Srpska nacionalna kuhinja

Srpska nacionalna kuhinja

Uvreženo je mišljenje da je srpska nacionalna kuhinja u stvari varijanta svetskih kuhinja koju su mnogobrojni osvajači
doneli sa sobom i nastala je pod uticajem siromaštva i stranaca.

Tradicionalna nacionalna kuhinja sastojala se iz dosta mlečnih proizvoda, pšenice i kukuruza, kao i jake zaprške koja se
sastojala od masti, brašna i aleve paprike. Najzastupljenije je bilo svinjsko meso i vrlo malo povrca.
Do sredine devetnaestog veka jelo se uglavnom kašikom jer je ručak uglavnom bio čorbast. Viljuške i noževi koristili su se
samo za praznike kad se obično spremalo pečenje.
U narodu su bila uobičajena dva obroka. Jedan do podneva, a drugi pre smrkavanja. Izmeðu je bila poneka užina. A
doručak je tekovina savremenog doba.
Kada je i kako počela da se proizvodi šljivovica nepoznato je, ali ona je u ishrani Srba imala zapaženu ulogu, tako se
ujutru odmah po ustajanju pila po čašica ljute rakije prepečene do 45 stepeni. Blaža, prava šljivovica do 18 stepeni
konzumirala uz jelo.
Piripremana je i vruca (kuvana ) rakija koja se u stara vremena zagrejanim žaračem za vatru zapržavala. Kuvana rakija se
zaprži šecerom tako što se šecer usijanim žaračem topi iznad čaše.
Kiseli kupus je stavljan za zimu i kiseljen je do osam nedelja. Nekada se konzumirao i pirinač koji je uspevao u okolini
Niša.
Tradicionalna ishrana u Srba bila je obeležena i verskim propisima, odnosno postovima koji su „odnosili” i po pola
godine.
Za Kosovo i Bosnu karakteristične su razne pite, jela od jagnjetine i ovčetine, baklave, tulumbe, to je vezano za uticaj
Turaka. Sarme, ðuveč i ostala jela iz rerne, takoðe su preuzeta iz turske kuhinje. Dok se smatra da je roštilj bugarski. Jela
u Vojvodini razlukuju se od jela pripremanih u delovima naše zemlje oko Morave ili Drine. U Vojvodini dominira
austrougarski način pripreme hrane sa dosta testa, kobasica, čvaraka i ostalih svinjskih preraðevina.
Tučeni kačamak, gotovac i cicvara se mogu svrstati u srpsku kuhinju kao i gibanica, proja, pita od domaæih razvučenih
kora sa kajmakom, ajvar, hleb s mašcu itd.
Punjene paprike, čorbast pasulj, sarme od kiselog kupusa ili zelja mešavina su autentično srpske i orijentalne kuhinje.
Sušeno meso priprema se i drugde u svetu, ali ga mi spremamo na poseban način. Meso se drži na promaji i mrazu, a
onda nadimi nekoliko dana, radi ukusa i konzerviranja. Tako se tradicionalno u čitavoj Srbiji konzumiraju pršuta,
slanina, suva rebra, ali i cevarci po kojima skoro da smo jedini u svetu. Jedino se još na isti način čvarci pripremaju u
Dominikanskoj Republici.
Pravi srpski proizvod odn. jelo je - kajmak. Iako je reč turska, u Turskoj ga ne proizvode. Smatra se da je najbolji
kajmak iz okoline čačka i Kraljeva. Najbolji začini se proizvode u Nišu, Vranju i u Sremu. Najbolja jagnjetina je iz Raške,
prasetina iz okoline Gornjeg Milanovca. Najbolja paprika iz Južne Srbije. Najbolji sir je iz Svrljiškog kraja.
Kada se pomisli na srpsku kuhinju, misli se pre svega na roštilj, svuda oko nas su kiosci sa „original” banjalučkim ili
leskovačkim roštiljem. Meðutim, do sredine devetanestog veka u Srbiji se nije znalo za roštilj, dok nije stigao sa Orijenta.

Dobra strana nacionalne srpske kuhinje je što ima dosta mlečnih proizvoda, pšenice i kukuruza, a loše strane su višak masti i
jake zaprške.
Ono što karakteriše srpsku nacionalnu kuhinju je da je teška i masna. Svinjetina se kod nas jede do 80% više od ostalih
vrsta mesa, a preteruje se i sa upotrebom zaprške i masti. Karakteristično je i to da se jede mnogo hleba.
Srbi za praznike spremaju sarme, podvarak, kisele čorbice, razna pečenja, pihtije, prebranac i dr. Ova jela u varijanti
u kojoj se kod nas spremaju ne mogu se naći nigde na svetu.

Tako da možemo reci, iako nisu orignalna srpska jela, ipak su posebna.

Dzordz Orvel - 1984.

Dzordz Orvel - 1984

Manipulacija kao drustveni otrov

Svakog dana sve više padamo po uticaj globalnih manipulatora.
Spoj zapadnog liberalizma i balkanskog primitivizma daje izvanrednu podlogu
za sveopštu manipulaciju i ubijanje duha jednog naroda.

Manipulator stvara ubrzani način života, globalizaciju, probleme kada su oni potrebni da bi za njih po potrebi ponudio rešenje i tako stekao još veći uticaj. „Subkulture“ koje danas postoje su takođe njihov proizvod. Njihov cilj je oduzeti ljudima svest i duhovnu snagu.

Danas to vrlo lako postižu tako, što uzrokovanjem loše finansijske situacije skreću pažnju sa sebe i ljudima oduzimaju volju za intelektualno i razumno razmišljanje o problemima društva i njihovim uzrocima.

(Preuzet tekst)

Savest

Postoji li još uvek savest... ili smo je, negde u ovom ludom vremenu gde postaje tako važno udovoljiti sebi i svojim potrebama, izgubili? Šta je za vas savest i da li umete da je poslusate ili kao nadureno dete zacepite usi i terate dalje?... A možda je i ne cujete od silnoga JA? 

Kroz tamnicki prostor - Vladika Nikolaj

Sveti Vladika Nikolaj - Kroz Tamnicki Prozor

Iznad Istoka i Zapada - Vladika Nikolaj

Sveti Vladika Nikolaj - Iznad Istoka i Zapada

Manastir Ostrog

Otac Tadej - Besjeda

Vinca - Naselje prvih zemljoradnika

Vinča-Naselje prvih zemljoradnika

Otac Tadej i Drugi Sveci

Otac Tadej i Drugi Sveci - Sta Ce Skoro Biti (Retka Knjiga)

Starac Justin (Parvu): “ćutanje predstavlja skrivanje postojeće realnosti, izdaja Istine”

Starac Justin (Parvu) iz Rumunije

Starac Justin: „Oni koji svedoče o Istini nalik su na apologete iz prošlih vremena“. Starac Justin (Parvu) je veoma poštovan u Rumuniji.

19 November, 2009 by Stanoje

+++

Za duhovne savete, za jačanje u veri, za učenje hrabrosti njemu u obitelj Petru-Vode dolaze ne samo pravoslavni Rumuni. Samo Ugodnik Božiji pretrpeo je mnogo za veru, provevši 16 godina u komunističkim tamnicama.

- Crkvu u naše dane potresaju različiti nemiri. Kako treba da se odnosimo prema njima?

- Oni ljudi koji svedoče o istini u zaštitu Vere, nalik su apologete iz prošlih vremena. To je dokaz smelosti i samopožrtvovanja onih koji svedoče. Jer u naše vreme, kada istinu svo vreme teže da sakriju pomoću različitih lukavstava, rizik je veoma veliki: može se izgubiti posao, biti izbačen na ulicu, otići u zatvor, biti rastrižen (izbačen iz monaštva)…

- Može se možda govoriti o heroizmu posebne vrste?

To uopšte nije heroziam već strah od prodavanja sopstvene duše. To je obaveza. Ne svedočiti – predstavlja postupka posebne vrste: ćutanje je mnogo teže.

- A kada treba ćutati?

- Kada za to dođe vreme. Mora se znati kada treba ćutati, a kada svedočiti. Ali u mnogim slučajevima ćutanje predstavlja skrivanje postojeće realnosti, izdaja Istine. Znamo da je učenik Svetog Pajsija Velikog ćutao kao odgovor na reči nekog Judeja, koji je hulio Veru i koji ju je nazivao lažnom. A zatim, kada se vratio u manastir, Sveti ga nije priznao za sopstvenog učenika, videvši da je blagodat Krštenja napustila učenika: saglasio se sa Judejem i otpao od Božije blagodati.

Nema opravdanja pozicija posmatrača sa strane. To se događa kada se nalaziš u nezavidnom položaju, kada nemaš nikoga da se osloniš. Ali ako imaš dovoljno moćnu podršku, onda se kod tebe pojavljuje hrabrost za svedočenjem, da ideš bez straha napred: to je nalik na to kako se oseća dete, koji pored sebe prisustvo oca. Ali zar nas ne podržava Hristos i Njegovi Svetitelji i Istina, koja na nas nalaže obaveze? Vera naša nije izmišljotina, Sveti Oci su o njoj svedočili svojim životom, svojom rečju, čak i sopstvenom smrću. Mi stojimo na nepokolebivoj osnovi, koji drugi ne poseduju. Naša Pravoslavna Crkva nije ljudski izum, ona ostaje zauvek: Crkva nije zemaljska institucija, već Božija. Neophodno je za nas da sledimo put Svetih Otaca. Oni su se odnosili prema svemu sa pažnjom, a kada je bilo reči o jeresi, oni su je odbacivali, obraćajući se poukama i savetima ljudima.

- Ali, to su bili Svetitelji. Zar mi, budući grešnici, možemo da svedočimo isto kao oni?

Naravno da možemo. U svako vreme možemo tako da postupamo. Božija blagodat deluje neprestano, jer blagodat je jedna i ista, juče, sada i u vekove. Mi smo nedostojna bića i postajemo još nedostojniji ako smo mlaki – kada nismo ni hladni ni vreli.

- Ko ima pravo da svedoči?

Onaj ko ima ubeđenja, taj i svedoči. Svaki čovek. Ali ne treba da se bavimo onim pitanjima u kojima se ne snalazimo, već samo onim što nam je dobro poznato i što smo spremni da čuvamo i štitimo. Ako želiš da se zanimaš apologijom ozbiljnije, treba posedovati duhovno znanje,, posebni dar od Boga da se zanimaš time; kako je to bilo kod Svetih Otaca. Ako toga nema, onda treba vladati opširnim znanjima, koji se nalaze u saglasnosti sa učenjem Svetih Otaca crkve.

- Koliko je opravdano mešanje u poslove drugih vera, drugih crkava?

Pravoslavna Crkva je večna prisustvom Gospoda Isusa Hrista, Ona je neprolazna, ona nema potrebu da se meša ni u šta. Ona se zbližava sa drugim,a ali se ne meša. Čak ne može da bude ni zavisna.

Dolaze mi ljudi sa pitanjem kako da postupe: da li da posećuje ove ili one hramove u kojima su održane ekumenističke službe? Rekao sam im ako vide kako se ovi ili oni zajedno pričešćuju, onda je bolje da tamo ne ostaju. Mi pratimo sa poštovanjem reči Svetih Otaca, koji zabranjuju da se nalazimo pod jednim krovom sa jereticima. Pa Kanoni zabranjuju da se nalazimo za istom trpezom sa nevenčanim hrišćanima, a kamoli sa jereticima! U tom slučaju to već nije Crkva.

Međutim, saglasno sa proroštvima, sve crkvene organizacije pašće odjednom i strašno, čak i sama Crkva ali kao zemaljska organizacija. Sveti Ignjatije Brjančaninov govori o tome.

Crkva će pasti, primivši humanizam. Humanizam jeste poklonjenje idolima; dogmat o papinoj nepogrešivosti je jedna od strana humanizma; po rečima Svetog Justina (Popovića) to je obnova idolopoklonstva.

I komunističkoj partiji su se poklanjali poštovali je kao idola. A one, koji iako su i ćutali, ali su prihvatali komunističku ideologiju, pa neka i sa prinudom, takve je moguće smatrati idolopoklonicima.

- Te opasnosti ne shvataju uvek ljudi, jer njima lako manipulišu sredstva javnog informisanja. Kako ih je moguće probuditi?

Od neznanja pastva ne razume koga da slavi. Veoma je teško ubediti veliki broj ljudi, kada svi hvale jedno i isto. Šta ćeš reći nesrećnom čoveku? On postupa tako od antičkih vremena, kada su na smrt osudili jednog filosofa. Ljudima su tada bile podeljene daske na kojima su trebali da napišu svoju odluku. Jedna starica je napisala da filosofa treba ubiti. Neko ju je pitao: „Da li ga poznaješ?“ Ona je odgovorila da ga ne zna. „Pa kako si mogla da ga osudiš?“, pitali su staricu. Starica je odgovorila: „Ako su svi tako postupili, onda i ja pratim ostale“.

- Ako ne živiš po Pravoslavnoj veri kakvu silu može imati tvoje svedočenje?

Ako ne živiš saglasno Pravoslavnim kanonima ne usuđuj se da govoriš. Ali ako ti bar malo veruješ i bojiš se da izgubiš pravu Veru, onda će ti Gospod dati i silu, i razum da svedočiš i hrabrost i duh požrtvovanja. Najvažnije je biti upravo tu – na uskom putu. Kako vi smatrate, hrišćanin je obavezno onaj ko zida hramove i čita akatiste i veruje da sve čini sa prevelikim poslušanjem, ali pri tome ne zna osnovne istine Crkve? Poslušanje vodi ka spasenju. Znači kada je tvoj put spasenja u opasnosti, ti već nisi u poslušanju.

- A na koji način je to moguće razumeti?

Veoma jednostavno. Kada ti budeš živeo kako treba makar malo, Gospod će ti otkriti mnogo. Neophodno je ispuniti svoj dug hrišćanina, o On će ti dati razum, uz pomoć koga će savladati sve prepreke.

- Ali, ako istinu brane sa zlobnom jarošću?

To zavisi od mnogih okolnosti. Odakle nam to da je zaštitnik Pravoslavlja u svojim delima pokretan zlobnim osećanjem? Kako se ne gneviti na greh i jeretike?Ja na to imam potpuno pravo. Sveti Jovan Zlatousti govori da je sveta ona ruka koja je udarila jeretika. Ne mogu reći da onaj ko konstatuje i analizira činjenicu to neizostavno čini bestrasno. Može biti, ali nije uvek tako.

Postoji i mesto za žrtve. Jer idem na žrtvu ne da bi dobio nešto ili neka prava za sebe, ili materijalni suvišak, već samo da bi poverovao. Onda nije vreme za premišljanje. Onda, kada mi pljačkaju dom, treba da kažem: „Neka je blagosloveno Ime Božije!“ A šta je uradio Jov, kada je neprijatelj poželeo da posegne i na njegovu dušu? Nije je predao, ne.

Nemojte se isuviše brinuti o telu, dušu, pre svega, treba čuvati. Jer ako gubimo pravu Veru, to znači da gubimo dušu. Kako učiniti da je ne prodamo? Ostaćemo Pravoslavni.

- A šta ako se govori o potčinjavanju sadašnjim vlastima?

Mi se potčinjavamo u onome što ne protivreči zapovestima Božijim. Potčinjavam se pastiru koji ulazi i izlazi kroz vrata. Ali onome, ko kao lopov ulazi ne zna se odakle, pa neka i kroz oltar, ili kroz kafanu, narkotike, sodomizam i druga bezakonja, tog ne želim da slušam. Jer na nama leži odgovornost a mi, šta radimo?

- Ali ako vas liše čina?

Lišavanje svešteničkog čina je – delo ljudsko. Setimo se Svetih koji se pretrpeli gonjenja i svakakve pritiske, kojih smo mi, najverovatnije, nedostojni? Zar se nije slično dogodilo i sa Svetim Jovanom Zlatoustim? Ali on nije odstupio. To mu niukoliko nije smetalo da i dalje svedoči o istini.

- Dostojno je biti gonjen?

Naravno da je dostojno, jer to znači da si još živ. Ako Mučenici ne bi prolili svoju krv kao svedočanstvo prave vere pred licem gonitelja Crkve, mi danas ne bi vladali tim nasleđem kojim se sada koristimo.

- Koji je najveći problem pred Crkvom danas?

Najveća opasnost je u tome da mi, nakon 2000 godina, potkopavamo temelj Svetog Oltara, služeći neistini. Zlo je u nama samima.

http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=459&did=2279

Беседу со старцем Иустином (Пырву) перевел с румынского Владимир Мухин Glasul monahilor. 2005. № 4(18), aprilie.

Preuzeto sa: svetosavlje.org, 19.11.2009

Patrijarh srpski Pavle - litija i ispracaj

Prvi Srpski Ustanak

1.svetski rat (4.deo)

1.svetski rat (3.deo)

1.svetski rat (2.deo)

1.Svetski rat

Ава Јустин - Меморандум

Ава Јустин - Меморандум

Evropska povelja o slobodi štampe

Evropska povelja o slobodi štampe

Sloboda štampe je neophodna demokratskom društvu. Sve vlade morale bi da proklamuju, štite i poštuju raznozvrsnost novinarskih medija u svim njihovim oblicima, kao i njihove političke, društvene i kulturne misije.

Član 2

Cenzura mora biti apsolutno zabranjena. Moraju postojati garancije da je nezavisno novinarstvo u svim medijima slobodno od progona, pritiska i političkog ili regulatornog mešanja vlasti. Štampani i onlajn mediji ne bi smeli da budu obuhvaćeni propisima o izdavanju državnih dozvola.

Član 3

Pravo novinara i medija da prikupljaju i šire informacije ne sme biti predmet pretnji, ograničenja ili kažnjavanja.

Član 4

Zaštita novinarskih izvora mora se striktno poštovati. Pretrage redakcija i drugih prostora kojim se novinari služe, kao i prisluškivanje ili presretanje novinarskih komunikacija sa ciljem da se identifikuju novinarski izvori ili da se naruši poverljivost uređivačkog procesa, neprihvatljivi su.

Član 5

Sve države dužne su da osiguraju da mediji uživaju punu zaštitu nezavisnog sudstva i vlasti u obavljanju svog posla. To se naročito odnosi na odbranu novinara i drugog redakcijskog osoblja od fizičkih napada i maltretiranja. Pravosudni organi moraju pažljivo da istražuju i da kažnjavaju svako kršenje tih prava, kao i pretnje uskraćivanjem tih prava.

Član 6

Ekonomski opstanak i nezavisnost medija ne smeju ugrožavati ni država, ni ustanove pod kontrolom države, ni bilo koje druge organizacije. Pretnja ekonomskim sankcijama je neprihvatljiva. Privatne kompanije moraju da poštuju nezavisnost medija i da se uzdržavaju od vršenja pritiska i pokušaja da se brišu granice između reklame i novinskog sadržaja.

