu, devet godina pošto je tu preneto i telo njegovog najstarijeg brata, princa Đorđa.

Aleksandar Ćirić

СВЕТОСАВЉЕ - НАША ЗАОСТАВШТИНА ЗА БУДУЋНОСТ

Александар Димитријевић


СВЕТОСАВЉЕ - НАША ЗАОСТАВШТИНА ЗА БУДУЋНОСТ



Прва од неопходних, али не и довољних претпоставки сваког трајања, било живог организма, било опредмећене ствари, или духовне творевина, јесте чин стварања. У сваком стварању присутно је наслеђе. Кад се говори о опстанку не мисли се искључиво на обезбеђивање трајања постојећег, него и на очување присутног наслеђа. Дакле, очувањем наследја обезбеђују се услови за опстајање. Очување наслеђа српског народа је од пресудног значаја за одржање његовог националног идентитета и обезбедјивање његовог биолошког опстанка и континуитета. У целокупном српском наслеђу, израженом у културној баштини, налази се и једно завештање наших предака, које до данас још чека на своје извршење. Испуњењем тога завета биће припремљено поље за одбрану националних интереса Србије.


Православље данас стоји као једина снага која је у стању да окупи цео српски народ у извршењу тога историјског задатка. Спроводјењем завета о националном јединству, започиње обнова народног духа, свеукупног друштва и формирање модерне, политички стабилне и економски развијене државе Србије. Пред данашњом генерацијом потомака славних српских предака, можда више него и пред једном од претходних, стоји завештање које јој је остављено, а које тражи да све наше унутрашње деобе и неслога буду избрисане или барем стављене по страни. Крајње је време да наше поделе на Обилиће и Бранковиће, на Катиће и Тошиће, на ове одавде и оне са друге стране, на традиционалисте и модернисте, на националисте и космополите, буду превазиђене. Пред сваким грађанином Србије стоји право избора да се определи рецимо за модерно или за традиционално и аутентично, односно народно, да има висе симпатија за Катиће него за Тошиће. Али увек и изнад свега сви треба да имамо на уму да смо ми Срби и да свака наша акција треба да води рачуна о јединственом националном интересу, стављајући га увек изнад сваког другог па и личног интереса. Испуњењем овог завештања српски народ биће у прилици да оствари своје пуно национално јединство.


Стварањем минимума националног јединства око највиталнијих питања започиње национални препород. Један од услова за извођењем препорода јесте постизање националног помирења. Једино на тај начин биће могуће да укупни стваралачки потенцијал и снага са којим располаже српско народно биће, буду стављени у службу националних интереса. Никада нам неће бити опроштено ако поново доведемо национални интерес у питање због тамо неких посебних разлога а најчешће због егоистичких интереса појединаца и група, ако велики део тога потенцијала остане неискоришћен управо због тога сто је нашим поделама он умањен. Све досадашње националне (политичке, идеолошке, социјалне и регионалне) поделе код Срба, увек су ишле на штету виталног националног интереса. Ту стоји важно питање да ли је уопште могуће дефинисати национални интерес у околностима дубоких и тешких националних подела.


Наводимо само једну од последица таквог стања ствари а то је одрицање од државности, и то у име стварања нове, вештачке државне творевине, какве су биле прва, друга и трећа, па чак и четврта Југославија. Резултате неодрживости таквог пројекта, који је најпосле завршен крвавим распадом, српски народ је осетио на својој кожи. До тога свакако не би дошло да је Србија водила рачуна пре свега о националном интересу, заступајући политику реално могућег остваривања истих. Пратећи светску историју показује се да национални интерес најбоље чувају и пуна су његова гаранција само развијена национална свест и изражена религиозност. Само јаке државе, какве су данас на пример Француска, Енглеска и Немачка, које су до тога степена развоја дошле управо као јаке националне државе, могу из само њима знаних разлога и интереса да заговарају наднационално државно устројство код других држава и народа данашњег света. Историја нам показује да су вера у Бога изражена кроз облике религиозног живота, и свест о националној припадности биле једине реалне снаге у одолевању многим историјским изазовима, водећи један народ ка слободи и независности. Управо зато религиозна и национална припадност стичу пуно право носиоца националног колективног идентитета.


Често је у српској историји национално питање било отворено па је као такво доносило бројне невоље за народ и државу. Отуда се намеће потреба да српско национално питање буде постављено у складу са стратеским националним интересима и реалним, што значи изузетно неповољним, историјским околностима. Задњи је час да буде покренуто решавање «српског питања» и по могућству затворено. Да ово питање свих питања било решено морају да буду дати одговори на главна нерешена питања: по питању државних граница, суверенитета, политичког облика власти, и функционисања привредног система у целини. Посебан интерес заслужују демографска питања као и питања из домена образовања и социјалне заштите. Овде на тренутак може да изгледа како је културна димензија националног питања запостављена. Тачније, тек посвећивањем пажње културном аспекту националног питања, дат је непосредан допринос остварењу и очувању националног идентитета. Тај задатак може да буде испуњен кроз бригу о језику, чувањем етнолошког блага и подстицање аутентичног стваралаштва на свим културним пољима.


Питање религија заслужује нарочиту пажњу јер је религија централно место културног и духовног бића сваког народа. Стога, место цркве у државном и у друштвеном устројству је значајно и незаменљиво. Када чујемо констатације да у модерној држави црква заузима један више симболичан положај, не смемо да испустимо из вида да ти гласови управо долазе из оних данашњих модерних држава, код којих је црква и религија вековима имала доминантан положај у државним и културним пословима, ударивши тако темеље њихове културе на којима је изграђена дотична национална и државна аутентичност. Када је данашња Србија у питању место Српске Православне Цркве у њеном државном устројству, морамо да се подсетимо на чињеницу да је Србија била пет векова под турским ропством и пет деценија под комунистичком влашћу. За сво то време Српска Православна Црква, и ако изложена репресалијама, била носилац народног отпора и чувар националног и културног идентитета. Управо из тих разлога Србија и даље треба да брани свој национални интерес и идентитет уз помоћ активног деловања Српске Православне Цркве на пољу неговању православља и националне традиције. За то је потребно да се мобилишу све снаге које би могле допринети том задатку.


Ако пажљиво погледамо бурну историју српског народа и српске државности, уочићемо само једну институцију која је одолела многим вековима искушења и свим променама и која као таква још увек постоји. Та институција је Српска Православна Црква, дуговечна баш колико и сама српска државност, а при том има миленијумски континуитет. Управо кроз нашу цркву треба да тражимо снагу за национални препород а и надахнуће за такав подухват.


Та снага може да буде једино светосавље. Само је светосавље то које је способну да окупи цео српски народ у извршењу заоставштине наших предака и спроведјењу националног препорода кроз национално помирење и уједињење. Стога светосавље видимо као једино могући минимум консензуса националног окупљања. Оснажени тако љубављу према својим ближњима, вером у Бога, одани отаџбини и држави на челу са сувереном, бићемо у стању да активно учествујемо у спроводјењу националног препорода.


