Mesto Srbije u novom svetskom poretku (Tekst iz 2000.godine)

Mesto Srbije u novom svetskom poretku



Sve dok se na najvišim političkim nivioma raspravlja o "nacionalnim interesima, nedležnostima i dužnostima", u to ime će svakodnevno stradati mnogi ljudi.
Godina 2000. nam je pokazala da se globalizacija u svetu ne svodi više samo na privredu i nauku, već da lagano zahvata sva područja života.
Dovoljno je pomisliti na zajednički vazduh koji udišemo, a čije zagadjenje ne poznaje državne granice. A tih primera ima mnogo. Sve više dolazi do izražaja Hristova poruka, da su svi ljudi "jedan narod", a za koji sada znamo da živi na planeti Zemlja. Da bi se mogle savladati socijalne krize koje nailaze, neophodno je razviti koncepte, koji će ove probleme rešiti u njihovoj biti a ne samo kozmetički ulepšati.
Moramo svhatiti da se čovečanstvo nalazi tek na početku puta ka cilju, koji se zove "novi svetski poredak". Biti deo "novog svetskog poretka" ne znači izgubiti vlastiti identitet ili nacionalno obeležje, već naprotiv upravo svojom nacionalnom svojstvenošću, na jedan pozitivan način pridoneti bogatstvu ljudske zajednice. Da bi se do toga došlo, neophodno je ispraviti i iskoreniti stare konflikte i negativne modele ponašanja.
Prvi korak svakog naroda na tom putu, najbolje je definisao naš pisac Borislav Pekić u knjizi "Pisma iz tudjine"u poglavlju 37. "Zemlja bez prošlosti, zemlja je bez budućnosti" :
" Narodi se ne sastoje samo od sadašnjosti. Prošlost ih je formirala, prošlost im često i budućnost odredjuje. Bez tog istorijskog saznanja teško se opstaje. Ni velik ne postaje. Pokušaj da se prošlost odbaci i sve počne ispočetka - razumljiv ali opasan nagon svake pobedničke revolucije - dovodi naciju do tragične izgubljenosti deteta, koje više ne poznaje roditelje samo zato što je pristalo da ih ne priznaje. Iz toga se rađa nesigurnost, a iz nje nesposobnost da se pored drugih i s drugima živi, naročito s onima što svoje roditelje imaju i priznaju. Ko sa svojom prošlošću i svojim poreklom ne ume u miru da živi, naći će se u ratu sa svojom sadašnjicom. Prošlost je kao duh kojeg hranimo o zadušnicama. Nenahranjen, doći će nas da jede.
Zemlja kojoj pripadam ima značajnu prošlost. Ona, na žalost uključuje i ratove.
Takva nam je istorija. Kakva je da je - naša je. I po našoj meri. A mi je se nekako slabo i stidljivo sećamo. Neprilika je, očevidno, u tome što se u jednoj višenacionalnoj zajednici, koja je kao država relativno mlada i nezrela, dogadja da su istorijske pobede jednog naroda bile istorijski porazi nekog drugog, ili se takvim smatraju. A nikome nije milo slaviti poraz. Osim, verovatno, Srba, koji su valjda jedini narod na svetu što je svoju najveću katastrofu proglasio svojom nejvećom pobedom."
Dakle ostaje nam zadatak da konačno definišemo svoje kulturno i nacionalno biće, bez "griže savesti" da ćemo time nekoga povrediti ili ugroziti, jer to nam nije cilj, već da konačno sami sa sobom a i sa drugima, naučimo živeti u miru !