Član 7

Država i ustanove pod kontrolom države neće novinarima i medijima ograničavati slobodu pristupa informacijama. Njihova je obaveza da ih podržavaju u njihovom zadatku da obezbede informacije.

Član 8

Novinari i mediji imaju pravo na neometan pristup svim informacijama i izvorima informacija, uključujući i one u inostranstvu. Strani novinari za potrebe izveštavanja moraju bez odugovlačenja dobijati vize, akreditacije i druga potrebna dokumenta.

Član 9

Javnosti bilo koje države obezbediće se slobodan pristup svim domaćim i stranim medijima i izvorima informacija.

Član 10

Država neće ograničavati pravo bavljenja novinarstvom, odnosno ulaska u novinarsku profesiju.

+++

Europäische Charta für Pressefreiheit


Art. 1
Die Freiheit der Presse ist lebenswichtig für eine demokratische Gesellschaft. Journalistische Medien aller Art zu achten und zu schützen, ihre Vielfalt sowie ihre politischen, sozialen und kulturellen Aufgaben zu respektieren, ist Auftrag aller staatlichen Macht.

Art. 2
Zensur ist untersagt. Unabhängiger Journalismus in allen Medien ist frei von Verfolgung und Repressalien, ohne politische oder regulierende Eingriffe des Staates zu garantieren. Presse und Online-Medien dürfen nicht staatlicher Lizenzierung unterworfen werden.

Art. 3
Das Recht von Journalisten und Medien zum Sammeln und Verbreiten von Informationen und Meinungen darf nicht bedroht, eingeschränkt oder unter Strafe gestellt werden.

Art. 4
Der Schutz journalistischer Quellen ist strikt zu wahren. Durchsuchungen von Redaktionen und anderen Räumlichkeiten von Journalisten sowie Überwachungen und Lauschaktionen mit dem Zweck, Informationsquellen ausfindig zu machen oder das Redaktionsgeheimnis zu brechen, sind unzulässig.

Art. 5
Alle Staaten haben sicherzustellen, dass Medien bei der Erfüllung ihrer Aufgaben den vollen Schutz eines unabhängigen Gerichtssystems, der Gesetze und der Behörden genießen. Das gilt insbesondere für die Abwehr von Belästigungen und Angriffen auf Leib und Leben von Journalisten und deren Mitarbeitern. Bedrohungen oder Verletzungen dieser Rechte sind sorgfältig zu untersuchen und durch die Justiz zu ahnden.

Art. 6
Die wirtschaftliche Existenz von Medien darf durch staatliche oder staatlich beeinflusste Institutionen oder andere Organisationen nicht gefährdet werden. Auch die Androhung von wirtschaftlichem Schaden ist unzulässig. Private Unternehmen müssen die journalistische Freiheit der Medien achten. Sie dürfen weder Druck auf journalistische Inhalte ausüben, noch versuchen, werbliche Inhalte mit journalistischen Inhalten zu vermischen.

Art. 7
Staatliche und staatlich beeinflusste Institutionen dürfen den freien Zugang von Medien und Journalisten zu Informationen nicht behindern. Sie sind verpflichtet, deren Informationsauftrag zu unterstützen.

Art. 8
Medien und Journalisten haben Anspruch auf ungehinderten Zugang zu allen Nachrichten und Informationsquellen, auch aus dem Ausland. Ausländischen Journalisten sind zur Berichterstattung Visa, Akkreditierungen und andere erforderliche Dokumente ohne Verzögerung auszustellen.

Art. 9
Der Öffentlichkeit jedes Staates ist freier Zugang zu allen nationalen wie ausländischen Medien und Informationsquellen zu gewähren.

Art. 10
Der Staat darf den Zugang zum Beruf des Journalisten nicht beschränken.

izvor: http://www.pressfreedom.eu/de/index.php

Руски патријарх позива СПЦ да очува јединство

Руски патријарх позива СПЦ да очува јединство


МОСКВА – Патријарх московски и целе Русије Кирил позвао је данас међународну заједницу да осигура безбедност Срба и православних светиња на Косову, а Српску православну цркву (СПЦ) да очува јединство.

У разговору са амбасадорком Србије у Русији Јелицом Курјак он је навео да Руска православна црква (РПЦ) подржава напоре српског руководства у очувању територијалног интегритета Србије. „Придајемо велики значај односима Србије и Русије, односима СПЦ и РПЦ“, казао је он, додајући да РПЦ саосећа са „болом Срба због формалног губитка Косова“.

Руски патријарх је изразио подршку напорима Србије да оспори признавање независности Косова пред Међународним судом, али је оценио да признавање независности од стране низа држава отежава судски процес.

Он је ипак изразио наду да ће суд „заштитити норме међународног права“, јер у супротном, по његовој оцени, то може довести до различитих догађаја који би дестабилизовали међународне односе.

Патријарх Кирил је казао да се РПЦ моли за здравље патријарха СПЦ Павла и изразио наду да ће СПЦ у садашњој ситуацији очувати јединство.

„Надамо се да ово не једноставно време за СПЦ ни на који начин неће утицати погубно на јединство и солидарност архијереја. Веома је важно да црква својим јединством даје пример српском друштву“, казао је Кирил.

Патријарх Кирил је изразио спремност руске стране да помогне у завршавању изградње храма Светог Саве у Београду, мада је указао да економска криза ограничава могућности.

Амбасадорка Јелица Курјак је руском патријарху пренела поздрав председника Бориса Тадића и навела да су друштво и руководство у Србији „са радошћу“ дочекали његов избор за патријарха, јер је током деценије подржавао Србију и њене напоре.

Она је изразила захвалност РПЦ и руководству Русије за подршку у очувању територијалног интегритета Србије.

Kosovo kao pitanje identiteta srpskog naroda

Potresna je molitva Arsenija Treceg Carnojevica, u njegovom pismu upucenom 1705. godine ruskom caru preko jednog od ruskih boljara, u kome vapije za pomoc. To je pismo napisano na godinu dana pre njegovog upokojenja i ono odslikava i sudbinu patrijarha i naroda, iskazujuci kako "dan i noc hita sa svojim osirotelim narodom, a pomoci niotkuda". Ugri (sadasnji Madjari) nisu bili raspolozeni da prime dosljake. Patrijarh, mucenik i stradalnik, osecao se kao izmedju cekica i nakovnja, ne znajuci sta je gore: ono sto je ostavio iza sebe, na Kosovu, ili ono sto je nasao na prostorima s one strane Save i Dunava.

Noseci ponosno Casni krst sve do poslednjeg izdisaja, patrijarh jeste ta prosvecena licnost koja nadahnjuje ceo narod i narod ima poverenja u njega. Rekao je da treba krenuti i na njegov zov narod ga je sledio, verovao.

Hilandar je bio Nojev kovceg srpskog naroda i cuvao je dusu tog naroda kroz vekove. Blagodareci dubinskom prozimanju Crkve i drzave u nemanjickom i postnemanjickom periodu, sacuvan je identitet Crkve, identitet srpskog naroda, cak i pod turskom vlascu, u vremenima kada je drzava bila ugrozena i kada je potpuno prestala da funkcionise. Znamenja drzavotvorstva prenesena su kroz hramove, preko episkopa i mitropolita, i stigla su cak do Sent Andreje, do Budimpeste. Ostala su znamenja drzavotvorstva u Crkvi i u narodu, kako bi, kada dodju mirnija vremena, mogla da se ovaplote i ostvare posle svih ratova ponovo drzavu. Crkva je uspela da ocuva svoj kontinuitet, da ostane jedini nerascepkani organizam vere, koji svojim dubinskim prisustvom pokriva i prozima zivot Srba i u srpskim zemljama na Balkanu i u dijaspori.

Religiozno samosaznanje je najdublje samosaznanje jedne licnosti ili jednog naroda. Kada to samosaznanje bude ugrozeno, kada ono oslabi, onda je prirodno da u narodu oslabi osecanje za sopstvenu proslost, osecanje za svoja izvorista vrednosti, za svetinje bez kojih jedan narod prestaje da bude narod. U ovom veku, doslo je do najdublje religiozne krize u srpskom narodu, koji nikada nije bio u dubljoj duhovnoj krizi svoje saborne svesti i samosvesti. Dolaskom totalitarne ideologije doslo je do otudjenja od sopstvenog bica i identiteta. Svi Srbi moraju da budu svesni znacaja Kosova, svih crkava i manastira, to je srpsko ognjiste. To mora da bude jasno i neprijateljima srpskog naroda.

Najljuci neprijatelji srpskog naroda danas su upravo oni koji nikad nisu mogli biti istorijski narod, oni koji pokusavaju da shvate pa im nikako nije jasno - kako se to srpski narod "ponasa" i kako "funkcionise", zasto je toliko bitna i dragocena bas ta, srpska zemlja, to Kosovo, na kome se vekovima sukobljavaju duhovno i nacionalno bice Srba sa jedne strane, i univerzalno zlo, nakupljeno i dovedeno sirom sveta, sa druge strane.

Za poslednja dva veka odnos nacionalnog i univerzalnog predstavljao bi problem za hriscanstvo samo onda ako bi se posmatrao preko pojma nacije svojstvenog francuskoj revoluciji, posle prihvatanja ovakvog pojma nacije od strane istocnih naroda.

Nacija se ne moze okovati granicama nekakvog prostora, krvi i jezika. Istinski nacionalizam nikada nije poistovecen sa nekakvim rasizmom ili sovinizmom. Za narod koji bi pokazivao rasisticke ili sovinisticke teznje, to bi znacilo da prolazi kroz tesku krizu identiteta i da pokusava da svoj umiruci identitet ozivi nasilnim putem. To ne traje dugo i na taj nacin je propala Hitlerova Nemacka, a tako mora da propadne svako nastojanje da se sopstveni identitet zasnuje na unistenju tudjeg.

Samo onaj covek i onaj narod, koji, brinuci se o svojoj sudbini, istovremeno brinu o svim ljudima odnosno narodima, imaju razloga za postojanje. Cuvajuci izvisene duhovne vrednosti na Kosovu, mi cuvamo svoje narodno bice, ali cuvami i znamenja i bica svih drugih naroda koji tu zive. Nacionalno je pre svega i iznad svega eticka duhovna kategorija. Crkva ima svoje shvatanje naroda, biblijski utemeljeno. Svakom je narodu Bog dao odredjeni prostor gde ce da zivi i vreme u koje ce da donese svoje plodove. Svi naarodi sve svoje plodove unose u istu, jedinstvenu zitnicu jednog jedinog naroda - Bozjeg naroda. Poslednja je Hristova poruka apostolima: "Idite i naucite sve narode, krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha i uceci ih da drze sve sto sam vam zapovedio; i evo, ja sam sa vama u sve dane do svrsetka veka. Amin." (Mt. 28. 19-20). To je priziv svim narodima na jedinstvo kroz ocuvanje njihove raznolikosti i nacionalnog identiteta. Nijedan narod ne sme da bude iskljucen iz svoje participacije u zajednici jednog jedinstvenog naroda Bozjeg. Svi su marodi prizvani i izabrani. Zajednica tako postaje bogocovecanska, objedinjuje i nebo i zemlju, Boga i coveka, andjeosku i ljudsku prirodu, sabirajuci sve, sa onih strana i iz svih vremena i plemena u jedinstvo Duha i zajednicu mira i vecne ljubavi. Nema uznosenja sebe nad drugima, nema onih koji su dole ili koji su gore, vec svi zajedno, u jednom istom bogocovecanskom telu Hristovom.

Zapadno vaspitanje dovelo je do savrsenstva sistem modeliranja coveka kao proizvoda. Ako su svi primerci isti a ima ih mnogo, oni, po tim merilima, dobijaju sopstveni identitet. Medjutim, takav identitet nije nacionalni identitet. Narod se ne moze konstruisati i proizvoditi serijski. Moderni (pseudo)humanizam zapravo je prikrivena zelja da se potceni ono sto je izvorno, istinito, ljudsko, duhovno. Analize osecaja nezadovoljstva, resavanje problema besmislenosti, depersonalizacije i dehumanizacije zivota, ne resavaju nista ako u to sve nije ukljucena i ljudska dimenzija. Niko ne zeli da postoji i zivi radi svojih "oblika reakcije", niti da se herojski zrtvuje za svoje "odbrambene mehanizme". Na kraju "tehnoloskog" postupka odgajanja deteta dobije se "element naroda" divno prilagodjen i sposoban za rad, ali mu nedostaje smisao. Samo je onaj covek, koji nadje trazeni smisao, spreman da pati i da se zrtvuje radi tog smisla, pa cak i da polozi svoj zivot ako je potrebno. Osecaj besmislenosti kao egzistencijalna praznina u tolikom je porastu i sirenju da se moze proglasiti za masovnu neurozu. Coveku za razliku od zivotinja nije dato da pomocu poriva i nagona oseca sta da cini, a sistem mu ostavlja dve mogucnosti: da cini ono sto i drugi cine - sto je konformizam, ili, da cini ono sto drugi ljude zele da ucini - sto je totalitarizam.

Duhovni zivot i spoznaje Boga baceni su zajedno sa tradicijama i tradicionalnim vrednostima "u isti kos" i zakljucani u muzeju, sto dalje od svesti. U ubijanju koje predstoji, prve zrtve su duhovni i nacionalni identitet.

Nacija koja izgubi svoje dublje saborno samosaznanje, predstavlja pripadnost necem bioloskom, vrsti. Biologija je bezlicna kategorizacija naucnih pojmova. Nacija ima svoju licnost kroz biblijsko poimanje nacije. Ta se licnost ne zadobija biolosko-socioloskim nasiljem, vec novim kvalitetom zivota u Crkvi. Svaki narod ima svoju misiju u istoriji. Toga su Srbi bili svesni jos u srednjem veku. Srpski je narod, primivsi u sebe poruku proroka, a u nosioce te poruke spadaju i Sveti Sava i njegovi naslednici, postao organski deo naroda Bozjeg, vecnog i neprolaznog. Na taj nacin narod zadobija u pravom smislu svoj identitet, stice mogucnost spasenja opredeljujuci se za vecno i neprolazno, kosovsko-lazarovskim odnosno svetosavskim opredelenjem. Napad na srpski narod predstavlja pocetak napada na pravoslavno hriscanstvo u celini. Ostajanje na bedemima hriscanastva na Kosovu predstavlja pitanje opstanka identiteta srpskog naroda, pitanje zivota i buducnosti.

Svetozar Djonin, Toronto

Tiho umiranje ćirilice Ne daj ЋИРИЛИЦУ!

CIRILICA je na izdisaju u Srbiji. Jedan od temelja nacionalnog identiteta Srba preživeo je mnoge udarce i pritiske u istoriji, ali je danas na korak od stradanja. I to od srpske ruke.



I dok se narodi, poput Rusa, Bugara i Grka ponose svojim pismom, koriste ga na računarima, mobilnim telefonima, pri pisanju, štampanju knjiga i novina, upotreba slova iz azbuke Vuka Karadžića u Srbiji kao da je postala velika sramota. Dok su se Grci i Bugari izborili da evre štampaju na svom pismu, u Srbiji se ćirilica doživljava kao zastarela, prevaziđena stvar, koja služi za „nametanje srpskog nacionalizma“.

Tako je u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici, više od 86 odsto naziva firmi napisano je na latiničnom pismu ili engleskom jeziku, dok je tek poneki natpis na ćirilici.

- Ćirilica je danas u veoma nepovoljnom položaju u Srbiji i, nažalost, ne vidim način kako možemo da se odbranimo od opšte upotrebe latinice - pesimista je lingvista Ivan Klajn.

- Mi smo verovatno jedini narod koji upotrebljava dva pisma za svoj jezik. Latinica je evropsko i međunarodno pismo, koje se koristi u matematici, hemiji, za automobilske tablice i dokle god budemo imali dvoazbučnost, biće u prednosti nad ćirilicom. Ako se u budućnosti pokrene inicijativa za odabir samo jednog zvaničnog pisma, plašim se da bi izbor pao na latinicu.

Latinica je danas rasprostranjena i u prosveti. Mnogi profesori često na tabli pišu latinicom, dok su knjige na fakultetu takođe većinski na latinici.

- Mislim da bi makar knjige na fakultetu trebalo izdavati na ćirilici, a teško je očekivati da će se poslovni svet odreći latinice. Ne mislim da će ćirilica da nestane kao pismo u Srbiji, ali će se teško rehabilitovati, jer mnogi Srbi latinicu doživljavaju kao svoju, a ne nešto hrvatsko. Dvoazbučnost je trenutno naša sudbina, a ćirilicu moramo makar određenim zakonima da zaštitimo od daljeg propadanja - smatra Klajn.

Kada rukovodioce velikih domaćih firmi upitate zbog čega na omotima isključivo štampaju latinicu, odgovor je da njihove proizvode kupuju i hrvatske, bošnjačke i mađarske porodice. Postavlja se pitanje, kako je onda moguće da građani zemlje, čiji Ustav izričito ističe ćirilicu kao jedino zvanično i obavezno pismo, ne koriste istu i kome ona može da smeta?

O kršenju prava nacionalnih manjina ovde nema ni govora, jer su ona zagarantovana upotrebom jezika i pisma nacionalne pripadnosti. Latinicu manjinama niko ne zabranjuje, ali ako je jedino ćirilično pismo zvanično u Srbiji, njegova upotreba bi trebalo da važi za sve, a ne da se shvata kao nametanje srpskog nacionalizma. Ćirilični računi za plaćanje, novine i ambalaža u Bugarskoj ili Rusiji, sigurno se od strane nacionalnih manjina ne tretiraju kao šikaniranje.

Slična je situacija i u izdavaštvu. Mnogi radije novine i knjige štampaju na latinici jer zauzima i do 20 posto manje prostora od ćirilice, ali i minimalne zarade od nekoliko prodatih primeraka u Hrvatskoj ili BiH. Poslednja istraživanja pokazuju da je od ukupnog tiraža izdatih knjiga na srpskom jeziku, samo 25 posto štampano ćirilicom.

- Sudbina srpskog jezika i pisma nije u rukama domaćih stručnjaka, već političara - upozorava lingvista Mihajlo Šćepanović. - Sve ovo što nam se sada dešava samo pokazuje neozbiljnost države, koja navodno ima preča posla od čuvanja nacionalnog identiteta. Ali to opet i ne treba da čudi, ako pogledate kako se naši političari potpisuju. Sve će vam biti jasno.
Svakodnevno ubijanje ćirilice predstavlja i svakodnevno kršenje Ustava Srbije, smatra Šćepanović.

- Stavovi kako su i ćirilica i latinica srpska pisma jednostavno nisu tačni. Ćirilica je pravo i jedino srpsko pismo, dok je latinica samo pismo srpskog jezika. Latinica koja se danas koristi nije Gajeva, kako je mnogi zovu, već latinica Đure Daničića, koji ju je prilagodio za srpski jezik. Bez obzira na to, ona ne može da zameni svetski jedinstveno ćirilično srpsko pismo - kategoričan je Šćepanović.