Српска Православна Црква и православни верници имају задатак да уградјује светосавље у национално биће и друштвену реалност. То свакако треба да чини кроз литургијске обреде, али и одговарајућу социјалну, културну и образовну мисију (пре свега кроз школе и универзитете). Развојем колективне свести биће отклоњена опасност различитог поимања националних интереса, Усвајањем светосавља као одреднице националног идентитета, обезбеђује се опстанак традиције, јер је сачуван национални идентитет, а уједно и отворен пут ка стабилној модернизацији друштва, које као такво долази у прилику да постане пуноправан члан светске заједнице цивилизованих народа, достојан поштовања. Уградњом светосавља у државни Устав, увођењем православља у друштвени културни живот и понашање, биће дат пуни допринос развоју и очувању националног духа и интегритета, негујући љубави према човеку уопште. Из хришћанске врлине братољубља потиче истинска толеранције. Са оживотворењем светосавља у народном бићу, национални препород може да започне... Његова исход биће уклањање подела међу Србима и започињање развоја модерне, стабилне и просперитетне Србије на темељима поново оживљене традиције. Када наша елита схвати да се стабилан развој и модернизација може спровести само на основама врлина и вредности наше традиције и историјског искуства онда ће се створити шанса за истински преображај Србије. До тада остаје само нада.

Borba za veru - Sveti Vladika Nikolaj Velimirovic

Značaj vaspitanja za pojedinca i društvo (Telst iz 2000.godine)

Značaj vaspitanja za pojedinca i društvo



Zaista, jedna od najvećih retkosti današnjice je duhovno vaspitan čovek. Skoro svako ima neke duhovne, a time i karakterne mane, koje ga prate iz najranijeg detinjstva i tokom života se samo još više produbljuju.
Glavna ideja vodilja je da u današnjem društvu treba "imati po svaku cenu" i biti materijalno "uspešan", čime se vlastiti odnos prema drugom čoveku uspostavlja kao odnos prema žrtvi, ili objektu za crpljenje vlastite koristi, a time se zapravo odgajamo kao međusobni neprijatelji, beznadežno otuđeni od veličine duhovne poruke "Ljubi bližnjega svoga ..." .
Mnogi više ne znaju da je sva čovekova srž izražena samo u glagolu "biti", to jeste u onome što samo zaista i jesmo, i čemu smo smislom i namenjeni.
Obrazovanje, kojim se ljudski um hrani samo poznavanjem matematike i ostalim merilima materijalnog , u svojoj suštini ne sadrži i učenje o plemenitom i čoveka dostojnom duhovnom životu, koji bi mu time bio sasvim ispunjen, te smislom opravdan i svakodnevno koristan.
Čovek može spoznati kvalitet svoga postojanja, tek ako uspe da spozna i njegov pravi smisao, a do toga može doći samo razvojem svoje duhovnosti, jer je ona jedini tvorac moralnog i njime osmišljenog bitisanja. Time se kreira i karakter društva kojeg činimo.
Medjutim, to se ne postiže propisima, nego samo uzorima. Oni, koji imaju decu, odlično znaju da ona ne upijaju ono šta im roditelji pričaju, nego gledaju i usvajaju ono šta i kako im roditelji žive. Dakle, ponašanje roditelja, nastavnika i neposredne životne okoline su od suštinskog značaja za razvoj ljudske jedinke. U tom saznanju mora neprekidno biti i svaka naša dalja odgovornost i obaveza, ako želimo menjati ovaj svet na bolje. Dakle, ne nadajmo se da nam to ikakvi državni propisi ili zakoni mogu ostvariti, nego samo naš pojedinačni doprinos, ličnim iskazom i uzorom.
Samo znanje bazirano na duhovnom moralu i dodatnom egzaktnom obrazovanju, predstavlja ravnotežu koja vodi čoveka ka osmišljenom i časnom životu blagostanja i duhovne radosti. Jer, sve što posedujemo od materijalnog se može u trenu izgubiti i jedino što nam tada ostaje je ono što zaista i "jesmo", te ako tada u sebi samima ne prepoznajemo istinu najveće vrednosti, onda nam je ništa drugo ni ne može nadomestiti, jer jednostavno, bilo šta drugo ne pripada istini o smislu čovekova postojanja, do sam čovek.
Starije generacije su imale tu sreću da stasaju na uzorima i učenjima koja su imala sasvim drugačija etička vrednovanja života i gde se ljudska odgovornost nije iskazivala samo kao odgovornost prema nekom uniformisanom licu. Dok danas, na žalost, naša deca odrastaju u okruženju društvenog neprijateljstva i apokaliptično razornih ratova, medijski i duhovno izolovana od svojih korena. U cilju spasa od još gore mogućeg, na nama je da od istorije ne pravimo politiku, nego da je primimo kao dragoceno iskustvo, koje nas uči kako da mnogi nevini opet ne plate tuđu neduhovnost svojim životima. Samo spoznajom svoje greške ista se može prevazići i ne ponoviti.
Onda davno, još u srednjem veku, na Kosovu smo pokazali kako za budućnost život dati, a sada imamo još težu zadaću, jer moramo naučiti i pokazati kako za budućnost i živeti.

Mesto Srbije u novom svetskom poretku (Tekst iz 2000.godine)

Mesto Srbije u novom svetskom poretku



Sve dok se na najvišim političkim nivioma raspravlja o "nacionalnim interesima, nedležnostima i dužnostima", u to ime će svakodnevno stradati mnogi ljudi.
Godina 2000. nam je pokazala da se globalizacija u svetu ne svodi više samo na privredu i nauku, već da lagano zahvata sva područja života.
Dovoljno je pomisliti na zajednički vazduh koji udišemo, a čije zagadjenje ne poznaje državne granice. A tih primera ima mnogo. Sve više dolazi do izražaja Hristova poruka, da su svi ljudi "jedan narod", a za koji sada znamo da živi na planeti Zemlja. Da bi se mogle savladati socijalne krize koje nailaze, neophodno je razviti koncepte, koji će ove probleme rešiti u njihovoj biti a ne samo kozmetički ulepšati.
Moramo svhatiti da se čovečanstvo nalazi tek na početku puta ka cilju, koji se zove "novi svetski poredak". Biti deo "novog svetskog poretka" ne znači izgubiti vlastiti identitet ili nacionalno obeležje, već naprotiv upravo svojom nacionalnom svojstvenošću, na jedan pozitivan način pridoneti bogatstvu ljudske zajednice. Da bi se do toga došlo, neophodno je ispraviti i iskoreniti stare konflikte i negativne modele ponašanja.
Prvi korak svakog naroda na tom putu, najbolje je definisao naš pisac Borislav Pekić u knjizi "Pisma iz tudjine"u poglavlju 37. "Zemlja bez prošlosti, zemlja je bez budućnosti" :
" Narodi se ne sastoje samo od sadašnjosti. Prošlost ih je formirala, prošlost im često i budućnost odredjuje. Bez tog istorijskog saznanja teško se opstaje. Ni velik ne postaje. Pokušaj da se prošlost odbaci i sve počne ispočetka - razumljiv ali opasan nagon svake pobedničke revolucije - dovodi naciju do tragične izgubljenosti deteta, koje više ne poznaje roditelje samo zato što je pristalo da ih ne priznaje. Iz toga se rađa nesigurnost, a iz nje nesposobnost da se pored drugih i s drugima živi, naročito s onima što svoje roditelje imaju i priznaju. Ko sa svojom prošlošću i svojim poreklom ne ume u miru da živi, naći će se u ratu sa svojom sadašnjicom. Prošlost je kao duh kojeg hranimo o zadušnicama. Nenahranjen, doći će nas da jede.
Zemlja kojoj pripadam ima značajnu prošlost. Ona, na žalost uključuje i ratove.
Takva nam je istorija. Kakva je da je - naša je. I po našoj meri. A mi je se nekako slabo i stidljivo sećamo. Neprilika je, očevidno, u tome što se u jednoj višenacionalnoj zajednici, koja je kao država relativno mlada i nezrela, dogadja da su istorijske pobede jednog naroda bile istorijski porazi nekog drugog, ili se takvim smatraju. A nikome nije milo slaviti poraz. Osim, verovatno, Srba, koji su valjda jedini narod na svetu što je svoju najveću katastrofu proglasio svojom nejvećom pobedom."
Dakle ostaje nam zadatak da konačno definišemo svoje kulturno i nacionalno biće, bez "griže savesti" da ćemo time nekoga povrediti ili ugroziti, jer to nam nije cilj, već da konačno sami sa sobom a i sa drugima, naučimo živeti u miru !