Pisanje ćirilicom ima i dodatnu prednost, jer čuva srpski jezik od prevelikog uvođenja stranih reči. Ipak, poslednjih godina sa sve većom upotrebom latinice, mnoge strane reči su „trasferovane“ (a ne prebačene) u srpski jezik. Tako se više niko ne obrazuje, svi se edukuju. Ne izdaju se dozvole nego licence. Više nemamo diplomirane i magistre, već bečelore i mastere…
- Upotreba ćirilice je i odbrambeni mehanizam od tuđica, jer na našem pismu one izgledaju rogobatno, pa se moraju naći odgovarajući prevodi i zamene - objašnjava Šćepanović.

I moderna tehnologija i ćirilica idu ruku pod ruku, iako se čini da u Srbiji i nije postojala volja da se kompjuterski programi prilagode za naše pismo, već su to kompanije poput „Majkrosofta“ i „Gugla“, onako usput to uradile za srpsko tržište, kada su već morale za rusko ili bugarsko. Odnedavno se i odlukom Evropske komisije EU, internet domeni mogu registrovati u ćiriličnom i grčkom pismu.

Latinica je prvi put u Srbiju zvanično stigla zajedno sa austrougarskim topovima 1915. godine. Pre toga, Vatikan i vladari zapadnih carstava su kroz nekoliko vekova Srbima nametali latinicu kao „prečicu“ za širenje katoličke vere među pravoslavnim Slovenima. Mitropolit dabrobosanski Sava Kosanović u 19. veku je bio jedan od najžešćih protivnika nametanja latinice i unijaćenja Srba.

Za latinizaciju Srbije poslednjih godina odgovorni su i pomodari koji su na ovaj način želeli da „postanu bliži zapadnoj kulturi“, ne shvatajući da upravo originalnost i različitost obogaćuju evropsku kulturu. Naši euroforisti kao da žele da svi na Starom kontinentu govorimo istim jezikom, koristimo isto pismo, isto mislimo, isto se oblačimo, čitamo iste knjige… Problem je u tome što ovakvo nametanje više liči na orvelizam i komunizam, nego na zapadnu demokratiju.
Od mnogih današnjih Srba, ćirilicu je više cenio Bernard Šo. Slavni engleski dramski pisac testamentom je ostavio novac kao nagradu onome ko uspe da izvrši reviziju engleske abecede po uzoru na srpsku azbuku. Vukovu ćirilicu je Šo smatrao najboljim, najlogičnijim i najjednostavnijim pismom na svetu.

ZBILjIĆ IZA BRAVE

ZBOG ćirilice se može završiti u „marici“, pa u policijskoj stanici. To se u petak i dogodilo Dragoljubu Zbiljiću i Jovici Vucelji iz novosadskog Udruženja „Ćirilica“, koje je policija privela na informativni razgovor jer su na trotoaru ispred glavnog ulaza u zdanje Izvršnog veća ispisali poruku „Vratite nam ćirilicu.“

Dok je legitimisanje trajalo, ljudi iz pokrajinskog obezbeđenja su brže-bolje izbrisali „Vratite nam ćirilicu“.
- Pa, mi pokušavamo da spasemo naše pismo, ne remetimo vaš rad, ovo je trotoar, ovuda slobodno prolaze ljudi - objašnjavao je Zbiljić koji je prošle nedelje u „Novostima“ upozoravao šta čeka sve one koji stanu u odbranu ćirilice.
- Što baš ovde? Sad, kad čekamo visoke goste! - brecnuo se službenik.
- Zato što vaši šefovi uvodeći latinicu u Statut, krše Ustav, zatiru srpsko pismo! - odgovara Zbiljić i pokazuje na krupnog čoveka iz obezbeđenja koji mu je nekoliko minuta ranije odbrusio da je ovo Vojvodina i da može da ide u Srbiju i piše svoju ćirilicu.

Po izlasku iz policije, Zbiljić nam je rekao:
- Bili su korektni, ali mi nećemo odustati od naše akcije za vraćanje ćirilice među Srbe.

A. PALIĆ, 11.07.2009 20:05:21

UNESKO

KADA je UNESKO u pitanju, latinicu, toliko popularnu u Srbiji, ova svetska organizacija je okarakterisala kao hrvatsko pismo, što znači da bi jednog dana, sva dela napisana na latinici, mogla da se okarakterišu kao hrvatska kulturna baština. Za srpsko pismo, UNESKO jedino priznaje srpsku ćirilicu.

KOMUNISTI

LINGviSTA i filolog Ivan Klajn ističe da za latinizaciju Srbije nisu krivi samo komunisti, kako se to često tumači.
- Latinica je u Srbiju uvedena još u Kraljevini Jugoslaviji. Iako se ona tada nije masovno koristila, Srbi su je usvojili zbog bratskog osećanja prema Hrvatima i Slovencima, nadajući se da će i oni prihvatiti ćirilicu. Nada je bila uzaludna - konstatuje Klajn.

Ipak, za razliku od sovjetskih komunista, koji su sačuvali ćirilicu, njihove jugoslovenske kolege su je u najmanju ruku gušile i stavile u potpuno podređeni položaj. Na popisima, za nacionalnost Jugosloven, najviše prijavljenih je bilo iz Srbije, koji su olako prisvojili i latinično pismo.

Čini se da je upotreba latinice u Srbiji još veća posle 2000. godine, nego u vreme komunističkog režima.
- Pomodarstvo je sigurno imalo ulogu u novom talasu latinizacije poslednjih godina - ne sumnja naš sagovornik.

HRVATSKA

ĆIRILICA je jedno vreme bila i hrvatsko pismo. U 17. veku, katolička „Kongregacija de propagande fide“ (sa zadatkom širenja katoličanstva), istraživala je koje je pismo najzastupljenije u južnoslovenskim narodima, a to je bila ćirilica. Na ćirilici su napisani Dubrovački zbornik, srednjovekovne pesme, zvanični akti i testamenti, kao i Vinodolski statut.

Sačuvana je i tabla o dogradnji katoličke crkve Gospinog rođenja u Ravni, 15 km od Dubrovnika, koja je isklesana na srpskoj srednjovekovnoj ćirilici. I danas postoje matične knjige iz krajeva sa hrvatskim stanovništvom, napisane na ćirilici.
U Zagrebu, poslednja firma sa ćiriličnom tablom bio je hotel „Beograd“ iz 1937. godine. Zatim je poglavnik nacističke NDH Ante Pavelić, 25. aprila 1941. godine, potpisao zakonsku odredbu o zabrani upotrebe ćirilice na teritoriji hrvatske države.

J. SIMIĆ, 11.07.2009

Izvor: VE

ВИДОВДАН

"Видовдан је, без сумње, посебан датум за Србе. Од Косовске битке 1389. године, преко Сарајевског атентата 1914, Резолуције Информбироа 1948, и Милошевићевог узлета и пада 1989. и 2001. године, Видовдан је био и остао судбоносан датум српске историје.

И данас, из званичног Брисела, који се често ослањао на симболику, стижу дојаве да ће Србија, заједно са осталим земљама западног Балкана, ући у Европску унију 28. јуна 2014. године, на стогодишњицу убиства аустроугарског надвојводе Франца Фердинанда, што би требало да симболизује крај века европских ратова.

Битка на Косову, кроз векове је пратила Србе уз приче о херојству, жртвовању и издаји. На њеним крилима је 28. јуна 1914. године и Гаврило Принцип убио Фердинанда, који је мислио да ће доласком у Сарајево на Видовдан, понизити непослушне Србе у тадашњој Аустроугарској. И Резолуција Информбироа 1948. године донесена је баш 28. јуна.

Управо на Видовдан, Слободан Милошевић се 1989. године устоличио као неприкосновени национални вођа и повео Србе у догађаје, за које нису били нимало спремни. Милионска маса му је клицала на Газиместану, а вероватно би подржала било кога, ко је на Видовдан те године стао испред њих и обећао им повратак националног идентитета.

Тачно 12 година после Газиместана, Милошевић је изручен суду у Хагу. И сам догађај није био толико шокантан, колико датум изручивања. Критичари су се поделили у две групе. Први су га сматрали за национално понижење, а други као потпуно погрешан избор, јер је Милошевићу пружена још једна прилика да поново на Видовдан уђе у историју, "како би се борио против светске неправде".

Поред свих ових догађаја, за 28. јун везано је и потписивање судбоносне Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске 1881. године. Истог дана 1919, потписан је мировни уговор којим је окончан Први светски рат, док је две године касније краљ Александар Први Карађорђевић донео Видовдански устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

И крај југословенске приче почео је управо на Видовдан. Амандманима на Устав Хрватске српски народ је 28. јуна 1990. престао да буде конститутивни народ ове републике, док је 2006, Црна Гора, Резолуцијом 60/264 Генералне скупштине УН, постала 192. чланица светске организације. Многи ће се сетити и Видовданског сабора опозиције 1992. године.

"Без сумње, Видовдан је најважнији датум у колективној свести српског народа и један од темеља колективног идентитета Срба. То што су се касније на овај датум, намерно или случајно одиграли и многи други догађаји, само је појачало мит о Видовдану "каже историчар Чедомир Антић.
Традиционално постоји уверење да је српско царство пропало после једне од највећих битака у Европи, а страдање српских војника на Косову је поистовећено са Христовим страдањем и основним идејама хришћанске вере."

(Одломак из текста Чедомира Антића)

Žička beseda Svetoga Save o pravoj vjeri

Žička beseda Svetoga Save o pravoj vjeri

(1) Braćo i prijatelji i oci i čeda bogozvanoga, priklonite bogoljubiva srca vaša da čujete božanske dogmate. I čuvši ove svete reči stavite ih, braćo, u srca vaša i u savesti duša [vaših] i pred oči uma [vašeg], i razumite ih.

(2) Premilosrdni i čovekoljubivi Bog, imajući neizmernu milost prema rodu ljudskom, prikloni nebesa i siđe na zemlju, i Svojim božanskim domostrojem i dobrovoljnim podnošenjem mnogovrsnih stradanja božanskog tela [Svog], prosveti rod naš; i posla u sav svet Svete Apostole, rekavši im: "Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha". Ali pošto oni sami do nas ne dođoše, to oci naši, čuvši u istini reči njihove, poverovaše im. I preblagi Bog, Koji ima beskrajnu milost i ne želi da pogine nijedan od nas, po istoj toj prvoj zapovesti i istim načinom po nauci i propovedi Svetih Apostola uzdiže mene na ovo svetiteljstvo hoteći da preko mene "ispuni nedostatke" otaca naših; i Duhom Svojim Svetim zapovedi mi da vam objavim ovu reč svoju o vašem spasenju, koju vičuvši sa ljubavlju je sačuvajte, da bismo i mi bili zajedničari reda svetih.

(3) Stoga vas, braćo i čeda, ovo prvo molim da, položivši svu nadu svoju na Boga, držimo se pre svega prave vere njegove. Jer, kao što reče Apostol, "temelje drugoga niko ne može postaviti osim onoga kojega postavi" Duh Sveti preko Svetih Apostola i bogonosnih Otaca, a to je -- prava vera koja je na svetih sedam vaseljenskih sabora potvrđena i propovedana. I zato na ovom temelju svete vere treba nam zidati zlato i srebro i drago kamenje, to jest dobra dela. Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje [vere] bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da "savršen bude čovek Božji", a ne da zbog nedostatka [jednoga] hramlje život naš. Jer, kao što reče Apostol: "Spasava vera, koja kroz ljubav dela".

(4) Verujemo, dakle, u Oca i Sina i Svetoga Duha, pevajući Trojicu Božansku, Uzrok i Sazdatelja svega prouzrokovanoga, vidljivoga i nevidljivoga. [Trojicu] Koja je jedne suštine, to jest prirode, i u tri Lica, to jest govorimo Ipostasi i Ličnosti, čime nećemo da podrazumevamo obličjem ili razlikom tri Boga ili tri prirode ili suštine, nego ispovedamo jednoga Boga i jednu prostu i bestelesnu prirodu i suštinu, a razlikom Lica različitost Ipostasi označavamo; klanjajući se [na taj način] Trojici u Jedinici i Jedinici u Trojici, Jedinici Triipostasnoj i Trojici Jednosuštnoj i jednomoćnoj i sabespočetnoj. Nju jedinu poznajemo večnopostojeću, bespočetnu, nestvorenu, besmrtnu, nepropadljivu, nestradalnu, svezadteljnu i [sve]držeću i [sve]promisliteljnu.

(5) I jednoga od Trojice, ne Oca ni Svetoga Duha, no od Boga Oca rođenoga Sina i Boga, Logosa, nadvremeno i od Njega Roditelja nerazdeljivo rođenoga, a ne stvorenoga, jednosuštnog Roditelju i uvekpostojećeg sa Njim; Koji je [Logos] dobrotom [Svojom] sve priveo iz nebića u biće, i Koji je u poslednje dane radi našega spasenja sišao sa nebesa i uselio se u utrobu Djeve i sjedinio Se s telom oduševljenim, i dušu razumnu i umnu suštinski primio od te iste Prečiste Djeve Marije (Bogorodice). On, od Boga Oca jednosuštni Njemu Bog Logos, zbog premnogog čovekoljublja [Svog] izvoleo je, voljom Oca i Duha [Svetog], da spase Svoje stvorenje; sišavši iz Očevog naručja, odakle se nije odvojio, (i ušavši u utrobu Prečiste Djeve) i uzevši na sebe ne ranije začeto telo oduševljeno dušom razumnom i umom, proiziđe [iz Djeve] Bog ovaploćen, rodivši se neizrecivo i sa i sačuvavši nepovređenim devstvo One koja je rodila; ne pretrpevši ni slivanje niti promenu, nego ostade ono što beše a postade ono što ne beše; uzevši na Sebe obličje sluge, istinski a ne priviđenjem upodobi se nama u svemu osim greha.

(6) Njega znamo kao savršenoga Boga i savršenoga Čoveka, ne drugoga i drugoga, nego jednoga i istoga pre ovaploćenja i po ovaploćenju, jednu složenu Ipostas; Njega jednog istog u dvema savršenim prirodama i svojstvima, i u dvema prirodnim voljama i dejstvima, oboma sjedinjenim po Ipostasi neizmenljivo. Ispovedamo Njega jednog istog voljom hotećeg i delajućeg božanska [dela] kao Bog, i Njega jednog istog voljom hotećeg i delajućeg čovečanska [dela] kao čovek. Jer On ne beše podložan prirodnim nuždama, nego se po volji [Svojoj] rodio, po volji gladneo, po volji žedneo, po volji bio umoran, po volji se bojao, po volji umro, istinski, a ne prividno, pretrpeo sva prirodna i besprekorna stradanja čovečanska. I On, Bezgrešni, bi raspet i smrt okusi, i treći dan vaskrse telom ne videći truležnost, i ljudsku suštinu nepovređenu i neosmrćenu vaskrse, i uzvevši je na nebesa sede s desne strane Oca; i opet će doći da sudi živima i mrtvima; kao što se uznese telom Svojim tako će doći i dati svakome po delu njegovom. Jer veli: "Vaskrsnuće mrtvi i ustaće koji su u grobovima, i oni koji činili dobro" sa pravom verom "otići će u život večni, a koji su činili zlo -- u vaskrsenje suda."

(7) Uz to, mi se klanjamo i poštujemo i celivamo svečesnu ikonu čovečanskog ovaploćenja Boga Logosa pomazanog Božanstvom i ostavšeg nepromenjeno, tako da onaj koji je pomazan verom smatra da vidi samoga Boga Koji se javio u telu i s ljudima poživeo. Klanjamo se i drvetu Časnoga krsta i svetim časnim sasudima i božanskim crkvama i svetim mestima . Klanjamo se i čast odajemo ikoni Presvete Bogorodice i ikonama svečesnih Božjih ugodnika, uzdižući oči duše (naše) ka prvoobraznom liku i um uznoseći na ono što je neshvatljivo.

(8) Ovo je bogoljubivi (moji), dogmat pravoslavnih Otačkih predanja. Sledujući njima, i mi tako verujemo i tako ispovedamo, a sve jeretike i svaku jeres njihovu proklinjemo.

(9) Primamo svih sedam Vaseljenskih sabora: prvi, koji je bio u Nikeji, 318 Svetih Otaca; drugi, u Konstantinovom gradu, 150 Svetih Otaca; treći, raniji, u Efesu, 200 Svetih Otaca; četvrti u Halkidonu, 630 Svetih Otaca; peti, opet u Konstantinovom gradu, 164 Svetih Otaca; šesti, opet u Konstantinovom gradu gradu, 170 Svetih Otaca. I još onaj, malo kasnije bivši u Nikejskoj mitropoliji, sedmi Sabor 350 Svetih Otaca, protiv onih koji se odriču časnih ikona i ne izobražavaju ih i ne poklanjaju im se, bezbožno klevetajući hrišćane. A primamo i sve Svete sabore koji su se Božjom blagodaću u razna vremen a i mesta sabirali radi utvrđivanja pravoslavnog jevanđeoskog učenja, koje prima Saborna Crkva. A onih kojih se odrekoše ovi Sveti Oci, odričemo se i mi; i koje prokleše oni, proklinjemo i mi.

(10) Jer mnogu jeres u razna vremena i razdoblja đavo izmisli, i mnogi kukolj zloverja kroz sluge njegove jeresenačelnike poseja u vaseljeni radi kvarenja i smućivanja prave vere, koje mi proklinjemo, i s njima one koji izmisliše zle dogmate, i gnušamo se svake nečastive jeresi.

(11) Mi pak stremimo se većma ka svakoj pobožnosti kojoj nas uče bogomudre sluge Božje: Proroci, Apostoli i Svetitelji, kao što i sam Gospod Isus Hristos Sin Božiji reče, kada od Oca dođe na zemlju ovaplotivši se i rodi se po drugi put, od prečiste prisno djeve, i dogmate domostroja Očevog i Svog izvrši divno, i zaista neizrecivo razape se na krstu, i treći dan vaskrse, i po vaskrsenju Svome ostade ovde na zemlji četrdeset dana; i kada htede uzići na nebo ka Ocu [Svome], zapovedi učenicima Svojim Apostolima govoreći: " Idite i naučite sve krajeve krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio". I opet: "Propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju; ko poveruje i krsti se, spašće se; a ko ne veruje, osudiće se". Ovo je dakle prava vera: krstiti se u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

(12) I tako, mi koji smo hrišćani obećali smo: moliti se Bogu svome svagda, (držeći zapovesti Njegove i uvek tvoreći volju Njegovu). Jer je "vera bez dela mrtva", po reči Jakovljevoj. No, braćo i čeda moja ljubljena, kao što i napred rekoh, oboje [treba] da sa strahom i trepetom držimo [i čuvamo]. Držite (stoga) reč Božju i svetu veru Hristovu, i prizivajte čistim srcem presveto Ime Njegovo, i ne leneći se u svetim molitvama pripadajte k Njemu ispovedajući grehe svoje, plačući sa suzama pred Njim i Njemu pevajući i pripevajući u srcima vašim svagda mu pevajući i pripevajući u srcima vašim svagda dan i noć neprestano. Jer Bog, kada Ga ljudi ispovedaju i mole Mu se, sam uverava ljude i duhovno ulazi verom u srca onih koji dobro slušaju nauku Njegovu. Jer duhovna nauka nije igra, niti reči bezumlja misli ljudskih, nego je to propovedana sveta vera Božja na kojoj su osnovani sveti činovi u Hristu Isusu Gospodu našem, o Kome Proroci Svetim Duhom Božjim prorekoše, i Apostoli naučiše, i Mučenici ispovediše, i svi Sveti sačuvaše, i Prepodobni oci besprekorno održaše kao na nedeljivom krajeugaonom Kamenu crkvenom Hristu Koji je Premudrost i Sila Očeva [i to sačuvaše] svetoduhovski i silno i krepko i čvrsto i pouzdano u veri --, Koji [Hristos] i do sada mnoge uverava i utvrđuje i svima potvrđuje Svoju veru božansku. On, Preblagi Čovekoljubac, i do nas dostiže Svojom bogatom milošću, ispravljajući naše nedostatke, hoteći kao Pastir istiniti da nas, zabludele ovce, sakupi u nebeski tor (Svoj). Dosežući do toga tora misaonim i duševnim očima (našim), mi Mu se svagda molimo pripadajući Mu u svaki čas, i ispovedajući Mu se, kako On sam daruje iskazati to ili pomisliti i neizrečeno sačuvati. I mi, satvorivši volju Njegovu, dobićemo od Njega spasenje u ovom veku i u budućem, ako verno sačuvamo zapovesti Njegove koje nam je sam Gospod zapovedio da držimo i obećao nam za to nebesku nagradu, rekavši: "Zaista vam kažem: Ko održi reč Moju neće vidjeti smrti vavijek".

(13) Da, čeda moja ljubljena, šta je pouzdanije i pravednije od ove reči koju Hristos sam posvedočava i potvrđuje istinom? Šta je bolje od ovoga: ne okusiti smrti doveka? Jer samo to neokušanje smrti već je daleko od greha, jer je okušanjem greha ukus smrti ušao u sav rod ljudski do Hrista. Radi toga okusi smrt On, Koji je bezgrešan i besmrtan po [Svom] prvom rođenju od Oca, no okusi je radi nas, i postrada, da i mi verom u Njega okusimo besmrtnost, kao što reče Prorok: "Okusite i vidite kako je dobar Gospod". Veoma je dakle dobar [Gospod] i pravedna i veran i svima rečima Svojim, i sva su dela Njegova u veri. Zato čeda moja bogoljubljena, mi koji Ga ljubimo treba da činimo dela vere u Hristu Isusu Gospodu našem, mi koji smo primili od Njega besmrtnu veru, toliki dar -- da ne umremo nikada!

(14) Zato, ako ovo sačuvate, bićete blaženi (od Boga u vekove, i blažena biće srca vaša, i blažene biće duše vaše, i bićete blaženi) vi koji ste primili veru Božju i sačuvali je u čistoti. Gledajući na besmrtni dar Hristov, tvorite svagda besmrtna dela u Hristu: veru čistu i molitvu čestu, imajući prema Njemu ljubav i nadu, i savest čistu pred Bogom i ljudima, post i bdenje, na zemlji ležanje, istinu u svemu, čistotu telesnu i duševno uzdržanje, čuvajući razum svetog krštenja -- prosvećenja Božjeg, kojim se odrekosmo Satane i svih dela njegovih. I svagda ljubiti pokajanje i ispovedanje grehova svojih i plakanje nad njima; umiljenje, smirenje, pravednost, poučenje, ispravljanje života svoga, mržnju na greh; ne opijanje, ne bludničenje, nego, naprotiv, čist život kakav je Božjim očima ugodno gledati.

(15) Jer Bog je jedan od početka i u beskonačne vekove. I ovo je prva zapovest rečena onima koji Ga ljube: da svaki od vas "ljubite Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svim umom svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom". I neka budu reči ove, koje vam ja danas zapovedam, napisane na srcima vašim i u dušama vašim, da se bojite Gospoda Boga Svedržitelja, i u Njemu jedinome da služite sa strahom i trepetom, i Njemu jedinome da služite sa strahom i trepetom, i Njemu jedinome uznosite čast i slavu, i Njemu jedinome priljubljujte se, i Imenom Njegovim ne kunite se, nego neka je vaša reč po Apostolu: da da, i ne ne. I uopšte, neka se nikako ne spominje među vama drugi Bog, osim Onoga Koji je stvorio nebo i zemlju; ničemu "od onoga što je na nebu gore i što je na zemlji dole i što je u vodi pod zemljom, da se ne poklonite niti mu poslužite", osim Gospodu Bogu vašem, u Koga se krstiste i poverovaste, i odrekoste se tajnoga srama, i postadoste zajedničari dobre vere Njegove i saučesnici besmrtnosti Njegove. Njega jedinoga neodstupno se držite, jer je "pred očima Njegovim sve otkriveno", kao Što reče Apostol", i "jer je Bog naš oganj koji spaljuje"; i "uzvraća za grehe očeva na deci do trećega i četvrtoga kolena, onima koji Ga ne ljube i ne tvore volju Njegovu, a čini milost na hiljade i desetine hiljada onima koji Ga ljube i drže zapovesti Njegove". Jer je on "Bog nad bogovima i Gospodar nad gospodarima, Bog Veliki i Silini i Strašni". Da "držite zapovesti Njegove, i da izvršujete pre očima Njegovim sve reči koje vam zapovedih", "da bude dobro vama i sinovima vašim posle vas, i živi budete doveka, ako činite dobro i ugodno pred Gospodom Bogom vašim", Kome (neka je) slava i bespočetnost u beskonačne vekove, amin.

Beseda oca Justina Popovića povodom godišnjice besmrtnosti blaženopočivšeg Patrijarha Varnave

Patrijarh Varnava - svenarodni čovek

Godišnjica smrti Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave u stvari je godišnjica njegove besmrtnosti. Jer je svojom smrću on postao besmrtan. Veličina pravoslavnih velikana temelji se ne evanđelskom paradoksu: besmrtnosti ne biva bez smrti. Bez smrti za Hristovu istinu i pravdu. A smrt za Hristovu istinu i pravdu čini čoveka besmrtnim i u ovom svetu koji ostavlja i u onom u koji ulazi. Čovek može mnogim putevima u ovom svetu juriti za besmrtnošću, ali je samo jedan put koji vodi u stvarnu besmrtnost, to je: smrt za Hrista. Ona čini čoveka besmrtnim i u ovom svetu koji napušta i u onom u koji ulazi. Ukoliko nevidljiva ruka vremena bude više godina odmicala naš život od dana smrti takvoga čoveka, utoliko će on biti sve besmrtniji i besmrtniji.

Smrt! Šta je strašnije od nje? A gle, ona postaje majka besmrtnosti kada biva za Hristovu istinu i pravdu. Zemlja, koja nesumnjivo u kosmosu uživa tužnu privilegiju da je jedina fabrika smrti, može izmisliti hiljade i hiljade smrti, i sve ih natutkati na Hristovog Velikana, ipak će iz njih izleći se hiljade i hiljade Njegovih besmrtnosti. I što više smrti, to više besmrtnosti. Ništa ne izmišljam, ja samo razmišljam o zrnu gorušičinom, o njegovoj čudesnoj tajni. A o njoj govori setni Bogočovek: „Zaista, zaista vam kažem: ako zrno gorušičino padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi“ (Jn12,24).

Misterija ovih Božanskih reči kruži oko ličnosti Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave: On je umro, i umrevši rodio mnogi rod, jer je rodio i preporodio rod Srpski za nova evanđelska pregnuća i postignuća, za nove svetosavske podvige i pothvate. Ko ima oči da vidi, može to videti; ko ima uši da čuje, može to čuti. Ja imam u vidu oslepele u zlu i ogluvele u bezumlju, u vlastoljublju.
Pre godinu dana, mi smo na današnji dan poslali nebu našu savest - dušu Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave. Tajanstvenim smislom događaja, on je postao savest naša. To smo svi mi osetili, naročito na dan njegove smrti. Da, na dan njegove smrti progledale su sve oči naše narodne duše i u mrtvom Patrijarhu ugledale Novog Hristovog Besmrtnika. Mrtav - besmrtnik! To je još jedan paradoks koji je Bogočovek doneo zemlji, a čiju stvarnost Njegovi sledbenici pronose nebom i zemljom. Da li narod stvara svoju kolektivnu savest? Nema sumnje. Veličina svakoga pokolenja što su svim onim što je bilo najbolje i najsvetije u njihovim poduhvatima i postupcima stvarala savest našu, da se jednoga dana kao plameni stub protegne između zemlje i neba u ličnosti Patrijarha Varnave. Stvarao je savest našu Sveti Sava i svi Sveti carevi i kralji; stvarali su je srpski isposnici i pustinjaci; stvarali su je Kosovski Mučenici; stvarali su je Kosovski osvetnici; stvarao je i Blaženopočivši Patrijarh Varnava. Jednom rečju: Pravoslavna Crkva je savest našega naroda. Kolektivno i individualno. Kome to ona nije, zar je pravoslavni, zar je naš?

NARODNI PROBLEM
Naš narodni problem je u svom prakorenu - pravoslavni problem. Počinje od stvarnog rodonačelnika roda srpskog: Svetog Save. Šta je za njega duša našeg naroda? - Pravoslavlje. A šta savest? Opet: Pravoslavlje. A šta slavlje? Još jednom: Pravoslavlje. Probajte i na svim našim narodnim velikanima, svi poput svog Svetog rodonačelnika to isto govore i tvore: neprekidno svi od Svetog Save do Sveštenomučenika Patrijarha Varnave. Ni jedana naš crkveni problem, a kroz njega delimično i poslednji narodni problem, ne može se rešiti pravilno i dobro bez Svetog Save, a od sada i bez Sveštenomučenika Patrijarha Varnave. Hteli ili ne, narod je u suštini svojoj kolektivno i svesno i ispovednički pravoslavan. Stoji iza Njega /=Hrista/, bori se za Njega i umire za Njega. Ne recite, govoriš bezumlje: naš narod je mučenički pravoslavan. On uvek odstrada herojski i mučenički svoju sudbinu pravoslavnu i svoje vrednosti pravoslavne.
Smrt Patrijarha Varnave bila je svojevrsni duhovni zemljotres. Zemljotres koji je religioznim uzbuđenjem zatresao sve temelje naše srpske istorije, kao nikada od Svetoga Save. I krenuo sve srpske duše ka novim vidicama i novim hadžilucima. I otvorio sve naše oči za prave vrednosti narodne.

SRPSKA ISTORIJA
Šta je naša istorija? Na prvom mestu, svedočanstvo kako se strada i gine za Krst časni i slobodu zlatnu. I još svedočanstvo: kako Nebesko carstvo i njegova pravda imaju nesravnjivo veću vrednost nego sva zemaljska carstva. Sveti Kosovski Knez, duhovni sin Svetoga Save, poveo je naš narod Nebeskom carstvu kroz mučeništvo: Nebeske vrednosti večne pretpostavio je zemaljskim vrednostima: duhovne - materijalnima, evanđelske - prolaznima. Zato /je/ u našem eposu naša golgotska etika. Šta je rod Srpski? Nepregledna povorka svedoka kako se živi i umire za večne vrednosti Nebeskog carstva: od Svetog Save do Patrijarha Varnave. Slediti Carstvu nebeskom kroz stradanje i mučeništvo za Hristovu istinu i pravdu, eto, to je - rezime naše narodne istorije, našeg narodnog podviga. To je iskonski naše, narodno; u tome narod vidi svoju istorijsku misiju. A njegovu savest vređa - nametati mu kao istorijski ideal ma kakav ovostrani materijalni, privredni, finansijski, istorijski, svetski fetiš. Oseća narod naš, i zna, i ispoveda: „Pravda drži zemlju i gradove“. Ako se taj temelj izvuče ispod naše narodne istorije, sve se sa njim klati i ruši u prah i pepeo.
Pogledajte naš narod sa gledišta večnih vrednosti. Zamislite da ste vi baš taj čovek, taj sudija, koji ima da pronađe i utvrdi šta je najveće, najbolje i najdugoročnije u Srpskom narodu. Ne sumnjam, morali bi ste pronaći i reći: najveće je ono što je najpravoslavnije; najdostojnije je ono što je najpravoslavnije. Pa čak i kada biste bili sudija na Strašnom sudu kozmičke istorije, vi bi ste morali objaviti svima bićima u svima svetovima: da je u nas Srba najbolje ono što je pravoslavno: od Svetoga Save do Patrijarha Varnave.

OSEĆANjE NARODNE PRAVDE
U čemu je veličina Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave? U tome što je svojom religioznim principima umeo da uđe u narodno osećanje pravde, da se izjednači sa njim, da ga oseća kao svoje, i da sa njim izradi u sebi ono narodno osećanje potrebe stradanja za tu pravdu. Naš narod je na krstašu barjaku svoje istorije krvlju svojom ispisao reči Sv. Apostola Pavla: koji hoće pobožno da žive u Hristu Isusu moraju stradati (1Tim). - To narodno osećanje pravde pretvorilo se u čitavu ličnost Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave, i otuda je on postao svenarodni čovek. Nosilac narodne pravde, budilac narodne savesti, vođ narodne duše putem Svetosavlja i Hristoslavlja. Kao takav, on danas jeste provera naše savesti, provera naše pravoslavnosti, a time provera i naše narodnosti i pravednosti. Jer u nas Srba, pravim narodnim čovekom može biti samo istinski pravoslavac. Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Svetog Save? Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Stevana Nemanje? Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Svetog Kralja Stefana Dečanskog? Ko pravoslavniji i narodniji od Sv. Vasilija Ostroškog, Petra Cetinjskog, Joanikija Devičkog, Petra Koriškog, Lazara Kosovskog, i ostalih narodnih velikana i neimara i gradilaca i podvižnika? Kosovskih Mučenika i osvetnika? Svuda i u svemu: Pravoslavlje je duša našeg naroda. Ko pravoslavan, taj i narodan. To je moto, izrađen i u mukama naše narodne istorije.
Ne, ovo nije fašističko, ni neznabožačko, ni idolopokloničko teiziranje naroda, oboženje naroda. Ovo je narodnost osveđena mučeništvom radi Hristove istine i pravde. To je sublimacija, uzvišenje, preobraženje naroda Hristom i u Hristu. Ne veliča se ovim narod kao etnička masa, već kao etička vrednost, narod kao nosilac viših evanđelskih vrednosti. A Srpski narod može biti mali u tehnici, u privredi, u bogatstvu, ali je nesumnjivo veliki u jednoj stvari: u stradanju za Hristovu istinu i pravdu. U stvari, Srbi - to je mučenik do mučenika za Hristovu pravdu, kako u doba Svetoga Save tako i doba Patrijarha Varnave.
Ko može biti strašan onome koji se ne boji smrti? Ko i šta? - Niko i ništa. Ako je to narod, čime ćete ga uplašiti? - Nikim i ničim. Recite, čime ćete uplašiti Svetoga Savu i Patrijarha Varnavu? Smrću? Ta to je za njih početak besmrtnosti njihove, jer im omogućije susret i večni život sa besmrtnim Gospodom Hristom. I još: takva smrt postaje rasadnik besmrtnosti. Sve poput Hristove smrti, koja je nepresušni izvor besmrtnosti i mati besmrtnika. No, u svemu tome je najdivnije i najčudesnije to, što se ljudi ne samo ne plaše onoga što je nastrašnije u ovom svetu, a to je smrt, nego joj se raduju kao ozebao suncu.
Ljudi Hristove vere imaju jedno neizmerno preimućstvo nad ostalim ljudima: posle svoje fizičke smrti oni su živiji, besmrtniji i slavniji nego do nje. Na tajanstven način oni iz onoga sveta silno utiču na ovaj svet, deluju u ovom svetu intenzivnije iako nevidljivije: vode duše mnogih ljudi, pa i čitavih naroda. Sučaj Svetoga Save i Patrijarha Varnave. Kome se pri pomenu njihovih svetih imena sva duša ne razbudi. i sve srce ne uzbudi za večnu Hristovu istinu i pravdu? Svetosavsko spalište postalo je neugasivo žarište, na kome se zagrevaju i zapaljuju duše neprolaznim narodnim idealima i nadahnjuju plemenitim vizijama.

Prošlo je trista šezdeset i pet dana od kako je Blaženopočivši Patrijarh Varnava promenio svetom. Ko se od istinski narodnih ljudi nije u toku ove godine osvrnuo na njega i zapitao sebe: a šta on misli o ovom i onom crkvenom događaju, ovom i onom narodnom poslu? Za mnoge od naši pravoslavnih narodnih ljudi nije važno šta misle neke naše vladike. Već je važno i najvažnije šta misli Sveti Sava i Patrijarh Varnava. I po tome regulišu i svoje misli i svoja dela. Kada narodna duša naiđe na koji mučan problem, onda se ona obrati savesti svojoj: svojim Svetiteljima i svojim Učiteljima. Na prvom mestu Svetom Savi, a od sada i Patrijarhu Varnavi.
Na današnji dan mi palimo duše svoje kao voštanice na grobu Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave, na tom izvoru naše pravoslavne revnosti, naše budućnosti, naše vere. Njime se napaja i napajaće se sve što je naše; Njemu će se klanjati sve što narodnu muku mukuje i s Božjom pravdom kroz ovaj svet putuje.
Mi ne tugujemo danas, jer se na grobu Hristovog Besmrtnika ne tuguje: mi se molimo, mi se napajamo, mi se učimo narodnoj veri u našeg besmrtnog Učitelja; mi se smiravamo pred njegovim istorijskim podvigom; mi se zavetujemo na vernost svemu što je sveto, što je narodno, što je pravoslavno, što je svetosavsko, /što je Hristovo/.
Nema sumnje, radost poduhvata dušu kada oseti da je godišnjica Patrijarhove smrti ustvari godišnjica njegove besmrtnosti. I svaka naredna godina biće još jedna nova godina njegove besmrtnosti. Sve tako, iz godine u godinu, dok se svi potoci vremena na kraju istorije ne sliju u bezobalni okean večnosti. A tamo nema smrti, nema vremena, sve sama beskrajnost do beskrajnosti i besmrtnost do besmrtnosti. I usred njih, na čelu mnogostradalnog roda Srpskog: Sveti Sava i Blaženopočivši Patrijarh Varnava.
Pedeset i sedam Mučenika Novih za veru pravoslavnu: Gore srca, Srbi!