Preduslovi za mir i napredak društva

Jedan od osnovnih preduslova za mir je potpuna emancipacija žene, što podrazumeva ne samo njenu pravnu, nego i upravnu ravnopravnost.
Zadržavanje dosadašnjeg statusa žene, koji joj je nametnut pravom jačeg znači nepravdu i podanički odnos prema polovini čovečanstva. Istovremeno, time se i dalje muškarcima pruža mogućnost da žive te nasleđene, negativne modele ponašanja i da ih prenose iz porodice u ekonomiju i politiku, te tako i u medjunarodne odnose.
U dostignutom civilizacijskom nivou svesti sada više ne postoje nikakva moralna, ili biološka opravdanja za dalji opstanak takve diskriminacije !
Tek, kada žena bude u svakoj sferi ljudske civilizacije prihvacena kao ravnopravan partner, tada će postojati realni moralno-psihološki uslovi u kojima se može razvijati svetski mir. Jer, žena je pre svega biće rađanja i stvaranja života i svetska istorija bi sasvim sigurno izgledala potpuno drugačije da su se i žene mogle pitati i odlučivati o tome da li će nečija deca ići u sve te već dogođene ratne pogibije.
Žena i muškarac su po svojim umnim sposobnostima i biološkoj nameni podjednako vredni, te ih treba shvatiti samo kao neizbežan uslov za stvaranje jedne prirodne celine. Bez toga, sve što je samo muško delo, je beznadežno polovno i neprirodno, kao i obratno.
Pri tome, žena ne treba da teži razvijanju "muških osobina" kako bi "uspela" u društvu, niti muškarca treba feminizirati. Sve što je potrebno, to je da svako usavršava svoje prirodom mu dane osobine i duhovnosti, kako bi celina koju čine bila time što bogatija. Razvojem harmonije i stvaranjem ravnoteže razumevanja izmedju muškog i ženskog načina spoznaje, stiču se uslovi za razvoj harmonije mira, od jedinke do porodice i društva, a time onda i do celog sveta.

Misija princa Tomislava Karađorđevića

Misija princa Tomislava Karađorđevića

Pod opsadom tajnih službi

Dolazak srednjeg sina kralja Aleksandra na Oplenac nije bio spontan kako se mislilo. Ta dobro smišljena akcija našu emigraciju koštala je na stotine hiljada maraka

Prilikom prvog susreta Slobodana Maričića sa princom Tomislavom Karađorđevićem 1990. godine u Vajlburgu, ovaj mu je, da bi pokazao koliko zna o njemu, odmah rekao:

- Ti si bio crven!


- Jesam! - nije se dao zbuniti Maričić. - Da nisam bio crven, ne bih mogao pre petnaestak godina da iz Jugoslavije odem u inostranstvo i budem predstavnik jedne domaće firme. U krajnjoj liniji, svi smo mi crveni. Kad se posečemo, svima nama poteče crvena krv!

- A, ne! - odvratio mu je princ. - Kad se ja posečem meni teče plava krv...

Slobodan Maričić je bio jedan od pet suosnivača Srpskog kulturnog foruma i čovek koji se krajem osamdesetih godina mnogo angažovao na organizovanju rasprava o srpskom nacionalnom programu širom Nemačke, najčešće u Frankfurtu. Na te skupove su dolazili najugledniji srpski intelektualci koji su se, pored ostalog, trudili da našim ljudima u dijaspori objasne šta sve sadrži Memorandum SANU. Godine 1990. u Frankfurtu je napravljen i veliki skup predstavnika Srpske pravoslavne crkve, Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i u to vreme najznačajnijih političkih partija u Srbiji. Tada je grupa imućnih ljudi iz naše emigracije predložila Maričiću da bude sekretar princu Tomislavu Karađorđeviću.

- Sa istom grupom biznismena sam se upoznao dve godine ranije - priča Maričić. - U Frankfurtu sam imao agenciju "Medija marketing" koja je poslovala pod sloganom "Prva srpska fabrika poslovnog uspeha". Ponudili su mi da napravim projekat povratka Karađorđevića u Jugoslaviju.

Pop Đujić bio protiv

Prilikom već pomenutog susreta u dvorcu hotelu u Vajlburgu koji drži naš zemljak Milan Runjajić, princ Tomislav je rekao Slobodanu Maričiću da bi se sve što bude radio na povratku Karađorđevića u zemlju odnosilo samo na njega, a da bi dogovor sa princom Aleksandrom naknadno trebalo da usledi (do ovog drugog dogovora nikad nije došlo). Onda je u crkvi u Frankfurtu položio zakletvu princu na lojalnost.

Posle razgovora u Vajlburgu, Maričić je predstavljen grupi poslovnih ljudi i prijatelja porodice Karađorđević u Londonu. On im je tada podelio petnaest primeraka projekta koji je napravio.

- Ideja je bila da princ Tomislav može bez većih problema da se vrati u Jugoslaviju budući da se nije kompromitovao političkim radom u inostranstvu i nije primio nijedan drugi pasoš, imao je izbeglički - ističe Slobodan. - Njemu kao najstarijem članu porodice se ne bi mogao zameriti rad u korist monarhije ako bi on tome dao nacionalnu notu obilazeći neka istorijska mesta, prisustvujući raznim jubilejima, imajući, uopšte, jednu ceremonijalnu ulogu.

U ime princa Tomislava, pred njegov dolazak u zemlju, kontaktirao je i sa prekomorskom emigracijom. Pop Momčilo Đujić je otvoreno izrazio bojazan da vreme za to još nije zrelo jer ne postoji dovoljno snažan građanski sloj koji bi prihvatio kraljevsku porodicu. Slično mišljenje je imala i Srpska pravoslavna crkva. Patrijarh srpski gospodin Pavle je istim povodom princu Tomislavu uputio pismo sledeće sadržine:


Odnos princa Tomislava i princa Aleksandra je često bio zategnut

"Vaše visočanstvo, primio sam Vaše pismo sa obaveštenjem da nameravate po povratku iz Australije da me posetite. Ukućani u ovaj dom dolaze bez molbe, pa tako može postupiti i Vaše visočanstvo. No, ako čeljad u kući znaju da je oko kuće dobro naoružani neprijatelj, a u kući lakomisleni prijatelj, treba rezmisliti kad i na koji način doći da bi se pomoglo i ukućanima i prijateljima. Moje je mišljenje da sad, u ovakvim prilikama, o tome treba dobro prosuditi".

- Mnogi će sada reći da je dolazak princa Tomislava ovde bio spontan i da on nije imao nikakvu misiju - kaže Slobodan Maričić. - Kao što vidite, to nije tačno. Cela akcija je bila veoma skupa. U pitanju su bile na stotine hiljada maraka. Sve to je finansirala naša emigracija. Što se princa Tomislava lično tiče, nije tačno da se on, kako tvrde neki, potajno nadao da bi mogao da postane monarh. On je već tada bio teško bolestan. Njemu su još 1988. konstatovali rak debelog creva i najveća želja mu je bila da dođe u Srbiju, na Oplenac, i da tu umre. Znam da je uzimao mnogo lekova i sve što je radio za njega je predstavljalo izuzetan napor. Ipak, sjajno se držao.

Pod strogom kontrolom

Probni dolazak princa Tomislava Karađorđevića koji je do tada živeo povučeno na svom imanju u Saseksu, udaljenom osamdesetak kilometara od Londona, bio je 1991. godine, posle posete njegovog bratanca princa Aleksandra ovim prostorima. Tokom sedmodnevnog boravka primljen je od raznih javnih i političkih ličnosti, ali sve je bilo ceremonijalno i protokolarno, bez suštinskih susreta za vreme kojih bi se ispitale mogućnosti da mu se stavi na raspolaganje neki od objekata porodice Karađorđević za njegov budući boravak ovde.

Ipak, kasnije je dogovoreno da princ Tomislav može da bude smešten u Zadužbinu kralja Petra na Oplencu koja je od rata pa sve do tih dana nosila ime "Dušan Petrović Šane". Njegov boravak na Oplencu od marta 1992. pa sve do smrti, bio je na osnovu usmenih saglasnosti najvišeg vrha države. Nije bilo nikakvog zvaničnog papira zbog čega je kod princa stalno bio prisutan osećaj nesigurnosti. Slobodan Maričić podseća i da su uslovi Zadužbine i republičkih organa kojima pripada objekat na Oplencu bili rigorozni. Svaku posetu princ je morao unapred na najavi. Sve je bilo pod strogom kontrolom.

- U prvih šest meseci njegovog boravka ovde, program koji smo smislili sjajno se ostvarivao - priča Maričić. - Princ je prisustvovao svakoj manifestaciji koja je imala nacionalno obeležje, dobijao je i pozive od predsednika opština ili direktora fabrika da raznim povodima bude njihov gost. Princ Tomislav je postao vrlo popularan. Njegovi razlozi su uvek bili istorijsko-politički. Nikakva propaganda za dinastiju s njegove strane nije korišćena. Napravili smo i nekoliko dobrotvornih skupova, jedan je bio u "Interkontinentalu", na osnovu kojih smo hteli da utvrdimo koliki je to ovde establišment na koji možemo da računamo.

Princ Tomislav nije naišao samo na dobar prijem kod naroda već i kod intelektualaca i nekih političara. Mnogi od njih su ga i privatno posećivali. Kad je Dobrica Ćosić izabran za predsednika Jugoslavije, započeti su s njim razgovori oko povratka kuće u Tolstojevoj 2a.

- Tražili smo upravo tu kuću jer je bila uknjižena na ime princa Tomislava, dakle prema testamentu je bila izdvojena iz ostavinskog postupka celokupne imovine kralja Aleksandra u odnosu na ostale naslednike, što znači da pravno nije bila sporna - priča Maričić. - Ta kuća je posle rata korišćena kao rezidencija savezne vlade. Pošto je Dobrica Ćosić imao saznanja da kod nadležnih organa ne postoji spremnost da o tome donesu formalnu odluku, ponudio je princu Tomislavu jednu manju vilu, takođe na Dedinju. Ona je, u stvari, trebalo da bude njegova rezidencija u Beogradu, jer je princu bilo naporno svakodnevno putovanje između Oplenca i glavnog grada. Nažalost, ni od toga na kraju nije bilo ništa.

Potraga za zlatom

Karađorđevići su oduvek, a ne samo od progonstva, bili pod nadzorom tajnih službi i društava, naročito engleskih. Poznato je da su se između dva rata za njih posebno zanimali masoni, rotarijanci, rozenkrojcovci... Da li je kralj Aleksandar bio mason, nikad se nije moglo dokazati. Kao sekretar princa Tomislava, Slobodan Maričić je bio svedok pritisaka nekih masonskih organizacija.

- Sećam se da je u pozno leto 1992. godine na Oplenac stiglo jedno prilično nerazumljivo pismo koje je princa veoma uzbudilo - seća se Maričić. - U njemu je bio i poziv za sastanak. Reč je o predstavnicima jedne masonske organizacije iz Pančeva. Trudio sam se da susret protekne korektno, bez incidenata. Dok je princ razgovarao sa dva gospodina u prilično dubokoj starosti, ja sam sedeo za susednim stolom. Posle tog susreta nastupio je zaokret u prinčevim javnim nastupima. Izmenio je svoje stavove koji su vezani za predlog da bi trebalo da postane princ od Bosne, odnosno da preuzme neke prerogative u Republici Srpskoj.

U pomenutom, prilično nerazumljivom pismu, prema Maričićevim rečima, pominjano je i famozno zlato kralja Aleksandra koje se nalazilo u nekoj švajcarskoj banci. To pitanje do danas nije razrešeno.

- Pojavio se bio jedan čovek koji se princu Tomislavu kleo da zna šifre, ljude i njihove potomke koji su bili ovlašćeni da bankama daju neophodne podatke kako bi to blago moglo da se koristi - kaže Slobodan Maričić. - I ja sam se s tim čovekom sreo nekoliko puta. Bio je zatvaran od raznih službi, smeštan čak i u ludnicu. Na kraju je misteriozno poginuo. Iz toga se stiče utisak da je nekim službama bila poznata sudbina zlata. Postoje priče da je Jovanka odlazila u Ženevu u neku banku i da je to blago još za Tita potrošeno.

Puč od 27. marta 1941. organizovale su engleske tajne službe koje na kraljevsku porodicu Karađorđević kasnije budno motre i u emigraciji. I princ Aleksandar je, tvrdi Maričić, pod apsolutnom njihovom zaštitom. Njegov lični telogranitelj je svih ovih godina izvesni Džon, koji je inače agent službe MI 6.

Slobodan Maričić podseća i na izvesnog Jovana Gvozdenovića, ovde poznatog pod imenom Džon Kenedi, večitog kandidata za senatora u engleskom parlamentu. Navodno je u Engleskoj lobirao za srpsku stvar. To je čovek koji je bez najave ulazio kod Miloševića, lobirao za Karadžića u Republici Srpskoj, bio rado viđen gost kod Biljane Plavšić, istovremeno bio savetnik i princa Tomislava i princa Aleksandra. I onda je odjednom prestao da dolazi.

- Za vreme dok sam bio sekretar princa Tomislava, imali smo određene kontakte sa kabinetom predsednika Miloševića. Bilo je razgovora da s njim održimo jedan sastanak. On je to u početku odbijao, da bi posle nekog vremena njegov šef kabineta rekao da možemo da se sastanemo, ali pod uslovom da to bude tajno i da na njega, pored princa Tomislava, dođu i princ Aleksandar, princ Vladimir, sin princa Andreja, i kneginja Jelisaveta. Međutim, oko toga među pozvanima nije došlo do saglasnosti. Tada je ovde prestao da dolazi i Džon Kenedi. On u svakom slučaju nije bio član nekog humanitarnog društva. Bio je posrednik u nekim razgovorima i sigurno je radio za neku englesku službu. Ta njegova misija je bila odlično plaćena.

Atentat na princa

Slobodan Maričić tek sada otkriva i zašto princ Tomislav svojevremeno nije prisustvovao čuvenom Vidovdanskom saboru ispred Skupštine Jugoslavije. Vuk Drašković mu je to oštro zamerio tvrdeći da je "minirao" skup.