Beseda izgovorena u Vranjskoj Sabornoj crkvi 11/24. jula (1938). - Rukopis na šest strana belog kancelarijskog papira pisan olovkom, ponegde popravljan i dopunjavan na margini. - Priređivač Ep. Atanasije.

Ozren - obicaji

Tradicionalna gradnja
Osnovni oblik kuće kod ovdašnjih Srba bila je dvodijelna brvnara. Kuće su ranije bile male i pri zemlji, još krajem 19. vijeka malo kuća je imalo magazu. Prozori su bili sasvim mali. Ranije su kuće pokrivane raževom slamom. Kasnije se pri gradnji kuća počeo primjenjivati šeper, kombinovan sa brvnima, a u novije vrijeme kamen i cigla, sa krovom od crijepa.

Najtipičnije kuće su bile polubrvnare-polušeperače sa dva odjeljenja. Oko kuće su bila brvna, a oko sobe šeper. Zidovi od šepera su se oblepljivali blatom i krečom sa obje strane. Brvna su bila srezana u ćert. Poslije su se umjesto brvna upotrebljavale daske, koje su krajevima zakačane u vertikalno užlijebljene direke. Takav način gradnje zvao se zalog.
Kuće su građene pri strani, tako da su ispod imale podrum, u koji se ulazilo neposredno sa vana.Podrum je bio obložen brvnima, a ako su podrumski zidovi bili od kamena, onda se to nazivala magaza. Na mnogim srpskim kućama bila je sa vana dograđena veranda. Uz pojedine kuće je bila dograđena i vodnica, mada je bilo uobičajenije da se ona podiže zasebno, a služila je za držanje posuda sa vodom.

Ranije su kuće bile pokrivane drvetom (daskom ili šindrom). Običan drveni krov mogao je da traje do 50 godina, a lučev i do 100 godina. U godinama pred Prvi svjetski rat počelo se sa pokrivanjem kuća crijepom. Osobenost je da kod Srba ovoga kraja tavan iznad sobe nije bio otvoren prema kući, iz praktičnog razloga da ne bi počadilo ono šta je na njemu bilo uspremljeno. Ognjište je obično bilo u ravni patosa, a u nekim kućama i izdignuto. Verige su visile na verižnjači, a na ognjištu su se nalazili tronogi sadžak i peka. Soba se odlikovala time što je imala zemljanu peć sa lončićima (furunu). Tu su i drveni sto i sinija sa stolicama ili stolićima, drveni krevet sa slamaricom i ponjavama. Pod je ponekad bio prekriven ponjavama, ali je u glavnom bio nepokriven.

Sporedne zgrade, vrlo raznovrsne namjene, su takođe građene od brvana i uglavnom su karakteristične po malim dimenzijama. Najpotrebnijom zgradom smatrale su se košare ili pojate, koje su pravljene usko i visoko. Građene su i na sprat, sa donjim odjeljenjem za stoku i gornjim za sijeno i drugu stočnu hranu.
U košarama je držana krupna stoka, a uz njih su obično podizane i sudurme, zgradice za sitniju stoku.
Važan objekat predstavljala je i udžera, brvnara u kojoj su čuvane haljine, kovčezi i druge potrebštine, a u njoj je ponekad bilo mjesta i za spavanje. Postojala je i posebna zgrada u kojoj je bio smješten stan (razboj), takozvani stanjak u kome su žene tkale.
U mlječaru se čuvalo mlijeko, sir, kajmak i ostali bijeli mrs. Pušnica ili sušara služila je sa sušenje voća. Bila je načinjena, takođe, od brvana, a iznutra je bila oblijepljena zemljom. Česta zgrada bila je i ambar, koji je služio za čuvanje žita u zrnu.

Dvorišta su ograđivana drvenim žiokama ili prošćem, a oko njih je svako domaćinstvo imalo i poveće imanje, što se održalo i do današnjih dana.

U ovom kraju bilo je mnogo vodenica, i to dvije vrste: mlin potočar i paočenik na rijekama Bosni, Krivaji i Spreči.

Narodna nošnja
Srpska nošnja Ozrena, Vozuće i Gostovića se veoma razlikuje od nošnje susjednih Srba. Ona je jedna od bitnih obilježja što ovu grupaciju čini posebnom i drugačijom. Karakteriše se jednostavnošću i odmjerenošću u detalju, u čemu je autentična i bliska duhu pravoslavlja.

Naročito zanimljiv detalj nošnje predstavljale su tkanice koje su cijenjene po bogatstvu i složenosti izrade. Isključivo su domaće izrade, a satkane na stanovima (razbojima). Gaće i košulje su bijele i kod muškaraca su bile veoma rijetku ukrašavane vezom, koje su od pasa na dole bile nabrane, pa se po boju nabora i cijenila njihova otmenost. Oboje su činjeni od pamuka ili lana, ručno satkanog. Preko košulje se nosio gunj ili džemadan, ranije napravljen od čohe, a kasnije (između dva rata) od sukna. Ako je služio kao "zborski" (svečani), po rubovima je bio ukrašavan crnim gajtanom.
Preko košulje se prepasavalo tkanicom, načinjenom u više boja na crnoj osnovi. Zimi su se preko gaća nosile čakšire od čohe ili sukna. Sukno se proizvodilo ručno, a bojilo (vranilo) bojom dobijenom iz kore jasena.

Primjetna je bila razlika između nošnje imućnih i siromašnih ozrenaca. Priča se da su Srbi ovoga kraja nosili i šalvare, ali samo u doba turske vladavine. Muškarci su još nosili opanke, torbicu i kapu. Torbica je izrađivana od vune, a imala je po sebi zadivljujuće lijepe šare. Služila je za nošenje sitnih potrebština. Izrađivane su od veće torbe od kostreti. Torbica je bila neizostavni dio narodne nošnje ovdašnjeg muškarca.

Od kapa se na muškarcu mogla vidjeti šubara, šajkača, a u novije vrijeme i kačket. U ranije vrijeme bio je običaj da i mlađi i stariji nose kapu, ali se kasnije mogla vidjeti samo na glavama starijih. Od opanaka je bilo dvije vrste; prvi su bili pašnjaci i oni su kupovani, a drugi su bili putravci, proizvedeni u domaćoj radinosti od goveđe kože. Ispod njih su nazuvani šareni priglavci, sapleteni od raznobojne vune.

Već početkom ovoga vijeka se na muškarcu moglo vidjeti ponešto od građanskih odijevnih stvari, sa čime je polako izčezavala narodna nošnja, da bi šezdesetih godina i potpuno iščezla.

Ženska nošnja je, takođe, po izgledu i načinu izvedbe slična muškoj. Glavni dio ženske nošnje činila je dugačka platnena haljina, ukrašena vezom oko rukava i kolijera, a ranije su bivale ukrašene i sedefićima. Tako je bilo do 1900. godine, a kasnije se na košuljama moglo primjetiti veoma malo veza.

I žene i djevojke su se opasivale tkanicama. Žensku nošnju je karakterisalo nošenje dviju pregača, kod udatih žena, a djevojke su obavezno nosile samo jednu. Prednja opregača (opreg) je prilično malih dimenzija, dok zadnja opregača (stragača) znatno duža od prednje i imala je dijagonalno zavrnut donji kraj, koji je potom pričvršćivan za gornju ivicu oprega. Pregače su se ukrašavale resama raznih boja, a kao i torbice, izrađivane su tehnikom ulaganja (šare su ulagane u osnovu, te su sabijano brdom, na stanu), glavna šara bila je romb, a ponekad i sasvim uprošteni cvijet.
Pred Drugi svjetski rat pregače su se počele izrađivati od industrijske vunice, tih godina, takođe nastaje stragača, a opregovi polako bivaju zamijenjeni keceljama.

Vozućke žene su izrađivale crnobijele opregove sa izuzetno rijetkim dodavanjem crvene boje. Žene oko manastira Ozren su nosile jeleke, načinjene od debljeg, crnog platna. Ljeti su preko košulje nosile haljetak, koji je po ivicama ukrašavan čohom i kadifom, po kojoj su izvođene šare od gajtana. Zimi se preko košulje nocila suknena haljina. Kod žena je bila crna, a kod djevojaka bijela, koje su, takođe niz prsa ukrašavane čojom i gajtanom. I žene i djevojke su na glavama nosile bijele marame, ukrašene jednostavnim, geometrijskim vezom, kojima su se na isti način povezivale. Na nogama su nošene bijele, vunene čarape, a preko njih šareni priglavci, na kojima je preovladavala tamno crvena boja. Opanci su bili "prijesni" to jest izrađivani su neštavljene, goveđe kože.

Ovako odjeveni, mladići i djevojke, u ruhu bjeline, uhvaćeni u kolo, opasivali bi svojom mladošću crkve i tu je dolazila do izražaja ljepota ove nošnje, ljepota, koja je cijelu godinu pripremana i čuvana samo za jednu priliku. Čuveni zbor je za Veliku Gospojinu, kod manastira Ozren, gdje se iz šire okoline znalo skupiti i do sto hiljada duša, čuven je još bio i zbor za Ognjenu Marinu u Tumarama, a značajno je pomenuti i zbor o Uskrsu kod manastira Vozuća, zbor na Pantelinu kod ruševina manastira Udrim, beglučku molitvu u Stogu, kao i mnoge druge.

Narodni običaji
Svi ozrenski običaji su vezani za crkvu i njene praznike. Običaj nad običajima u ovom kraju je slava. Bio je veoma udomaćen običaj da se prije slave postilo sedam dana, ako već sam praznik nije padao u post. Naročito se održavao takav post kod onih, koji su slavili Aranđelovdan ili Savindan. Nije bilo običaja da sveštenik pred slavu sveti vodicu.

Na slavu se pozivao bliži rod. Ako može, domaćin kuće bi pošao lično, na 15 dana prije slave, sa ploskom rakije da pozove kuma i bliže srodnike. Takvih nije bilo mnogo, te je ostajao do ruča kod onoga, koga je pozivao. Ostalima je na dan-dva prije slave slao dijete da ih podsjeti na nju. Kumovima i bližim srodnicima slalo se i "poštenje". Onima, koji nisu bili blizak rod, ono nije slato, već su pozivani samo usmeno. Na slavu su takođe dolazili i nepozvani. Gosti, koji su pozvani, donosili su "poštenje" domaćinu i ponešto od miloštvi svakom od ukućana. Gosti su dolazili na samu slavu, najkasnije do podneva. Domaćin bi ih dočekivao sa bocom i nalivenom čašom, a kada bi ušli u kuću, posjeo bi ih za sto i ponudio kafom. Ako je bilo dosta vremena do ručka, onda bi se ponudili mezom i rakijom. Trpeza se postavljala u najvećoj sobi, pod ikonom. Za čelo sofre je sjedio kum, jer se inače vodilo računa o tome ko će gdje sjesti.

Nekada se mnogo pazilo da se kolač razlomi do dvanaest sati, mada je u nekim mjestima lomljen tek pred veče, a u poslednje vrijeme uglavnom po podne (oko trinaest sati zimi ili oko petnaest sati ljeti). Prije se pred ručak svim gostima poljevalo da operu ruke, poslije toga se postavljala trpeza. Prvo se iznosi prekadnja i krsnica, a zatim pečenje ili posna hrana, ako praznik pada u post. Za Aranđelovdan ili Ilinu nije se spremala prekadnja, jer se u ovim krajevima vjeruje da su ovi sveci živi. Prekadnja se nosila prije slave u crkvu da se osvešta. Osveštana svijeća se palila uz prekadnju i krsnicu.
Kada bi se postavilo i upalila svijeća, svi bi poustajali i molili se Bogu, a prethodno bi se za trpezu stavljale tri čaše rakije. Kad se svršilo sa molitvom, svako bi uzeo po tri puta prekadnje, poslije se pristupalo lomljenju kolača, što je uglavnom obavljao kum sa nekim od prisutnih, koga izabere domaćin, i domaćin. Prvo se izljube, pošto popiju po čašu rakije, pa sva trojica okrenu tri puta krsni kolač, poslije toga ga lome kum i domaćin, a potom se još jednom lomio na četvrt, a zatim počinjala gozba.
Pjevali su se tropar i različite narodne pjesme. Gozba je trajala do kasno u noć. Samo su prijatelji i bliža rodbina ostajali na konaku. Još do novijih vremena se sačuvao običaj da se slavi tri dana; uoči slave, na dan slave i proispratnji. Ponegdje su bile uobičajene i preslave, ali njih su presluživale žene.

Neka vrsta zajedničke slave bile su Ljetnje molitve koje se pamte još od starina. One su održavane od Duhova do Male Gospojine. Poznate su bile one u Petrovu, Krtovi, Rosuljama, Sižju, Tumarama, Mramoru, Karačiću, Porječini i druge. Ranije je postojao običaj paljenja težačke svijeće, ali to pamte samo stariji. Poznate su takođe Zimske molitve, koje su se održavale na grobljima, za vrijeme trajanja zadušne sedmice. Tada se, ustvari, vršio pomen mrtvima u različitim mjestima u različite dane.

Uoči nedjelje po Nikoljdanu po ozrenskim, vozućkim i gostovićkim selima išle su vješalice, družine momaka i mlađih oženjenih ljudi. U većim selima su se dijelili u više grupa, pa su po dogovoru obilazili po jedan zaseok. Za sastanak poslije obilaska dogovorili bi neku kuću, za koju bi znali da će ih primiti. Noseći zvono i zvoneći, išli bi svakoj kući u selu. Pred zatvorenim vratima kuće oni bi otpjevali prigodnu, ali podužu pjesmu, a zatim bi domaćin otvarao vrata. Od ukućana bi tražili različite poklone i novac. Kada bi dobili prilog zvonili bi, zapjevali i odlazili. Usput bi, namaškareni, plašili djecu. U kući, gdje bi se sakupili, pogostili bi se onim ponudama, koje su dobili, a višak je obično ostavljen domaćinu kuće. Ranije bi od sakupljenog novca ostavljali nešto za crkvu. Ova zajednička večera je uz pjesmu trajala do kasno u noć. Običaj vješalica održava se i danas u gotovo neizmjenjivoj, prvoj formi.

Na Badnji dan rano donosi se badnjak od hrastova drveta, a uz njega i jedna grana, na kojoj ima lišća i koja se stavlja na kućni krov. Badnjak se izsiječe na tri dijela i ti dijelovi se uveče lože u vatru. Onaj, ko unosi badnjake, posipa žitom ukućane i oni njega.
UVELIČAJ SLIKU UVELIČAJ SLIKU UVELIČAJ SLIKU
Izjutra na Badnji dan peče se pečenica, koja se jede na Božić. Na Badnji dan žene ne obavljaju nikakav posao lupanjem. Pred zoru se naloži još drva na badnjak i onda ukućani prelaze tri puta preko tog ognja, da ne bi bolovali od vrućice preko godine.
Domaćin rano izjutra na Božić mijesi žitnicu, česnicu i božićni kolač (kovrtanj). U česnicu se stavlja novac. Na žitnicu se nožem povlače crtice, namijenjene pojedinim vrstama žita, a po tome, kako će izgledati poslije pečenja, gata se kako će koje žito roditi. Česnica se jede na Božić, a žitnica i božićni kolač na Mali Božić, za koji se ostavlja desna plećka pečenice. Jelo bi se u osvitak.
Sofra se postavljala na slamu, koja se sterala već na Badnje veče. Na sofru se stave hljebovi i tri svijeće u posudi sa žitom.
Još rano dolazi polaznik (položaj) koji baca nešto novaca na ognjište, udara badnjacima jedan od drugi da izbijaju varnice, što propraća blagosiljanjem. Polaznika bi postavljali za sofru i polivali ga vodom.
Za Mali Božić se sprema popara od žitnice i božićnog kolača, pojela bi se desna plećka i gatalo po njoj. Iza ručka bi se počistila i iznosila slama.
UVELIČAJ SLIKU Treba napomenuti da se za Badnje veče i izjutra na Božić služe orasi, suve šljive i med. Dok se za slavu sprema jedna obična ili trokraka svijeća, za Božić trebaju tri svijeće.
Ranije se stara slama iz postelje i jastuka, kao i za Božić rastrta slama, iznoslila o Malom Božiću na gumno, pa su se djeca po njoj tijerala. Slama se poslije kupila, nosila u voćnjak i stavljala u račve svake voćke. Istog dana u postelju se ulagala nova slama. Na Mali Božić se jede i glava od pečenice.
Na Lazaricu, rano ujutro, djeca bi uzimala gvozdenu peku i ključ kojim su udarali po njoj, pa tako obilazeći tri puta oko kuće i tora govorili: "Kuca, kuca Lazarica, bjež od kuće prganica, ubit će te obramica".

Na Veliki petak su se bojila jaja; jedno se bojilo prije sunca i ostavljalo za sledeći Uskrs. Na Usrks su djeca nosila ljusku od jaja, jer se to smatralo nekim sevapom.

Uoči Petrovdana se se sakupljala djeca po visovima i palila lilaljke (mahaljke). One su spremane od trešnjeve kore, koja se umetala u procjep kraćeg štapa.

Imena su se u ovom kraju uglavnom davala po djedovima i starijima, a nerijetko i po imenima svetaca.

Nekada je bio običaj da su se momci ženili veoma mladi, što je uglavnom činjeno radi nove radne snage. Samatrao se prestarjelim za ženidbu onaj, koji je odslužio vojni rok. Ranije su se smatrali bližim rodom sedmo, pa i deveto koljeno, a u novije vrijeme se uzimaju i do četvrtog koljena. Nekada je bilo i krađe djevojaka, ali to pamte samo stariji. Svadbe su se nekada pripremale pred Božićne poklade i po Božiću, a danas se na to više ne gleda.
Pred svatovima bi prvi išao čajo i uzvikivao "mašala". Čajo je bio okićen peškirima, orasima i lješnicima, čime su ga kitile nevjeste. U novije vrijeme se kitilo i košuljama i maramicama.
Kada je mlada dovođena u novi dom, još dok je na konju, davano joj je sito i zob, a ona je zob bacala preko sebe. U kući bi mladu tri puta obvodili oko ognjišta, dok ga je mlada u međuvremenu darivala. Gosti su donosili darove, a čajo izvikivao ko je šta donio. Ako neko nije imao ništa da donese, on bi i njegovo ime po dobru pomenuo. Čajo je na nadžaku (kasnije na štapu) nosio živoga pijetla. Svadba bi trajala cijeli dan, a uveče bi se nastavila igrankom uz pjesmu i kolo. Nevjeste su se u novoj kući zvale po imenu muža (Siminica, Petrovica ...), po selu iz kog su dovedene (Bjelopoljka, Grabovička ...) ili po rodu iz kojeg dolaze (Stanojevićka, Panićka ...).