- Tada je na Oplencu bila i supruga princa Tomislava, princeza Linda sa majkom - kaže Maričić. - Spremali smo se da krenemo za Beograd, kad nam je telefonom "savetovano" da ne polazimo, jer živi nećemo stići. Nismo hteli da reskiramo. Setili smo se, što je javnosti manje poznato, da je prilikom prvog dolaska u Srbiju, princ Tomislav iz neobjašnjivih okolnosti imao saobraćajnu nesreću. Na krivini na starom kragujevačkom putu blizu priključka na autoput za Niš, njegova kola su se prevrnula. Jedan od pripadnika službe bezbednosti je bio teško povređen, a princ, srećom, lakše.

Jednom prilikom je profesor Dragoljub Živojinović rekao Slobodanu Maričiću: "Karađorđevići ne mogu da se slože među sobom, a kamoli na nekom zajedničkom projektu". Istinitost ovih njegovih reči potvrdio je onaj propali sastanak kod Miloševića.

- Tada je bilo jasno - tvrdi Maričić - da je njihova nesloga tako velika da ništa zajednički nije moglo da se uradi. Danas ima barem šezdeset- sedamdeset pripadnika porodice Karađorđević, ali još nikad nije zabeleženo da su se oni svi skupili povodom neke godišnjice ili rođendana, što je običaj u drugim kraljevskim familijama. I odnos princa Tomislava i njegovog bratanca je u mnogim trenucima bio napet.

Maričić je prisustvovao raznim delikatnim situacijama u kojima su akteri bili princ Tomislav i princ Aleksandar. Po njegovoj proceni, princ Aleksandar je bio ljubomoran na stričevu omiljenost ovde, kao i na činjenicu da princ Tomislav kao sin nespornog kralja (o čemu je bilo reči u prošlom broju "Ilustrovane") nije imao ništa sporno u svojoj biografiji, a on, kao pretendent na kraljevski presto, jeste.

Da u porodici nešto škripi, pokazao je i nedavni parastos princu Tomislavu na Oplencu. Godišnjici prinčeve smrti nisu prisustvovali njegova supruga princeza Linda, njegovi sinovi Nikola, Đorđe i Mihailo, zatim princ Vladimir...

Godine 1993. Slobodan Maričić je napustio posao ličnog sekretara princa Tomislava. Kaže da je morao da se odluči na taj čin zbog pritisaka kojima je bio izložen. Tri puta mu je obijana firma u Beogradu i odnošen sav inventar, kradena su mu kola, zagorčavan život... Iako kasnije nije stalno bio uz "svog" princa, sa njim je ostao u kontaktu do njegove smrti. Princ je voleo da ga konsultuje povodom raznih pitanja.

Najzad, delikatno pitanje: za koju službu je radio Slobodan Maričić?

- Ni za jednu, ali su me kontaktirale sve službe - smeje se on. - Sticajem okolnosti sam bio rezervni oficir, kapetan prve klase, pa je nekima bilo zgodno da za mene kažu da sam radio za vojnu obaveštajnu službu.


Snežana MILOŠEVIĆ

MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA

Oblakovit, ali ne natušten
27.10.2004

Piše: Milovan Vitezović
NJEGOV mali život, kako ga je sam imenovao, bio je veliki da veći nije mogao biti.

On više nije bio samo piasc. On je bio fenomen. NJegovo ime je Dušan Radović.

Dušan Radović, jedno obično srpsko ime i obično srpsko prezime, uz koje se sve neobično podrazumeva, bio je čovek čudesnog i čovek apsolutnih jednostavnosti. Za sve to samo je on zaslužan.

Pisao je i živeo.

Živeo je i pisao.

To je ta njegova saglasnost sa samim sobom, njegova životna simfonija.

Činio je to koristeći ljudskom zdravlju i rasopoloženju.

"Da ovaj čovek nije psotao Dušan Radović, on ne bi ništa ni postao, jer jedino što je on umeo da radi jeste da piše", pisalo je u jednom đačkom zadatku desetogodišnje učenice. Ovo je i najtačnije objašnjenje fenomena zvanog Dušan Radović.

Svi koji smo ga upoznali, svejedno kada, videli smo ga onako kako ga je na prvom susretu 1962. godine video Slobodan Stojanović, koji će o njemu napisati 1992. roman "Lav u Beogradu": "Čovek ćutljiv, malčice namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli. Pušio je cigaretu za cigaretom. Činilo se da će svakog trenutka zaspati."

Bio je (čini se!) skoro uvek mrgodan, da ne bismo, u svoj svojoj površnosti kakvi smo, onu vedrinu koja je izbijala iz njega i koju je nesebično nudio, olako uzeli.

Oblakovit, ali ne natušten, mrklast ali ne sumoran, natomršten ali ne i zlovoljan, namrdokašen ali ne mračan. Bio je prosto ono što je za njega govorio Dragoslav Mihailović: "Onaj nabureni Dušan Radović..."

NI tmurnijeg ni duševnijeg čoveka za koga se verovalo da mora imati "zlatno srce" čiji sjaj izbija u pesmama.

On je ono dečje durenje proneo, kao oličen namćorluk, kroz ceo život.

Teglio je toliku mrgodnost i bio nam dokaz koliko duševna može biti izgledna mrzovolja.

To je i razlog što su ga najbliži mu ljudi, prijatelji i književni sadrugovi, zvali iz milja - deda.

Pesnika Dušana Radovića nisu voleli psi i kamere.

Psi su se na njega bezrazložno razdraživali.

Oko njega je uvek bio lavež, isti onaj koji svi pamtimo kao strah iz detinjstva. Psi su mu na neki način bili dokaz da je ceo život proveo u detinjstvu.

I beogradske pudlice su na njega kevtale i sitni mopsići su na njega oštrili zube.

Isti odnos prema njemu imali su i rasni psi, i džukele, i lutalice.

Kada je išao da primi Andersenovu nagradu, ni tamo ga nordijski psi nisu ostavili na miru. Pričao nam je da su mu, tada, u jednoj usamljenoj šetnji, bili tamo najteži časovi u životu. Spopali su ga odjednom psi, a nisu znali srpski jezik kojim ih je terao od sebe.

Kamere, pak, nisu registrovale na njegovom liku odsjaj onog čudesnog što je u sebi nosio, bez obzira na ljubav kamermana i fotografa spram Radovića.

LJubivoje Ršumović je svu nemerljivu ljubav prema Radoviću preneo i u svoju veliku fotografsku strast. Ali su Duškove oči imale više bleska od Ršumovih bliceva.

Jedna od retkih, da ne kažem jedina, fotografija Dušana Radovića nema lice njegovog namćorluka. To je fotografija na kojoj on, u prisustvu Stevana Pešića, nišani nekom puškom u pravcu iz koga je fotografisan. Tog nišanjenja, izgleda, jedino se kamera prepala. Tako je u strahu popustila, te Duško ne liči na svoje druge fotografije. Zažmurio je Radović na jedno oko, a lice mu se, umesto strogoće strelca ili zanetosti lovca, razliva neka harlekinska
topla tuga, sa prelivom skromnog osmeha. Ko vidi tu fotografiju poželi da se nađe pred otvorom ove puščane cevi.

MISAO da je karikatura unutrašnji portret čoveka možda je najbolje primeniti na Dušana Radovića na karikaturama Ranka Guzine, Iva Kušanića, Predraga Koraksića i ponajviše na karikaturama Dušana Petričića.

Ivo Kušanić je Radovića crtao ispisnički, sa generacijskom sentimentalnošću.

Predrag Koraksić je sa Radovićem podelio svoju nervozu, predstavljajući ga kao čoveka pod pritiskom savesti.

Ranko Guzina je pak Radovića gledao smireno, iz vizure šahiste, i crtao ga kao brižnog i mudrog čoveka. I kad ga je dao u nekoliko linija, ne omeđivši mu lik, te linije daju Radoviću autoritet i poštovanje.

Veran i živ lik pesnika Dušana Radovića može se smotriti u nizu crteža i karikatura Dušana Petričića, iscrtavanih između 1969. i 1984. godine. Sve s većom ljubavlju i većim poznavanjem pesnikovog karaktera.

Prve najavne i neosporive rečenice u slavu Petričićevog dara ispisao je Dušan Radović. Otad se Dušan Petričić starao da dokaze svog neiscrpnog dara pokaže na samom Radovićevom liku. Još nešto, Petričić je pristao da se sa Radovićem igra. To je karakter obojice.

Svi koji znamo Radovićeve knjige znamo i te crteže i karikature. Znamo li koliko odgovaraju liku i karakteru nacrtanog i koliko su u najkraćim i najosnovnijim crtama sadržaj dobro pročitane knjige!

U prvu knjigu troknjižja "Beograde, dobro jutro", uvodi nas Petričićeva karikatura Dušana Radovića kao petla koji je napravio gnezdo na vrhu Beograđanke i svedoči nam o nastanku ove knjige - budilnice.

U drugoj knjizi sreće nas onaj prodorni pogled Radovića zvezdočatca, koji nas fascinira i hipnotiše, koji nam ponire u dušu i koji će nam na njenim stranicama proročki saopštiti našu svakidašnju sudbinu.

Tu je i onaj čuveni crtež Radovića, koji je bio štampan i kao poster i kao razglednica, sa raskriljenim mađioničarskim kaputom, na kome je sijaset džepova, u kojima je po nekoliko tuceta svakojakih čuda.

Lično sam imao priliku da vidim Radovićevu kocku, koju je Petričić sačinio u jednom jedinom uzorku, ne znam kojim velikim povodom, valjda da mu da neku svoju nagradu, kutiju - kocku sa pesnikovim portretima na svakoj strani, gde pesnik u ustima, na pet strana kocke, ima po cigaretu. I kad se cigareta izvadi, onda se izvlači i traka sa čudesnim biranim ispisima iz njegovih knjiga.

U knjizi "Sedi da razgovaramo" dva Dušana, Radović i Petričić, ustoličila su se, voljom i perom drugog, na jednom ćirilskom slovu D.

Jedno D, kao pozornica, sa raskriljenom zavesom i iscrtanim likom Radovića kao deteta na "rampi", postalo je znak dečjeg pozorišta sa njegovim imenom. Ršumova i Petričićeva knjiga "Ko je ovo" (a to je Dušan Radović), prepuna je Petričićevih portreta Dušana Radovića, kojih je ponajviše u inicijalima.

Dobro jutro, majstore, Dušan Radović
OVI zapisi imaju za cilj da se legenda o Dušanu Radoviću pojmi i održi.

Ja se nadam da će oni koji su ga poznavali bolje od mene, koji su mu bili bliži i koji su, pretpostavljam, darovitiji od mene, ostaviti zapisane svoje uspomene na Dušana Radovića.

Neka im ovi zapisi budu podstrek više za to.
(Milovan Vitezović)

KOSOVO POLJE - Matija Bećković

Kradu mi pamćenje,

Skraćuju mi prošlost,

Otimaju vekove,

Džamijaju crkve,

Araju azbuku,

Čekićaju grobove,

Izdiru temelj,

Razmeću kolevku.

Kuda da čergam s Visokim Dečanima?

Gde da predignem Pećaršiju?

Uzimaju mi ono

Što nikome nisam uzeo,

Moje lavre i prestonice,

Ne znam šta je moje,

Ni gde mi je granica,

Narod mi je u najmu i rasejanju,

Pale mi tapije

I zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?

Da mi pomunare ponovo Ljevišku?

Očni živac cu mi odavno rasturili,

Sad mi i beli štap otimaju,

Žrtveno polje sa krvavom travom

Ne smem da kažem da je moje.

Ne daju mi da uđem u kuću,

Kažu da sam je prodao,

Zemlju koju sam od neba kupio

Neko im je obećao.



Ko im je obećao

Taj ih je slagao,

Što im ne obeća

Ono što je njihovo?

Zato jurišaju na mene udruženi

Krivi što sam ih prepoznao.

Srpsko selo u srednjem veku

Ko su stanovnici sela?

Srbija je pre oko 700 godina bila zemlja u kojoj su se gradovi (Novo Brdo, Prizren i Priština), kao i brojni trgovi u unutrašnjosti zemlje tek počeli razvijati. Pored toga, bilo je nešto starih gradova u primorskim oblastima (Kotor, Drivast, Ulcinj i Bar) i novoosvojenim vizantijskim krajevima (Skoplje), ali povrh svega, ogromna većina stanovništva je živela na selu. Pored takvog odnosa gradskog i seoskog stanovništva, razumljivo je da su uz rudarstvo, osnovu privrede činili zemljoradnja i stočarstvo.


Svi stanovnici sela - meropasi (zemljoradnici) su spadali u grupu feudalno zavisnog stanovništva, u kojoj su bili još i vlasi - stočari, zavisne seoske zanatlije, sokalnici (vrsta posluge), otroci (robovi) i jedan deo seoskih popova. Ovu grupu zavisnog stanovništva Dušanov zakonik naziva sebrima.

Sela su pripadala gospodarima, a samim tim, bila za njih i obavezama vezana. To su bili velika i mala vlastela, manastiri, sam vladar i pronijari (nenasledna vojnička imanja). U posedu manje vlastele i pronijara moglo je biti samo nekoliko sela, dok je velika vlastela držala i više desetina sela. Manastiri poput Sv. Arhangela kod Prizrena, imali su u posedu preko 90 sela. Prema Dušanovom zakoniku o potrebama jednog monaha brinulo se 20 kuća ("i na tisuću kuća da se hrani u manastirima pedeset kaluđera").


Kako izgleda srpsko selo u srednjem veku?

Sela su skoro uvek bila podizana na mestu gde postoji pijaća voda, bila to veća reka ili neki manji izvor. Uz to, takođe je bila bitna blizina obradive zemlje, šuma, pašnjaka i puta. Kuće i druge zgrade bile su uglavnom grupisane na jednom manjem prostoru, a razmak između građevina iznosio je od 2, pa do više desetina metara (slika 2). Prosečno selo je brojalo oko 40 kuća, ali je broj mogao da varira od 10 pa do 200 domova. Često se u središtu sela ili na obližnjem brežuljku nalazila seoska crkva oko koje se prostiralo groblje. Manja grupa kuća odvojena od matičnog naselja više kilometara naziva se zaselkom, a obično predstavlja začetak novog sela.