Usjekovanje je svakog 11. septembra. Tada Ozrenci izlaze na Gostilj (jedan od vrhova Ozrena) i beru čajeve, od kojih je najpoznatiji čaj od trave Ive. Već je postala tradicija, da na taj dan na Gostilj izađu žene iz kola Srpskih sestara iz Boljanića i sa svježe skuvanim čajem dočekuju sve one, koji dođu na Usjekovanje. Tradicionalna gradnja
Osnovni oblik kuće kod ovdašnjih Srba bila je dvodijelna brvnara. Kuće su ranije bile male i pri zemlji, još krajem 19. vijeka malo kuća je imalo magazu. Prozori su bili sasvim mali. Ranije su kuće pokrivane raževom slamom. Kasnije se pri gradnji kuća počeo primjenjivati šeper, kombinovan sa brvnima, a u novije vrijeme kamen i cigla, sa krovom od crijepa.

Najtipičnije kuće su bile polubrvnare-polušeperače sa dva odjeljenja. Oko kuće su bila brvna, a oko sobe šeper. Zidovi od šepera su se oblepljivali blatom i krečom sa obje strane. Brvna su bila srezana u ćert. Poslije su se umjesto brvna upotrebljavale daske, koje su krajevima zakačane u vertikalno užlijebljene direke. Takav način gradnje zvao se zalog.
Kuće su građene pri strani, tako da su ispod imale podrum, u koji se ulazilo neposredno sa vana.Podrum je bio obložen brvnima, a ako su podrumski zidovi bili od kamena, onda se to nazivala magaza. Na mnogim srpskim kućama bila je sa vana dograđena veranda. Uz pojedine kuće je bila dograđena i vodnica, mada je bilo uobičajenije da se ona podiže zasebno, a služila je za držanje posuda sa vodom.

Ranije su kuće bile pokrivane drvetom (daskom ili šindrom). Običan drveni krov mogao je da traje do 50 godina, a lučev i do 100 godina. U godinama pred Prvi svjetski rat počelo se sa pokrivanjem kuća crijepom. Osobenost je da kod Srba ovoga kraja tavan iznad sobe nije bio otvoren prema kući, iz praktičnog razloga da ne bi počadilo ono šta je na njemu bilo uspremljeno. Ognjište je obično bilo u ravni patosa, a u nekim kućama i izdignuto. Verige su visile na verižnjači, a na ognjištu su se nalazili tronogi sadžak i peka. Soba se odlikovala time što je imala zemljanu peć sa lončićima (furunu). Tu su i drveni sto i sinija sa stolicama ili stolićima, drveni krevet sa slamaricom i ponjavama. Pod je ponekad bio prekriven ponjavama, ali je u glavnom bio nepokriven.

Sporedne zgrade, vrlo raznovrsne namjene, su takođe građene od brvana i uglavnom su karakteristične po malim dimenzijama. Najpotrebnijom zgradom smatrale su se košare ili pojate, koje su pravljene usko i visoko. Građene su i na sprat, sa donjim odjeljenjem za stoku i gornjim za sijeno i drugu stočnu hranu.
U košarama je držana krupna stoka, a uz njih su obično podizane i sudurme, zgradice za sitniju stoku.
Važan objekat predstavljala je i udžera, brvnara u kojoj su čuvane haljine, kovčezi i druge potrebštine, a u njoj je ponekad bilo mjesta i za spavanje. Postojala je i posebna zgrada u kojoj je bio smješten stan (razboj), takozvani stanjak u kome su žene tkale.
U mlječaru se čuvalo mlijeko, sir, kajmak i ostali bijeli mrs. Pušnica ili sušara služila je sa sušenje voća. Bila je načinjena, takođe, od brvana, a iznutra je bila oblijepljena zemljom. Česta zgrada bila je i ambar, koji je služio za čuvanje žita u zrnu.

Dvorišta su ograđivana drvenim žiokama ili prošćem, a oko njih je svako domaćinstvo imalo i poveće imanje, što se održalo i do današnjih dana.

U ovom kraju bilo je mnogo vodenica, i to dvije vrste: mlin potočar i paočenik na rijekama Bosni, Krivaji i Spreči.

Narodna nošnja
Srpska nošnja Ozrena, Vozuće i Gostovića se veoma razlikuje od nošnje susjednih Srba. Ona je jedna od bitnih obilježja što ovu grupaciju čini posebnom i drugačijom. Karakteriše se jednostavnošću i odmjerenošću u detalju, u čemu je autentična i bliska duhu pravoslavlja.


Naročito zanimljiv detalj nošnje predstavljale su tkanice koje su cijenjene po bogatstvu i složenosti izrade. Isključivo su domaće izrade, a satkane na stanovima (razbojima). Gaće i košulje su bijele i kod muškaraca su bile veoma rijetku ukrašavane vezom, koje su od pasa na dole bile nabrane, pa se po boju nabora i cijenila njihova otmenost. Oboje su činjeni od pamuka ili lana, ručno satkanog. Preko košulje se nosio gunj ili džemadan, ranije napravljen od čohe, a kasnije (između dva rata) od sukna. Ako je služio kao "zborski" (svečani), po rubovima je bio ukrašavan crnim gajtanom.
Preko košulje se prepasavalo tkanicom, načinjenom u više boja na crnoj osnovi. Zimi su se preko gaća nosile čakšire od čohe ili sukna. Sukno se proizvodilo ručno, a bojilo (vranilo) bojom dobijenom iz kore jasena.

Primjetna je bila razlika između nošnje imućnih i siromašnih ozrenaca. Priča se da su Srbi ovoga kraja nosili i šalvare, ali samo u doba turske vladavine. Muškarci su još nosili opanke, torbicu i kapu. Torbica je izrađivana od vune, a imala je po sebi zadivljujuće lijepe šare. Služila je za nošenje sitnih potrebština. Izrađivane su od veće torbe od kostreti. Torbica je bila neizostavni dio narodne nošnje ovdašnjeg muškarca.

Od kapa se na muškarcu mogla vidjeti šubara, šajkača, a u novije vrijeme i kačket. U ranije vrijeme bio je običaj da i mlađi i stariji nose kapu, ali se kasnije mogla vidjeti samo na glavama starijih. Od opanaka je bilo dvije vrste; prvi su bili pašnjaci i oni su kupovani, a drugi su bili putravci, proizvedeni u domaćoj radinosti od goveđe kože. Ispod njih su nazuvani šareni priglavci, sapleteni od raznobojne vune.

Već početkom ovoga vijeka se na muškarcu moglo vidjeti ponešto od građanskih odijevnih stvari, sa čime je polako izčezavala narodna nošnja, da bi šezdesetih godina i potpuno iščezla.

Ženska nošnja je, takođe, po izgledu i načinu izvedbe slična muškoj. Glavni dio ženske nošnje činila je dugačka platnena haljina, ukrašena vezom oko rukava i kolijera, a ranije su bivale ukrašene i sedefićima. Tako je bilo do 1900. godine, a kasnije se na košuljama moglo primjetiti veoma malo veza.

I žene i djevojke su se opasivale tkanicama. Žensku nošnju je karakterisalo nošenje dviju pregača, kod udatih žena, a djevojke su obavezno nosile samo jednu. Prednja opregača (opreg) je prilično malih dimenzija, dok zadnja opregača (stragača) znatno duža od prednje i imala je dijagonalno zavrnut donji kraj, koji je potom pričvršćivan za gornju ivicu oprega. Pregače su se ukrašavale resama raznih boja, a kao i torbice, izrađivane su tehnikom ulaganja (šare su ulagane u osnovu, te su sabijano brdom, na stanu), glavna šara bila je romb, a ponekad i sasvim uprošteni cvijet.
Pred Drugi svjetski rat pregače su se počele izrađivati od industrijske vunice, tih godina, takođe nastaje stragača, a opregovi polako bivaju zamijenjeni keceljama.

Vozućke žene su izrađivale crnobijele opregove sa izuzetno rijetkim dodavanjem crvene boje. Žene oko manastira Ozren su nosile jeleke, načinjene od debljeg, crnog platna. Ljeti su preko košulje nosile haljetak, koji je po ivicama ukrašavan čohom i kadifom, po kojoj su izvođene šare od gajtana. Zimi se preko košulje nocila suknena haljina. Kod žena je bila crna, a kod djevojaka bijela, koje su, takođe niz prsa ukrašavane čojom i gajtanom. I žene i djevojke su na glavama nosile bijele marame, ukrašene jednostavnim, geometrijskim vezom, kojima su se na isti način povezivale. Na nogama su nošene bijele, vunene čarape, a preko njih šareni priglavci, na kojima je preovladavala tamno crvena boja. Opanci su bili "prijesni" to jest izrađivani su neštavljene, goveđe kože.

Ovako odjeveni, mladići i djevojke, u ruhu bjeline, uhvaćeni u kolo, opasivali bi svojom mladošću crkve i tu je dolazila do izražaja ljepota ove nošnje, ljepota, koja je cijelu godinu pripremana i čuvana samo za jednu priliku. Čuveni zbor je za Veliku Gospojinu, kod manastira Ozren, gdje se iz šire okoline znalo skupiti i do sto hiljada duša, čuven je još bio i zbor za Ognjenu Marinu u Tumarama, a značajno je pomenuti i zbor o Uskrsu kod manastira Vozuća, zbor na Pantelinu kod ruševina manastira Udrim, beglučku molitvu u Stogu, kao i mnoge druge.

Narodni običaji
Svi ozrenski običaji su vezani za crkvu i njene praznike. Običaj nad običajima u ovom kraju je slava. Bio je veoma udomaćen običaj da se prije slave postilo sedam dana, ako već sam praznik nije padao u post. Naročito se održavao takav post kod onih, koji su slavili Aranđelovdan ili Savindan. Nije bilo običaja da sveštenik pred slavu sveti vodicu.

Na slavu se pozivao bliži rod. Ako može, domaćin kuće bi pošao lično, na 15 dana prije slave, sa ploskom rakije da pozove kuma i bliže srodnike. Takvih nije bilo mnogo, te je ostajao do ruča kod onoga, koga je pozivao. Ostalima je na dan-dva prije slave slao dijete da ih podsjeti na nju. Kumovima i bližim srodnicima slalo se i "poštenje". Onima, koji nisu bili blizak rod, ono nije slato, već su pozivani samo usmeno. Na slavu su takođe dolazili i nepozvani. Gosti, koji su pozvani, donosili su "poštenje" domaćinu i ponešto od miloštvi svakom od ukućana. Gosti su dolazili na samu slavu, najkasnije do podneva. Domaćin bi ih dočekivao sa bocom i nalivenom čašom, a kada bi ušli u kuću, posjeo bi ih za sto i ponudio kafom. Ako je bilo dosta vremena do ručka, onda bi se ponudili mezom i rakijom. Trpeza se postavljala u najvećoj sobi, pod ikonom. Za čelo sofre je sjedio kum, jer se inače vodilo računa o tome ko će gdje sjesti.


Nekada se mnogo pazilo da se kolač razlomi do dvanaest sati, mada je u nekim mjestima lomljen tek pred veče, a u poslednje vrijeme uglavnom po podne (oko trinaest sati zimi ili oko petnaest sati ljeti). Prije se pred ručak svim gostima poljevalo da operu ruke, poslije toga se postavljala trpeza. Prvo se iznosi prekadnja i krsnica, a zatim pečenje ili posna hrana, ako praznik pada u post. Za Aranđelovdan ili Ilinu nije se spremala prekadnja, jer se u ovim krajevima vjeruje da su ovi sveci živi. Prekadnja se nosila prije slave u crkvu da se osvešta. Osveštana svijeća se palila uz prekadnju i krsnicu.
Kada bi se postavilo i upalila svijeća, svi bi poustajali i molili se Bogu, a prethodno bi se za trpezu stavljale tri čaše rakije. Kad se svršilo sa molitvom, svako bi uzeo po tri puta prekadnje, poslije se pristupalo lomljenju kolača, što je uglavnom obavljao kum sa nekim od prisutnih, koga izabere domaćin, i domaćin. Prvo se izljube, pošto popiju po čašu rakije, pa sva trojica okrenu tri puta krsni kolač, poslije toga ga lome kum i domaćin, a potom se još jednom lomio na četvrt, a zatim počinjala gozba.
Pjevali su se tropar i različite narodne pjesme. Gozba je trajala do kasno u noć. Samo su prijatelji i bliža rodbina ostajali na konaku. Još do novijih vremena se sačuvao običaj da se slavi tri dana; uoči slave, na dan slave i proispratnji. Ponegdje su bile uobičajene i preslave, ali njih su presluživale žene.

Neka vrsta zajedničke slave bile su Ljetnje molitve koje se pamte još od starina. One su održavane od Duhova do Male Gospojine. Poznate su bile one u Petrovu, Krtovi, Rosuljama, Sižju, Tumarama, Mramoru, Karačiću, Porječini i druge. Ranije je postojao običaj paljenja težačke svijeće, ali to pamte samo stariji. Poznate su takođe Zimske molitve, koje su se održavale na grobljima, za vrijeme trajanja zadušne sedmice. Tada se, ustvari, vršio pomen mrtvima u različitim mjestima u različite dane.

Uoči nedjelje po Nikoljdanu po ozrenskim, vozućkim i gostovićkim selima išle su vješalice, družine momaka i mlađih oženjenih ljudi. U većim selima su se dijelili u više grupa, pa su po dogovoru obilazili po jedan zaseok. Za sastanak poslije obilaska dogovorili bi neku kuću, za koju bi znali da će ih primiti. Noseći zvono i zvoneći, išli bi svakoj kući u selu. Pred zatvorenim vratima kuće oni bi otpjevali prigodnu, ali podužu pjesmu, a zatim bi domaćin otvarao vrata. Od ukućana bi tražili različite poklone i novac. Kada bi dobili prilog zvonili bi, zapjevali i odlazili. Usput bi, namaškareni, plašili djecu. U kući, gdje bi se sakupili, pogostili bi se onim ponudama, koje su dobili, a višak je obično ostavljen domaćinu kuće. Ranije bi od sakupljenog novca ostavljali nešto za crkvu. Ova zajednička večera je uz pjesmu trajala do kasno u noć. Običaj vješalica održava se i danas u gotovo neizmjenjivoj, prvoj formi.

Na Badnji dan rano donosi se badnjak od hrastova drveta, a uz njega i jedna grana, na kojoj ima lišća i koja se stavlja na kućni krov. Badnjak se izsiječe na tri dijela i ti dijelovi se uveče lože u vatru. Onaj, ko unosi badnjake, posipa žitom ukućane i oni njega.

Izjutra na Badnji dan peče se pečenica, koja se jede na Božić. Na Badnji dan žene ne obavljaju nikakav posao lupanjem. Pred zoru se naloži još drva na badnjak i onda ukućani prelaze tri puta preko tog ognja, da ne bi bolovali od vrućice preko godine.
Domaćin rano izjutra na Božić mijesi žitnicu, česnicu i božićni kolač (kovrtanj). U česnicu se stavlja novac. Na žitnicu se nožem povlače crtice, namijenjene pojedinim vrstama žita, a po tome, kako će izgledati poslije pečenja, gata se kako će koje žito roditi. Česnica se jede na Božić, a žitnica i božićni kolač na Mali Božić, za koji se ostavlja desna plećka pečenice. Jelo bi se u osvitak.
Sofra se postavljala na slamu, koja se sterala već na Badnje veče. Na sofru se stave hljebovi i tri svijeće u posudi sa žitom.
Još rano dolazi polaznik (položaj) koji baca nešto novaca na ognjište, udara badnjacima jedan od drugi da izbijaju varnice, što propraća blagosiljanjem. Polaznika bi postavljali za sofru i polivali ga vodom.
Za Mali Božić se sprema popara od žitnice i božićnog kolača, pojela bi se desna plećka i gatalo po njoj. Iza ručka bi se počistila i iznosila slama.
UVELIČAJ SLIKU Treba napomenuti da se za Badnje veče i izjutra na Božić služe orasi, suve šljive i med. Dok se za slavu sprema jedna obična ili trokraka svijeća, za Božić trebaju tri svijeće.
Ranije se stara slama iz postelje i jastuka, kao i za Božić rastrta slama, iznoslila o Malom Božiću na gumno, pa su se djeca po njoj tijerala. Slama se poslije kupila, nosila u voćnjak i stavljala u račve svake voćke. Istog dana u postelju se ulagala nova slama. Na Mali Božić se jede i glava od pečenice.
Na Lazaricu, rano ujutro, djeca bi uzimala gvozdenu peku i ključ kojim su udarali po njoj, pa tako obilazeći tri puta oko kuće i tora govorili: "Kuca, kuca Lazarica, bjež od kuće prganica, ubit će te obramica".

Na Veliki petak su se bojila jaja; jedno se bojilo prije sunca i ostavljalo za sledeći Uskrs. Na Usrks su djeca nosila ljusku od jaja, jer se to smatralo nekim sevapom.

Uoči Petrovdana se se sakupljala djeca po visovima i palila lilaljke (mahaljke). One su spremane od trešnjeve kore, koja se umetala u procjep kraćeg štapa.

Imena su se u ovom kraju uglavnom davala po djedovima i starijima, a nerijetko i po imenima svetaca.

Nekada je bio običaj da su se momci ženili veoma mladi, što je uglavnom činjeno radi nove radne snage. Samatrao se prestarjelim za ženidbu onaj, koji je odslužio vojni rok. Ranije su se smatrali bližim rodom sedmo, pa i deveto koljeno, a u novije vrijeme se uzimaju i do četvrtog koljena. Nekada je bilo i krađe djevojaka, ali to pamte samo stariji. Svadbe su se nekada pripremale pred Božićne poklade i po Božiću, a danas se na to više ne gleda.
Pred svatovima bi prvi išao čajo i uzvikivao "mašala". Čajo je bio okićen peškirima, orasima i lješnicima, čime su ga kitile nevjeste. U novije vrijeme se kitilo i košuljama i maramicama.
Kada je mlada dovođena u novi dom, još dok je na konju, davano joj je sito i zob, a ona je zob bacala preko sebe. U kući bi mladu tri puta obvodili oko ognjišta, dok ga je mlada u međuvremenu darivala. Gosti su donosili darove, a čajo izvikivao ko je šta donio. Ako neko nije imao ništa da donese, on bi i njegovo ime po dobru pomenuo. Čajo je na nadžaku (kasnije na štapu) nosio živoga pijetla. Svadba bi trajala cijeli dan, a uveče bi se nastavila igrankom uz pjesmu i kolo. Nevjeste su se u novoj kući zvale po imenu muža (Siminica, Petrovica ...), po selu iz kog su dovedene (Bjelopoljka, Grabovička ...) ili po rodu iz kojeg dolaze (Stanojevićka, Panićka ...).
Usjekovanje je svakog 11. septembra. Tada Ozrenci izlaze na Gostilj (jedan od vrhova Ozrena) i beru čajeve, od kojih je najpoznatiji čaj od trave Ive. Već je postala tradicija, da na taj dan na Gostilj izađu žene iz kola Srpskih sestara iz Boljanića i sa svježe skuvanim čajem dočekuju sve one, koji dođu na Usjekovanje. Tradicionalna gradnja
Osnovni oblik kuće kod ovdašnjih Srba bila je dvodijelna brvnara. Kuće su ranije bile male i pri zemlji, još krajem 19. vijeka malo kuća je imalo magazu. Prozori su bili sasvim mali. Ranije su kuće pokrivane raževom slamom. Kasnije se pri gradnji kuća počeo primjenjivati šeper, kombinovan sa brvnima, a u novije vrijeme kamen i cigla, sa krovom od crijepa.

Najtipičnije kuće su bile polubrvnare-polušeperače sa dva odjeljenja. Oko kuće su bila brvna, a oko sobe šeper. Zidovi od šepera su se oblepljivali blatom i krečom sa obje strane. Brvna su bila srezana u ćert. Poslije su se umjesto brvna upotrebljavale daske, koje su krajevima zakačane u vertikalno užlijebljene direke. Takav način gradnje zvao se zalog.
Kuće su građene pri strani, tako da su ispod imale podrum, u koji se ulazilo neposredno sa vana.Podrum je bio obložen brvnima, a ako su podrumski zidovi bili od kamena, onda se to nazivala magaza. Na mnogim srpskim kućama bila je sa vana dograđena veranda. Uz pojedine kuće je bila dograđena i vodnica, mada je bilo uobičajenije da se ona podiže zasebno, a služila je za držanje posuda sa vodom.

Ranije su kuće bile pokrivane drvetom (daskom ili šindrom). Običan drveni krov mogao je da traje do 50 godina, a lučev i do 100 godina. U godinama pred Prvi svjetski rat počelo se sa pokrivanjem kuća crijepom. Osobenost je da kod Srba ovoga kraja tavan iznad sobe nije bio otvoren prema kući, iz praktičnog razloga da ne bi počadilo ono šta je na njemu bilo uspremljeno. Ognjište je obično bilo u ravni patosa, a u nekim kućama i izdignuto. Verige su visile na verižnjači, a na ognjištu su se nalazili tronogi sadžak i peka. Soba se odlikovala time što je imala zemljanu peć sa lončićima (furunu). Tu su i drveni sto i sinija sa stolicama ili stolićima, drveni krevet sa slamaricom i ponjavama. Pod je ponekad bio prekriven ponjavama, ali je u glavnom bio nepokriven.

Sporedne zgrade, vrlo raznovrsne namjene, su takođe građene od brvana i uglavnom su karakteristične po malim dimenzijama. Najpotrebnijom zgradom smatrale su se košare ili pojate, koje su pravljene usko i visoko. Građene su i na sprat, sa donjim odjeljenjem za stoku i gornjim za sijeno i drugu stočnu hranu.
U košarama je držana krupna stoka, a uz njih su obično podizane i sudurme, zgradice za sitniju stoku.
Važan objekat predstavljala je i udžera, brvnara u kojoj su čuvane haljine, kovčezi i druge potrebštine, a u njoj je ponekad bilo mjesta i za spavanje. Postojala je i posebna zgrada u kojoj je bio smješten stan (razboj), takozvani stanjak u kome su žene tkale.
U mlječaru se čuvalo mlijeko, sir, kajmak i ostali bijeli mrs. Pušnica ili sušara služila je sa sušenje voća. Bila je načinjena, takođe, od brvana, a iznutra je bila oblijepljena zemljom. Česta zgrada bila je i ambar, koji je služio za čuvanje žita u zrnu.

Dvorišta su ograđivana drvenim žiokama ili prošćem, a oko njih je svako domaćinstvo imalo i poveće imanje, što se održalo i do današnjih dana.

U ovom kraju bilo je mnogo vodenica, i to dvije vrste: mlin potočar i paočenik na rijekama Bosni, Krivaji i Spreči.

Narodna nošnja
Srpska nošnja Ozrena, Vozuće i Gostovića se veoma razlikuje od nošnje susjednih Srba. Ona je jedna od bitnih obilježja što ovu grupaciju čini posebnom i drugačijom. Karakteriše se jednostavnošću i odmjerenošću u detalju, u čemu je autentična i bliska duhu pravoslavlja.

Naročito zanimljiv detalj nošnje predstavljale su tkanice koje su cijenjene po bogatstvu i složenosti izrade. Isključivo su domaće izrade, a satkane na stanovima (razbojima). Gaće i košulje su bijele i kod muškaraca su bile veoma rijetku ukrašavane vezom, koje su od pasa na dole bile nabrane, pa se po boju nabora i cijenila njihova otmenost. Oboje su činjeni od pamuka ili lana, ručno satkanog. Preko košulje se nosio gunj ili džemadan, ranije napravljen od čohe, a kasnije (između dva rata) od sukna. Ako je služio kao "zborski" (svečani), po rubovima je bio ukrašavan crnim gajtanom.
Preko košulje se prepasavalo tkanicom, načinjenom u više boja na crnoj osnovi. Zimi su se preko gaća nosile čakšire od čohe ili sukna. Sukno se proizvodilo ručno, a bojilo (vranilo) bojom dobijenom iz kore jasena.

Primjetna je bila razlika između nošnje imućnih i siromašnih ozrenaca. Priča se da su Srbi ovoga kraja nosili i šalvare, ali samo u doba turske vladavine. Muškarci su još nosili opanke, torbicu i kapu. Torbica je izrađivana od vune, a imala je po sebi zadivljujuće lijepe šare. Služila je za nošenje sitnih potrebština. Izrađivane su od veće torbe od kostreti. Torbica je bila neizostavni dio narodne nošnje ovdašnjeg muškarca.

Od kapa se na muškarcu mogla vidjeti šubara, šajkača, a u novije vrijeme i kačket. U ranije vrijeme bio je običaj da i mlađi i stariji nose kapu, ali se kasnije mogla vidjeti samo na glavama starijih. Od opanaka je bilo dvije vrste; prvi su bili pašnjaci i oni su kupovani, a drugi su bili putravci, proizvedeni u domaćoj radinosti od goveđe kože. Ispod njih su nazuvani šareni priglavci, sapleteni od raznobojne vune.

Već početkom ovoga vijeka se na muškarcu moglo vidjeti ponešto od građanskih odijevnih stvari, sa čime je polako izčezavala narodna nošnja, da bi šezdesetih godina i potpuno iščezla.

Ženska nošnja je, takođe, po izgledu i načinu izvedbe slična muškoj. Glavni dio ženske nošnje činila je dugačka platnena haljina, ukrašena vezom oko rukava i kolijera, a ranije su bivale ukrašene i sedefićima. Tako je bilo do 1900. godine, a kasnije se na košuljama moglo primjetiti veoma malo veza.

I žene i djevojke su se opasivale tkanicama. Žensku nošnju je karakterisalo nošenje dviju pregača, kod udatih žena, a djevojke su obavezno nosile samo jednu. Prednja opregača (opreg) je prilično malih dimenzija, dok zadnja opregača (stragača) znatno duža od prednje i imala je dijagonalno zavrnut donji kraj, koji je potom pričvršćivan za gornju ivicu oprega. Pregače su se ukrašavale resama raznih boja, a kao i torbice, izrađivane su tehnikom ulaganja (šare su ulagane u osnovu, te su sabijano brdom, na stanu), glavna šara bila je romb, a ponekad i sasvim uprošteni cvijet.
Pred Drugi svjetski rat pregače su se počele izrađivati od industrijske vunice, tih godina, takođe nastaje stragača, a opregovi polako bivaju zamijenjeni keceljama.

Vozućke žene su izrađivale crnobijele opregove sa izuzetno rijetkim dodavanjem crvene boje. Žene oko manastira Ozren su nosile jeleke, načinjene od debljeg, crnog platna. Ljeti su preko košulje nosile haljetak, koji je po ivicama ukrašavan čohom i kadifom, po kojoj su izvođene šare od gajtana. Zimi se preko košulje nocila suknena haljina. Kod žena je bila crna, a kod djevojaka bijela, koje su, takođe niz prsa ukrašavane čojom i gajtanom. I žene i djevojke su na glavama nosile bijele marame, ukrašene jednostavnim, geometrijskim vezom, kojima su se na isti način povezivale. Na nogama su nošene bijele, vunene čarape, a preko njih šareni priglavci, na kojima je preovladavala tamno crvena boja. Opanci su bili "prijesni" to jest izrađivani su neštavljene, goveđe kože.

Ovako odjeveni, mladići i djevojke, u ruhu bjeline, uhvaćeni u kolo, opasivali bi svojom mladošću crkve i tu je dolazila do izražaja ljepota ove nošnje, ljepota, koja je cijelu godinu pripremana i čuvana samo za jednu priliku. Čuveni zbor je za Veliku Gospojinu, kod manastira Ozren, gdje se iz šire okoline znalo skupiti i do sto hiljada duša, čuven je još bio i zbor za Ognjenu Marinu u Tumarama, a značajno je pomenuti i zbor o Uskrsu kod manastira Vozuća, zbor na Pantelinu kod ruševina manastira Udrim, beglučku molitvu u Stogu, kao i mnoge druge.

Narodni običaji
Svi ozrenski običaji su vezani za crkvu i njene praznike. Običaj nad običajima u ovom kraju je slava. Bio je veoma udomaćen običaj da se prije slave postilo sedam dana, ako već sam praznik nije padao u post. Naročito se održavao takav post kod onih, koji su slavili Aranđelovdan ili Savindan. Nije bilo običaja da sveštenik pred slavu sveti vodicu.

Na slavu se pozivao bliži rod. Ako može, domaćin kuće bi pošao lično, na 15 dana prije slave, sa ploskom rakije da pozove kuma i bliže srodnike. Takvih nije bilo mnogo, te je ostajao do ruča kod onoga, koga je pozivao. Ostalima je na dan-dva prije slave slao dijete da ih podsjeti na nju. Kumovima i bližim srodnicima slalo se i "poštenje". Onima, koji nisu bili blizak rod, ono nije slato, već su pozivani samo usmeno. Na slavu su takođe dolazili i nepozvani. Gosti, koji su pozvani, donosili su "poštenje" domaćinu i ponešto od miloštvi svakom od ukućana. Gosti su dolazili na samu slavu, najkasnije do podneva. Domaćin bi ih dočekivao sa bocom i nalivenom čašom, a kada bi ušli u kuću, posjeo bi ih za sto i ponudio kafom. Ako je bilo dosta vremena do ručka, onda bi se ponudili mezom i rakijom. Trpeza se postavljala u najvećoj sobi, pod ikonom. Za čelo sofre je sjedio kum, jer se inače vodilo računa o tome ko će gdje sjesti.

Nekada se mnogo pazilo da se kolač razlomi do dvanaest sati, mada je u nekim mjestima lomljen tek pred veče, a u poslednje vrijeme uglavnom po podne (oko trinaest sati zimi ili oko petnaest sati ljeti). Prije se pred ručak svim gostima poljevalo da operu ruke, poslije toga se postavljala trpeza. Prvo se iznosi prekadnja i krsnica, a zatim pečenje ili posna hrana, ako praznik pada u post. Za Aranđelovdan ili Ilinu nije se spremala prekadnja, jer se u ovim krajevima vjeruje da su ovi sveci živi. Prekadnja se nosila prije slave u crkvu da se osvešta. Osveštana svijeća se palila uz prekadnju i krsnicu.
Kada bi se postavilo i upalila svijeća, svi bi poustajali i molili se Bogu, a prethodno bi se za trpezu stavljale tri čaše rakije. Kad se svršilo sa molitvom, svako bi uzeo po tri puta prekadnje, poslije se pristupalo lomljenju kolača, što je uglavnom obavljao kum sa nekim od prisutnih, koga izabere domaćin, i domaćin. Prvo se izljube, pošto popiju po čašu rakije, pa sva trojica okrenu tri puta krsni kolač, poslije toga ga lome kum i domaćin, a potom se još jednom lomio na četvrt, a zatim počinjala gozba.
Pjevali su se tropar i različite narodne pjesme. Gozba je trajala do kasno u noć. Samo su prijatelji i bliža rodbina ostajali na konaku. Još do novijih vremena se sačuvao običaj da se slavi tri dana; uoči slave, na dan slave i proispratnji. Ponegdje su bile uobičajene i preslave, ali njih su presluživale žene.

Neka vrsta zajedničke slave bile su Ljetnje molitve koje se pamte još od starina. One su održavane od Duhova do Male Gospojine. Poznate su bile one u Petrovu, Krtovi, Rosuljama, Sižju, Tumarama, Mramoru, Karačiću, Porječini i druge. Ranije je postojao običaj paljenja težačke svijeće, ali to pamte samo stariji. Poznate su takođe Zimske molitve, koje su se održavale na grobljima, za vrijeme trajanja zadušne sedmice. Tada se, ustvari, vršio pomen mrtvima u različitim mjestima u različite dane.

Uoči nedjelje po Nikoljdanu po ozrenskim, vozućkim i gostovićkim selima išle su vješalice, družine momaka i mlađih oženjenih ljudi. U većim selima su se dijelili u više grupa, pa su po dogovoru obilazili po jedan zaseok. Za sastanak poslije obilaska dogovorili bi neku kuću, za koju bi znali da će ih primiti. Noseći zvono i zvoneći, išli bi svakoj kući u selu. Pred zatvorenim vratima kuće oni bi otpjevali prigodnu, ali podužu pjesmu, a zatim bi domaćin otvarao vrata. Od ukućana bi tražili različite poklone i novac. Kada bi dobili prilog zvonili bi, zapjevali i odlazili. Usput bi, namaškareni, plašili djecu. U kući, gdje bi se sakupili, pogostili bi se onim ponudama, koje su dobili, a višak je obično ostavljen domaćinu kuće. Ranije bi od sakupljenog novca ostavljali nešto za crkvu. Ova zajednička večera je uz pjesmu trajala do kasno u noć. Običaj vješalica održava se i danas u gotovo neizmjenjivoj, prvoj formi.

Na Badnji dan rano donosi se badnjak od hrastova drveta, a uz njega i jedna grana, na kojoj ima lišća i koja se stavlja na kućni krov. Badnjak se izsiječe na tri dijela i ti dijelovi se uveče lože u vatru. Onaj, ko unosi badnjake, posipa žitom ukućane i oni njega.

Izjutra na Badnji dan peče se pečenica, koja se jede na Božić. Na Badnji dan žene ne obavljaju nikakav posao lupanjem. Pred zoru se naloži još drva na badnjak i onda ukućani prelaze tri puta preko tog ognja, da ne bi bolovali od vrućice preko godine.
Domaćin rano izjutra na Božić mijesi žitnicu, česnicu i božićni kolač (kovrtanj). U česnicu se stavlja novac. Na žitnicu se nožem povlače crtice, namijenjene pojedinim vrstama žita, a po tome, kako će izgledati poslije pečenja, gata se kako će koje žito roditi. Česnica se jede na Božić, a žitnica i božićni kolač na Mali Božić, za koji se ostavlja desna plećka pečenice. Jelo bi se u osvitak.
Sofra se postavljala na slamu, koja se sterala već na Badnje veče. Na sofru se stave hljebovi i tri svijeće u posudi sa žitom.
Još rano dolazi polaznik (položaj) koji baca nešto novaca na ognjište, udara badnjacima jedan od drugi da izbijaju varnice, što propraća blagosiljanjem. Polaznika bi postavljali za sofru i polivali ga vodom.
Za Mali Božić se sprema popara od žitnice i božićnog kolača, pojela bi se desna plećka i gatalo po njoj. Iza ručka bi se počistila i iznosila slama.
UVELIČAJ SLIKU Treba napomenuti da se za Badnje veče i izjutra na Božić služe orasi, suve šljive i med. Dok se za slavu sprema jedna obična ili trokraka svijeća, za Božić trebaju tri svijeće.
Ranije se stara slama iz postelje i jastuka, kao i za Božić rastrta slama, iznoslila o Malom Božiću na gumno, pa su se djeca po njoj tijerala. Slama se poslije kupila, nosila u voćnjak i stavljala u račve svake voćke. Istog dana u postelju se ulagala nova slama. Na Mali Božić se jede i glava od pečenice.
Na Lazaricu, rano ujutro, djeca bi uzimala gvozdenu peku i ključ kojim su udarali po njoj, pa tako obilazeći tri puta oko kuće i tora govorili: "Kuca, kuca Lazarica, bjež od kuće prganica, ubit će te obramica".

Na Veliki petak su se bojila jaja; jedno se bojilo prije sunca i ostavljalo za sledeći Uskrs. Na Usrks su djeca nosila ljusku od jaja, jer se to smatralo nekim sevapom.

Uoči Petrovdana se se sakupljala djeca po visovima i palila lilaljke (mahaljke). One su spremane od trešnjeve kore, koja se umetala u procjep kraćeg štapa.

Imena su se u ovom kraju uglavnom davala po djedovima i starijima, a nerijetko i po imenima svetaca.

Nekada je bio običaj da su se momci ženili veoma mladi, što je uglavnom činjeno radi nove radne snage. Samatrao se prestarjelim za ženidbu onaj, koji je odslužio vojni rok. Ranije su se smatrali bližim rodom sedmo, pa i deveto koljeno, a u novije vrijeme se uzimaju i do četvrtog koljena. Nekada je bilo i krađe djevojaka, ali to pamte samo stariji. Svadbe su se nekada pripremale pred Božićne poklade i po Božiću, a danas se na to više ne gleda.
Pred svatovima bi prvi išao čajo i uzvikivao "mašala". Čajo je bio okićen peškirima, orasima i lješnicima, čime su ga kitile nevjeste. U novije vrijeme se kitilo i košuljama i maramicama.
Kada je mlada dovođena u novi dom, još dok je na konju, davano joj je sito i zob, a ona je zob bacala preko sebe. U kući bi mladu tri puta obvodili oko ognjišta, dok ga je mlada u međuvremenu darivala. Gosti su donosili darove, a čajo izvikivao ko je šta donio. Ako neko nije imao ništa da donese, on bi i njegovo ime po dobru pomenuo. Čajo je na nadžaku (kasnije na štapu) nosio živoga pijetla. Svadba bi trajala cijeli dan, a uveče bi se nastavila igrankom uz pjesmu i kolo. Nevjeste su se u novoj kući zvale po imenu muža (Siminica, Petrovica ...), po selu iz kog su dovedene (Bjelopoljka, Grabovička ...) ili po rodu iz kojeg dolaze (Stanojevićka, Panićka ...).
Usjekovanje je svakog 11. septembra. Tada Ozrenci izlaze na Gostilj (jedan od vrhova Ozrena) i beru čajeve, od kojih je najpoznatiji čaj od trave Ive. Već je postala tradicija, da na taj dan na Gostilj izađu žene iz kola Srpskih sestara iz Boljanića i sa svježe skuvanim čajem dočekuju sve one, koji dođu na Usjekovanje. Tradicionalna gradnja
Osnovni oblik kuće kod ovdašnjih Srba bila je dvodijelna brvnara. Kuće su ranije bile male i pri zemlji, još krajem 19. vijeka malo kuća je imalo magazu. Prozori su bili sasvim mali. Ranije su kuće pokrivane raževom slamom. Kasnije se pri gradnji kuća počeo primjenjivati šeper, kombinovan sa brvnima, a u novije vrijeme kamen i cigla, sa krovom od crijepa.