Kuća

Tokom XIII i XIV veka, u seoskom graditeljstvu preovlađuju drvo i kamen kao osnovni građevinski materijali, ali se kao lokalne varijante javljaju bondručare i kamene kuće. Temelji kuće bili su od lomljenog kamena, u blatu ili krečnom malteru, dok su na njima bili građeni zidovi od drvenih talpi. Krovna konstrucija je od drvenih greda, a krov je bio pokrivan slamom ili šindrom. Površina prostora za stanovanje najčešće se kretala se između 20 i 40 m2, ali ima i slučajeva mnogo prostranijih kuća. U sredini ili jednom od uglova, nalazilo se ograđeno ognjište. Odžaka nije bilo, nego je dim izlazio kroz krov kuće, a mali prozori zatvarani su masivnim drvenim kapcima. Seoske kuće su obično imale dve prostorije, a retko tri ili više. Pod u prostorijama je najčešće bio od nabijene zemlje. Kuće gotovo da nisu imale nameštaj u današnjem smislu. Skromno pokućstvo sačinjavalo je nekoliko klupa za sedenje, niske stoličice i sinija (sto), a možda polica i obavezan razboj. Ukućani su spavali na slami prekrivenoj asurama.


Presek srednjovekovne seoske kuće.


Žitelje kuće čini uglavnom tri generacije, dok je prosečno domaćinstvo imalo oko 8 članova, od čega su bar polovinu činila deca. Takođe, velik je broj porodica koje su imale mnogo više čeljadi. Pošto se većina dnevnih aktivnosti obavlja na imanju i oko stoke, kuća je uglavnom služila za spavanje i pripremanje hrane, te za tadašnje ženske poslove - češljanje i predenje vune, kao i tkanje različitih tkanina.


Proizvodi

Iako se meropasi smatraju zemljoradnicima, mnoge druge aktivnosti, a naročito stočarstvo, igraju važnu ulogu u seoskoj privredi, skoro jednaku zemljoradnji. Verovatno najveće zasejane površine obuhvatali su pšenica, ječam, raž i proso. Svako seosko domaćinstvo uz samu okućnicu ili nešto dalje od kuće, obrađivalo je vrt sa povrćem. Najzastupljenije vrste povrća su crni, beli, pori(prazi)luk, kupus, rotkva i repa, a pored toga, veoma važni proizvodi koji su imali veliki udeo u ishrani bile su mahunarke, kao što su sočivo, bob i grašak. Velike površine pod voćem i vinogradima bile su privilegija vlastele i manastira, dok se po selima uglavnom voće gajilo za potrebe domaćinstva - 10 do 50 stabala po domu, najčešće krušaka, šljiva, trešnji, jabuka i duda.

Pored svega toga, jedna zemljoradnička porodica nije mogla preživeti a da nije uzgajala stoku, samo što se radi o daleko manjem broju grla nego kod Vlaha. Obično je na jedno domaćinstvo dolazilo 1-2 vola, 2-4 krave, 3-4 svinje i 10-20 ovaca. Pojedina sela, ili neke porodice, bavile su se grnčarskim, pčelarskim, kovačkim i tesaraskim zanatom. Same seoske zanatlije uglavnom su se trudile da najpre zadovolje potebe samog sela, a potom i šireg tržišta. Sa razvojem privrede i trgovine tokom XIV veka, sela sa povoljnim položajem dobijaju na značaju pa prerastaju u trgove, uglavnom neutvrđena naselja sa tržištem, a često i sa panađurima (vašarima).


Hrana i piće

Od sticanja samostalnosti Pravoslavne Crkve, srpski seoski život počinje mnogo više da prožima pravoslavna duhovnost. Jačanjem organizacije crkve (naročito parohijskih), uticaj crkve se osećao sve više u svim oblastima života, a takođe i u ishrani. Post je, pored verske uloge, za sebre imao izražen ekonomski značaj, jer je omogućavao da se u siromašnim zajednicama uštede vredne i retke namirnice u ekonomskom i prehrabenom smislu, kakvi su mlečni proizodi, meso i mast. Ovo je bilo neophodno, pošto je ondašnja stoka mnogo sporije napredovala. Svinje koje su se uzgajale bile su 2-3 puta manje nego današnje (maksimalno do 100 kg), a krave su davale samo 2-3 litra mleka dnevno! Ovu hranu trebalo je sačuvati u određenim količinama, kako za velike praznike, tako i za periode godine kada nema postova. Obično se radi o mesecima u kojima se obavljaju teški fizički poslovi, kao što su oranje, poslovi oko sena, drva...

Ondašnju hranu, većina današnjih ljudi bi ocenila kao neukusnu i bljutavu. Ovo se naročito odnosi na ovsene i zobene kaše, a slične njima bile su kaše od boba i graška, kao i nakvašeno sočivo. Nešto ukusnija bila su različita variva sa mesom, spremana od kupusa i zelja. Pored povrtlarskih biljaka, bitni udeo u ishrani imalo je samoniklo bilje: gljive, zelje, divlji luk... Osnovne namirnice životinjskog porekla predstavljali su sir i mleko, koji su i obilno korišćeni. Hrana se pripremala u skromnom zemljanom posuđu, a pored toga u upotrebi je bilo i razno drveno posuđe, naročito za služenje i skladištenje hrane.

Većini proizvedenog povrća nisu bili potrebni posebni uslovi za čuvanje, osim suvog mesta, a dobar deo se lako održavao zimi u trapovima sa slamom, dok je drugi deo mogao biti sačuvan sušenjem, što se naročito radilo sa voćem. Meso se naravno najbolje konzerviralo soljenjem i dimljenjem. Među nižim slojevima stanovništva, najzastupljenija pića su (zbog jednostavnog načina pripremanja i dostupnosti sirovine) bili pivo i medovina. Vino je bilo privilegija viših slojeva, te je na seljačku trpezu dospevalo retko.


Odevanje

Za odeću se isključivo koriste prirodni materijali koje često proizvodi samo domaćinstvo. Obično su sami seljani uzgajali lan i konoplju i vlastitim snagama ih prerađivali u vlakna. Za izradu ove jednostavne odeće upotrebljavale su se tkanine dobijene od lana (duge košulje, pantalone i haljine) i vune ili životinjske kože (obuća, ogrtači, prsluci...) Zapisi iz tog vremena često pominju da Srpkinje nose malu žensku crvenu kapu (slika 5), sličnu kapama koje su se do naših dana zadržale u narodnim nošnjama Hercegovine, Bosanske Krajine, Like... Nakit je izrađivan od srebra, bronze i staklene paste, a njega su uglavnom nosile mlađe žene. Od nakita, na selu se najčešće nose narukvice (slika 6), minđuše (slika 7), prstenje (slika Cool i ogrlice.


Vlasi i Arbanasi

Polunomadsko stanovništvo koje se isključivo bavi stočarstvom i proizvodnjom namirnica životinjskog porekla naziva se Vlasima (slika 10). Ovaj pojam u srednjem veku je obuhvatao stočare različitog etničkog porekla, kako one srpskog sa slovenskim imenima, tako i one sa neslovenskim imenima koji su govorili jezicima romanske i grčke jezičke osnove.

Stočari žive u katunima - sezonskim naseljima od trošne građe. Srednjovekovna dokumenta prvi put pominju katune u XII i XIII veku. Oni su mogli biti podizani na planinama bogatim pašnjacima, na visini od preko 1000 m, i u blizini planinskih izvora i vrela. Slična katunska naselja postojala su u nižim podgorskim krajevima. U njima je obično živelo između 20 i 100 porodica. Kao i danas, i u srednjem veku bio je čuven i nadaleko cenjen vlaški sir. Od stoke su pretežno uzgajali ovce, ali pored toga su držali i određen broj goveda i konja.