Najtipičnije kuće su bile polubrvnare-polušeperače sa dva odjeljenja. Oko kuće su bila brvna, a oko sobe šeper. Zidovi od šepera su se oblepljivali blatom i krečom sa obje strane. Brvna su bila srezana u ćert. Poslije su se umjesto brvna upotrebljavale daske, koje su krajevima zakačane u vertikalno užlijebljene direke. Takav način gradnje zvao se zalog.
Kuće su građene pri strani, tako da su ispod imale podrum, u koji se ulazilo neposredno sa vana.Podrum je bio obložen brvnima, a ako su podrumski zidovi bili od kamena, onda se to nazivala magaza. Na mnogim srpskim kućama bila je sa vana dograđena veranda. Uz pojedine kuće je bila dograđena i vodnica, mada je bilo uobičajenije da se ona podiže zasebno, a služila je za držanje posuda sa vodom.

Ranije su kuće bile pokrivane drvetom (daskom ili šindrom). Običan drveni krov mogao je da traje do 50 godina, a lučev i do 100 godina. U godinama pred Prvi svjetski rat počelo se sa pokrivanjem kuća crijepom. Osobenost je da kod Srba ovoga kraja tavan iznad sobe nije bio otvoren prema kući, iz praktičnog razloga da ne bi počadilo ono šta je na njemu bilo uspremljeno. Ognjište je obično bilo u ravni patosa, a u nekim kućama i izdignuto. Verige su visile na verižnjači, a na ognjištu su se nalazili tronogi sadžak i peka. Soba se odlikovala time što je imala zemljanu peć sa lončićima (furunu). Tu su i drveni sto i sinija sa stolicama ili stolićima, drveni krevet sa slamaricom i ponjavama. Pod je ponekad bio prekriven ponjavama, ali je u glavnom bio nepokriven.

Sporedne zgrade, vrlo raznovrsne namjene, su takođe građene od brvana i uglavnom su karakteristične po malim dimenzijama. Najpotrebnijom zgradom smatrale su se košare ili pojate, koje su pravljene usko i visoko. Građene su i na sprat, sa donjim odjeljenjem za stoku i gornjim za sijeno i drugu stočnu hranu.
U košarama je držana krupna stoka, a uz njih su obično podizane i sudurme, zgradice za sitniju stoku.
Važan objekat predstavljala je i udžera, brvnara u kojoj su čuvane haljine, kovčezi i druge potrebštine, a u njoj je ponekad bilo mjesta i za spavanje. Postojala je i posebna zgrada u kojoj je bio smješten stan (razboj), takozvani stanjak u kome su žene tkale.
U mlječaru se čuvalo mlijeko, sir, kajmak i ostali bijeli mrs. Pušnica ili sušara služila je sa sušenje voća. Bila je načinjena, takođe, od brvana, a iznutra je bila oblijepljena zemljom. Česta zgrada bila je i ambar, koji je služio za čuvanje žita u zrnu.

Dvorišta su ograđivana drvenim žiokama ili prošćem, a oko njih je svako domaćinstvo imalo i poveće imanje, što se održalo i do današnjih dana.

U ovom kraju bilo je mnogo vodenica, i to dvije vrste: mlin potočar i paočenik na rijekama Bosni, Krivaji i Spreči.

Narodna nošnja
Srpska nošnja Ozrena, Vozuće i Gostovića se veoma razlikuje od nošnje susjednih Srba. Ona je jedna od bitnih obilježja što ovu grupaciju čini posebnom i drugačijom. Karakteriše se jednostavnošću i odmjerenošću u detalju, u čemu je autentična i bliska duhu pravoslavlja.

Naročito zanimljiv detalj nošnje predstavljale su tkanice koje su cijenjene po bogatstvu i složenosti izrade. Isključivo su domaće izrade, a satkane na stanovima (razbojima). Gaće i košulje su bijele i kod muškaraca su bile veoma rijetku ukrašavane vezom, koje su od pasa na dole bile nabrane, pa se po boju nabora i cijenila njihova otmenost. Oboje su činjeni od pamuka ili lana, ručno satkanog. Preko košulje se nosio gunj ili džemadan, ranije napravljen od čohe, a kasnije (između dva rata) od sukna. Ako je služio kao "zborski" (svečani), po rubovima je bio ukrašavan crnim gajtanom.
Preko košulje se prepasavalo tkanicom, načinjenom u više boja na crnoj osnovi. Zimi su se preko gaća nosile čakšire od čohe ili sukna. Sukno se proizvodilo ručno, a bojilo (vranilo) bojom dobijenom iz kore jasena.

Primjetna je bila razlika između nošnje imućnih i siromašnih ozrenaca. Priča se da su Srbi ovoga kraja nosili i šalvare, ali samo u doba turske vladavine. Muškarci su još nosili opanke, torbicu i kapu. Torbica je izrađivana od vune, a imala je po sebi zadivljujuće lijepe šare. Služila je za nošenje sitnih potrebština. Izrađivane su od veće torbe od kostreti. Torbica je bila neizostavni dio narodne nošnje ovdašnjeg muškarca.

Od kapa se na muškarcu mogla vidjeti šubara, šajkača, a u novije vrijeme i kačket. U ranije vrijeme bio je običaj da i mlađi i stariji nose kapu, ali se kasnije mogla vidjeti samo na glavama starijih. Od opanaka je bilo dvije vrste; prvi su bili pašnjaci i oni su kupovani, a drugi su bili putravci, proizvedeni u domaćoj radinosti od goveđe kože. Ispod njih su nazuvani šareni priglavci, sapleteni od raznobojne vune.

Već početkom ovoga vijeka se na muškarcu moglo vidjeti ponešto od građanskih odijevnih stvari, sa čime je polako izčezavala narodna nošnja, da bi šezdesetih godina i potpuno iščezla.

Ženska nošnja je, takođe, po izgledu i načinu izvedbe slična muškoj. Glavni dio ženske nošnje činila je dugačka platnena haljina, ukrašena vezom oko rukava i kolijera, a ranije su bivale ukrašene i sedefićima. Tako je bilo do 1900. godine, a kasnije se na košuljama moglo primjetiti veoma malo veza.

I žene i djevojke su se opasivale tkanicama. Žensku nošnju je karakterisalo nošenje dviju pregača, kod udatih žena, a djevojke su obavezno nosile samo jednu. Prednja opregača (opreg) je prilično malih dimenzija, dok zadnja opregača (stragača) znatno duža od prednje i imala je dijagonalno zavrnut donji kraj, koji je potom pričvršćivan za gornju ivicu oprega. Pregače su se ukrašavale resama raznih boja, a kao i torbice, izrađivane su tehnikom ulaganja (šare su ulagane u osnovu, te su sabijano brdom, na stanu), glavna šara bila je romb, a ponekad i sasvim uprošteni cvijet.
Pred Drugi svjetski rat pregače su se počele izrađivati od industrijske vunice, tih godina, takođe nastaje stragača, a opregovi polako bivaju zamijenjeni keceljama.

Vozućke žene su izrađivale crnobijele opregove sa izuzetno rijetkim dodavanjem crvene boje. Žene oko manastira Ozren su nosile jeleke, načinjene od debljeg, crnog platna. Ljeti su preko košulje nosile haljetak, koji je po ivicama ukrašavan čohom i kadifom, po kojoj su izvođene šare od gajtana. Zimi se preko košulje nocila suknena haljina. Kod žena je bila crna, a kod djevojaka bijela, koje su, takođe niz prsa ukrašavane čojom i gajtanom. I žene i djevojke su na glavama nosile bijele marame, ukrašene jednostavnim, geometrijskim vezom, kojima su se na isti način povezivale. Na nogama su nošene bijele, vunene čarape, a preko njih šareni priglavci, na kojima je preovladavala tamno crvena boja. Opanci su bili "prijesni" to jest izrađivani su neštavljene, goveđe kože.

Ovako odjeveni, mladići i djevojke, u ruhu bjeline, uhvaćeni u kolo, opasivali bi svojom mladošću crkve i tu je dolazila do izražaja ljepota ove nošnje, ljepota, koja je cijelu godinu pripremana i čuvana samo za jednu priliku. Čuveni zbor je za Veliku Gospojinu, kod manastira Ozren, gdje se iz šire okoline znalo skupiti i do sto hiljada duša, čuven je još bio i zbor za Ognjenu Marinu u Tumarama, a značajno je pomenuti i zbor o Uskrsu kod manastira Vozuća, zbor na Pantelinu kod ruševina manastira Udrim, beglučku molitvu u Stogu, kao i mnoge druge.

Narodni običaji
Svi ozrenski običaji su vezani za crkvu i njene praznike. Običaj nad običajima u ovom kraju je slava. Bio je veoma udomaćen običaj da se prije slave postilo sedam dana, ako već sam praznik nije padao u post. Naročito se održavao takav post kod onih, koji su slavili Aranđelovdan ili Savindan. Nije bilo običaja da sveštenik pred slavu sveti vodicu.

Na slavu se pozivao bliži rod. Ako može, domaćin kuće bi pošao lično, na 15 dana prije slave, sa ploskom rakije da pozove kuma i bliže srodnike. Takvih nije bilo mnogo, te je ostajao do ruča kod onoga, koga je pozivao. Ostalima je na dan-dva prije slave slao dijete da ih podsjeti na nju. Kumovima i bližim srodnicima slalo se i "poštenje". Onima, koji nisu bili blizak rod, ono nije slato, već su pozivani samo usmeno. Na slavu su takođe dolazili i nepozvani. Gosti, koji su pozvani, donosili su "poštenje" domaćinu i ponešto od miloštvi svakom od ukućana. Gosti su dolazili na samu slavu, najkasnije do podneva. Domaćin bi ih dočekivao sa bocom i nalivenom čašom, a kada bi ušli u kuću, posjeo bi ih za sto i ponudio kafom. Ako je bilo dosta vremena do ručka, onda bi se ponudili mezom i rakijom. Trpeza se postavljala u najvećoj sobi, pod ikonom. Za čelo sofre je sjedio kum, jer se inače vodilo računa o tome ko će gdje sjesti.

Nekada se mnogo pazilo da se kolač razlomi do dvanaest sati, mada je u nekim mjestima lomljen tek pred veče, a u poslednje vrijeme uglavnom po podne (oko trinaest sati zimi ili oko petnaest sati ljeti). Prije se pred ručak svim gostima poljevalo da operu ruke, poslije toga se postavljala trpeza. Prvo se iznosi prekadnja i krsnica, a zatim pečenje ili posna hrana, ako praznik pada u post. Za Aranđelovdan ili Ilinu nije se spremala prekadnja, jer se u ovim krajevima vjeruje da su ovi sveci živi. Prekadnja se nosila prije slave u crkvu da se osvešta. Osveštana svijeća se palila uz prekadnju i krsnicu.
Kada bi se postavilo i upalila svijeća, svi bi poustajali i molili se Bogu, a prethodno bi se za trpezu stavljale tri čaše rakije. Kad se svršilo sa molitvom, svako bi uzeo po tri puta prekadnje, poslije se pristupalo lomljenju kolača, što je uglavnom obavljao kum sa nekim od prisutnih, koga izabere domaćin, i domaćin. Prvo se izljube, pošto popiju po čašu rakije, pa sva trojica okrenu tri puta krsni kolač, poslije toga ga lome kum i domaćin, a potom se još jednom lomio na četvrt, a zatim počinjala gozba.
Pjevali su se tropar i različite narodne pjesme. Gozba je trajala do kasno u noć. Samo su prijatelji i bliža rodbina ostajali na konaku. Još do novijih vremena se sačuvao običaj da se slavi tri dana; uoči slave, na dan slave i proispratnji. Ponegdje su bile uobičajene i preslave, ali njih su presluživale žene.

Neka vrsta zajedničke slave bile su Ljetnje molitve koje se pamte još od starina. One su održavane od Duhova do Male Gospojine. Poznate su bile one u Petrovu, Krtovi, Rosuljama, Sižju, Tumarama, Mramoru, Karačiću, Porječini i druge. Ranije je postojao običaj paljenja težačke svijeće, ali to pamte samo stariji. Poznate su takođe Zimske molitve, koje su se održavale na grobljima, za vrijeme trajanja zadušne sedmice. Tada se, ustvari, vršio pomen mrtvima u različitim mjestima u različite dane.

Uoči nedjelje po Nikoljdanu po ozrenskim, vozućkim i gostovićkim selima išle su vješalice, družine momaka i mlađih oženjenih ljudi. U većim selima su se dijelili u više grupa, pa su po dogovoru obilazili po jedan zaseok. Za sastanak poslije obilaska dogovorili bi neku kuću, za koju bi znali da će ih primiti. Noseći zvono i zvoneći, išli bi svakoj kući u selu. Pred zatvorenim vratima kuće oni bi otpjevali prigodnu, ali podužu pjesmu, a zatim bi domaćin otvarao vrata. Od ukućana bi tražili različite poklone i novac. Kada bi dobili prilog zvonili bi, zapjevali i odlazili. Usput bi, namaškareni, plašili djecu. U kući, gdje bi se sakupili, pogostili bi se onim ponudama, koje su dobili, a višak je obično ostavljen domaćinu kuće. Ranije bi od sakupljenog novca ostavljali nešto za crkvu. Ova zajednička večera je uz pjesmu trajala do kasno u noć. Običaj vješalica održava se i danas u gotovo neizmjenjivoj, prvoj formi.

Na Badnji dan rano donosi se badnjak od hrastova drveta, a uz njega i jedna grana, na kojoj ima lišća i koja se stavlja na kućni krov. Badnjak se izsiječe na tri dijela i ti dijelovi se uveče lože u vatru. Onaj, ko unosi badnjake, posipa žitom ukućane i oni njega.

Izjutra na Badnji dan peče se pečenica, koja se jede na Božić. Na Badnji dan žene ne obavljaju nikakav posao lupanjem. Pred zoru se naloži još drva na badnjak i onda ukućani prelaze tri puta preko tog ognja, da ne bi bolovali od vrućice preko godine.
Domaćin rano izjutra na Božić mijesi žitnicu, česnicu i božićni kolač (kovrtanj). U česnicu se stavlja novac. Na žitnicu se nožem povlače crtice, namijenjene pojedinim vrstama žita, a po tome, kako će izgledati poslije pečenja, gata se kako će koje žito roditi. Česnica se jede na Božić, a žitnica i božićni kolač na Mali Božić, za koji se ostavlja desna plećka pečenice. Jelo bi se u osvitak.
Sofra se postavljala na slamu, koja se sterala već na Badnje veče. Na sofru se stave hljebovi i tri svijeće u posudi sa žitom.
Još rano dolazi polaznik (položaj) koji baca nešto novaca na ognjište, udara badnjacima jedan od drugi da izbijaju varnice, što propraća blagosiljanjem. Polaznika bi postavljali za sofru i polivali ga vodom.
Za Mali Božić se sprema popara od žitnice i božićnog kolača, pojela bi se desna plećka i gatalo po njoj. Iza ručka bi se počistila i iznosila slama.
UVELIČAJ SLIKU Treba napomenuti da se za Badnje veče i izjutra na Božić služe orasi, suve šljive i med. Dok se za slavu sprema jedna obična ili trokraka svijeća, za Božić trebaju tri svijeće.
Ranije se stara slama iz postelje i jastuka, kao i za Božić rastrta slama, iznoslila o Malom Božiću na gumno, pa su se djeca po njoj tijerala. Slama se poslije kupila, nosila u voćnjak i stavljala u račve svake voćke. Istog dana u postelju se ulagala nova slama. Na Mali Božić se jede i glava od pečenice.
Na Lazaricu, rano ujutro, djeca bi uzimala gvozdenu peku i ključ kojim su udarali po njoj, pa tako obilazeći tri puta oko kuće i tora govorili: "Kuca, kuca Lazarica, bjež od kuće prganica, ubit će te obramica".

Na Veliki petak su se bojila jaja; jedno se bojilo prije sunca i ostavljalo za sledeći Uskrs. Na Usrks su djeca nosila ljusku od jaja, jer se to smatralo nekim sevapom.

Uoči Petrovdana se se sakupljala djeca po visovima i palila lilaljke (mahaljke). One su spremane od trešnjeve kore, koja se umetala u procjep kraćeg štapa.

Imena su se u ovom kraju uglavnom davala po djedovima i starijima, a nerijetko i po imenima svetaca.

Nekada je bio običaj da su se momci ženili veoma mladi, što je uglavnom činjeno radi nove radne snage. Samatrao se prestarjelim za ženidbu onaj, koji je odslužio vojni rok. Ranije su se smatrali bližim rodom sedmo, pa i deveto koljeno, a u novije vrijeme se uzimaju i do četvrtog koljena. Nekada je bilo i krađe djevojaka, ali to pamte samo stariji. Svadbe su se nekada pripremale pred Božićne poklade i po Božiću, a danas se na to više ne gleda.
Pred svatovima bi prvi išao čajo i uzvikivao "mašala". Čajo je bio okićen peškirima, orasima i lješnicima, čime su ga kitile nevjeste. U novije vrijeme se kitilo i košuljama i maramicama.
Kada je mlada dovođena u novi dom, još dok je na konju, davano joj je sito i zob, a ona je zob bacala preko sebe. U kući bi mladu tri puta obvodili oko ognjišta, dok ga je mlada u međuvremenu darivala. Gosti su donosili darove, a čajo izvikivao ko je šta donio. Ako neko nije imao ništa da donese, on bi i njegovo ime po dobru pomenuo. Čajo je na nadžaku (kasnije na štapu) nosio živoga pijetla. Svadba bi trajala cijeli dan, a uveče bi se nastavila igrankom uz pjesmu i kolo. Nevjeste su se u novoj kući zvale po imenu muža (Siminica, Petrovica ...), po selu iz kog su dovedene (Bjelopoljka, Grabovička ...) ili po rodu iz kojeg dolaze (Stanojevićka, Panićka ...).
Usjekovanje je svakog 11. septembra. Tada Ozrenci izlaze na Gostilj (jedan od vrhova Ozrena) i beru čajeve, od kojih je najpoznatiji čaj od trave Ive. Već je postala tradicija, da na taj dan na Gostilj izađu žene iz kola Srpskih sestara iz Boljanića i sa svježe skuvanim čajem dočekuju sve one, koji dođu na Usjekovanje.