U svemu sličan život Vlasima vode Arbanasi (Albanci), koji sve do poznog srednjeg veka ne naseljavaju sela i gradove, već baveći se isključivo stočarstvom žive u katunskim naseljima. Prvi put u istorijskim dokumentima, Arbanasi se pominju u XI veku, kada su naseljavali oblasti visokih planina između Drača i Ohridskog jezera, i od reke Mati na severu, do Škumbinija na jugu. Odatle su migracijama dospeli sve do udaljenih oblasti Tesalije i Peloponeza. Zahvaljujući pokretljivosti, od XIV veka sve češće se kao stočari i stanovnici katuna javljaju na imanjima srpske vlastele i manastira, tako da Sv. Arhangelima pripada osam arbanaških katuna.


Seoska crkva

Velika većina stanovnika srednjovekovne Srbije pripada Pravoslavnoj Crkvi. Sa druge strane, veći broj stanovnika rimokatoličke veroispovesti živi u primorskim oblastima, dok u unutrašnjosti katoličko stanovništvo čine uglavnom stranci (Dubrovčani, Sasi...), koji naseljavaju trgove i gradove, kao i deo Arbanasa u planinskim krajevima.

Seoske crkve su jednostavne i skromne građevine, pretežno zidane od kamena, ponekad u kombinaciji sa opekom. To su uglavnom jednobrodne crkve sa pripratom, ponekad sa kupolom nad naosom. Kao krovni pokrivač koristi se šindra i crep. Unutrašnji prostor je mračan i skučen, tako da su retke seoske crkve u koje je moglo stati više od 100 ljudi istovremeno. Na teritorijama sa boljom crkvenom organizacijom, svako selo je imalo svog sveštenika. Crkva je u selima brzo zauzimala centralno mesto u životima meštana, pošto su se svi važni događaji odvijali oko seoskog hrama: krštenje i primanje dece u zajednicu, venčanje, nedeljna i praznična bogosluženja, proslave praznika, opelo i sahrana na groblju pored crkve. Pored toga, crkva je kroz dugi vremenski period uspešno hristijanizovala seoski život i mnoge drevne običaje delimično učinila prihvatljivim za Crkvu.


Kakve su obaveze seljaka?

Pošto smo rekli da spadaju u grupu zavisnog stanovništva, seljaci su morali da ispunjavaju različite obaveze u novcu, radu prema svojim gospodarima i vladaru, koji je bio i nominalni gospodar sve zemlje. Seljaci koji su živeli na crkvenim imanjima imali su obaveze samo prema crkvi, jer su crkveni posedi sve do XV veka i vremena Despotovine, bili oslobođeni svih davanja prema vladaru. Glavni porez nazivao se soće ili dohodak carski, i njega je bila dužna da plaća svaka kuća (odnosno glava), a iznosio je jedan perper ili protivrednost u žitu. O sakupljanju ovog poreza koji je išao vladaru, brinula se vlastela. Druga vrsta dažbine, koju je svaki vlasnik ubirao za sebe od seljana sa svog imanja, nazivao se desetak i najčešće se ubirao u žitu, ali i u mesu, medu, vosku...

Pored ovih dažbina, seljak je bio dužan da izvršava razne rabote i druge obaveze. Zemljoradnici su bili dužni da rade svake nedelje na vlastelinskom imanju, a pored toga i dva puta godišnje kada su veliki poslovi, odnosno mobe. Pošto su se planine i pašnjaci nalazili u posedu vladara i crkve, sela i Vlasi su bili dužni da korišćenje ovih dobara plaćaju u stoci i siru gospodaru. U Dušanovo vreme, Vlasi su naknadu za zimovanje na vlastelinstvu plaćali na 100 goveda ili konja - po jedno grlo, a na 100 ovaca - ovcu sa jagnjetom. U srednjovekovnoj Srbiji, a i kasnije, izuzetnu ulogu u prehrani stoke je imao hrastov žir, ali je od roda u jednoj župi polovina pripadala caru, a druga polovina vlastelinu, dok su seljaci plaćali korišćenje žira u svinjama. Posebna vrsta obaveze bila je pružanje određene količine hrane za vladara ili članove njegove porodice, te pratnju i članove državne uprave i predstavnike stranih država. Ova obaveza se od vremena Cara Dušana odnosi samo na cara sa pratnjom.

Učestvovanje u ratu

Pored svih poslova vezanih za obradu zemlje, seljak je imao obavezu da na poziv vlastelina učestvuje u vojnim pohodima, kao deo baštinske vojske. Seljaci su uglavnom sačinjavali laku pešadiju, koja je vremenom sve više gubila na svom značaju. Od naoružanja, seljaci su imali lak drveni štit, koplje, sekiru, zatim luk i strelu (slika 12). Slične obaveze bile su i čuvanje puteva i manastira od razbojnika i pljačkaša, te učestvovanje u zidanju razrušenih župskih gradova. Srednjovekovna istorija ne poznaje ni jedan ustanak ili pobunu seljaka u srpskoj državi, kakvih je bilo širom Evrope od XIV do XVI veka. Ova pojava može se opravdati "dobrim" odnosom vlastele prema pučanstvu, ili samim mentalitetom naroda.


Seljak ide u rat. Odeća i naoružanje u XIV veku.


Izvori poznavnja seoskog života

Seosko stanovništvo ne samo da ne privlači u velikoj meri pažnju današnjih israživača, već je slično bilo i sa pismenim savremenicima, koji su retko posvećivali po koji red seoskom životu, između opisa života vladara, vlastele, burnih političkih i ratnih događaja. Manji broj značajnih podataka pružaju putopisci, koji su prolazili kroz ondašnju Srbiju, kao što je su bili Gijom Adam i de la Brokijer. Značajni podaci se mogu naći i u srednjovekovnim zakonskim spomenicima, manastirskim poveljama i popisima stanovništva iz vremena srpskih vladara i prvih godina turske vlasti. Likovni izvori iz tog vremena (manastirske freske) nemaju veliki značaj, jer neke elemente seoskog života (posebno odevanje) preuzimaju iz starih antičkih uzora. U ovakvoj situaciji, odlučujuća uloga bi pripadala arheologiji, ali na žalost, do sada nije bilo obimnijih israživanja sela na teritoriji ondašnje srpske države. Iz ove prakse, izdvajaju se manji radovi na lokalitetima Gračan kod Sopoćana i Blagoton. Bolje istraženi srednjovekovni lokaliteti nalaze se na teritoriji Vojvodine i Đerdapa, koji tada nisu bili u sastavu srednjovekovne Srbije. Arheološka istraživanja bi mogla da pruže veliki broj korisnih podataka iz oblasti arhitekture, uređenja sela, ishrane, razvijenosti stočarstva. Mnoštvo korisnih podataka može se dobiti iz etnografskih istraživanja, jer su se mnogi elementi srednjovekovnog života u Srbiji održali sve do XX veka.


Radivoje Arsić
apsolvent arheologije
Paraćin

Preporučena literatura:

Blagojević, M. 1973. Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji. Beograd.
Deroko, A. 1950. Srednjovekovni gradovi u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Beograd
Kovačević, J. Srednjovekovna nošnja balkanskih Slovena. Beograd.
Novaković, S. 1912. Zakonski spomenici srpskog srednjeg veka. Beograd.
Milošević, G. 1997. Stanovanje u srednjovekovnoj Srbiji. Beograd.
Ostrogorski, G. 1969. Privreda i društvo u Vizantijskom carstvu. Beograd.


Preporučene Web stranice:

http://arheo.f.bg.ac.yu/projekti/arhandjeli/index.htm
http://www.dusanov-zakonik.co.yu