Pravo na slobodu okupljanja je jedno od ključnih načela svakog demokratskog društva (ili onog koje želi da bude takvo) i pripada jezgru osnovnih ljudskih prava(1) .
Ono što se često zaboravlja je da je ideja o slobodi okupljanja stara tek nešto više od dvesta godina koliko je prošlo od Francuske revolucije i Deklaracije prava čoveka i građanina (1789). Reforme Francuske revolucije (i ideje prosvetiteljstva čiji duh je prožeo reforme) podržale su dostojanstvo pojedinca, zahtevale poštovanje pojedinca, pridavale svakom pojedincu prirodna, neotuđiva prava, koja proizilaze iz same ljudske prirode. U njemu centralno mesto zauzima nezavisna slobodna jedinka, sposobna da razmišlja nezavisno od autoriteta. Pomenuti diskurs naglašava individualnost i jedinstvenost osobe, kao i njenu potrebu da sama odlučuje o tome kako ce živeti. Ovo nužno podrazumeva i pravo udruživanja sa onima koji slično misle.
Mnoštvo je međunarodnih dokumenata koje predstavljaju garanciju slobode javnog okupljanja i sve su bazirane na Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima (1948)(2) . Neki od tih dokumenata su:
• Međunarodni sporazum o građanskim i političkim pravima, član 21
• Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 11
• Američka konvencija o ljudskim pravima, član 15
• Konferencija o ljudskoj dimenziji (29. jun 1990. Dokument iz Kopenhagena) (OEBS),
• Pariska povelja za Novu Evropu – Pariz, novembar 1990. "Ljudska prava, demokratija i vladavina zakona“ (OEBS)
Sve ove slobode nužno podrazumevaju udruživanje sa svima onima koji slično misle i imaju slične vrednosti, i pravo promocije tih ideja u javnom prostoru koji je po definiciji politički prostor.
Demokratsko društvo ne može da postoji sa pasivnim građanima/kama. S jedne strane aktivno učešce u političkom životu društva podrazumeva poznavanje prava i sloboda koje su garantovane zakonima, a sa druge strane spremnost da se aktivno učestvuje i uključuje u politiku vršeći pritisak na državu da te zakone u stvarnosti primenjuje kao i da reaguje na njihovo kršenje.
Temelj demokratije je aktivan/a gradjanin/ka koji je spreman/a da preuzme odgovrnost za društvo u kome žive.
Slobode koje su garantovane zakonom mogu na različite načine da se ograničavaju, i u praksi se to često i dešava. Bez obzira na legitimna ograničenja koja u startu postoje i u samim zakonima(3) .
Ono što se u praksi dešava je da se slobode i dodatno ograničavaju (ili čak potiru) neutvrđivanjem specifičnih kriterijuma za zabranu javnog skupa (nego samo prepisuje ograničenja iz Ustava Republike Srbije), što otvara veliki prostor za zloupotrebu. Recimo, policiji se daju blanko ovlašćenja da zabrani javni skup, a da se pravna zaštita protiv takve odluke postigne mesecima nakon zabrane kada je i svrha samog skupa obesmišljena.
Iako je sloboda mirnog okupljanja dozvoljena zakonom, u praksi ima izigravanja ovog prava, što i jeste upravo posledica nejasno definisanih kriterijuma za zabranu i što za dalju posledicu moze da ima voluntarizam u odlučivanju šta treba da bude dozvoljeno ili zabranjeno. Ovim se otvara prostor za obračun sa protvnicima i neistomišljenicima. Primeri su brojni, samo neki od njih su obračuni sa opozicijom devedesetih, rasturanje i zabrane studentskih skupova, skupova rezervista, đaka.
-----------------Pravo na slobodu okupljanja je jedno od ključnih načela svakog demokratskog društva (ili onog koje želi da bude takvo) i pripada jezgru osnovnih ljudskih prava(1) .
Ono što se često zaboravlja je da je ideja o slobodi okupljanja stara tek nešto više od dvesta godina koliko je prošlo od Francuske revolucije i Deklaracije prava čoveka i građanina (1789). Reforme Francuske revolucije (i ideje prosvetiteljstva čiji duh je prožeo reforme) podržale su dostojanstvo pojedinca, zahtevale poštovanje pojedinca, pridavale svakom pojedincu prirodna, neotuđiva prava, koja proizilaze iz same ljudske prirode. U njemu centralno mesto zauzima nezavisna slobodna jedinka, sposobna da razmišlja nezavisno od autoriteta. Pomenuti diskurs naglašava individualnost i jedinstvenost osobe, kao i njenu potrebu da sama odlučuje o tome kako ce živeti. Ovo nužno podrazumeva i pravo udruživanja sa onima koji slično misle.
Mnoštvo je međunarodnih dokumenata koje predstavljaju garanciju slobode javnog okupljanja i sve su bazirane na Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima (1948)(2) . Neki od tih dokumenata su:
• Međunarodni sporazum o građanskim i političkim pravima, član 21
• Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, član 11
• Američka konvencija o ljudskim pravima, član 15
• Konferencija o ljudskoj dimenziji (29. jun 1990. Dokument iz Kopenhagena) (OEBS),
• Pariska povelja za Novu Evropu – Pariz, novembar 1990. "Ljudska prava, demokratija i vladavina zakona“ (OEBS)
Sve ove slobode nužno podrazumevaju udruživanje sa svima onima koji slično misle i imaju slične vrednosti, i pravo promocije tih ideja u javnom prostoru koji je po definiciji politički prostor.
Demokratsko društvo ne može da postoji sa pasivnim građanima/kama. S jedne strane aktivno učešce u političkom životu društva podrazumeva poznavanje prava i sloboda koje su garantovane zakonima, a sa druge strane spremnost da se aktivno učestvuje i uključuje u politiku vršeći pritisak na državu da te zakone u stvarnosti primenjuje kao i da reaguje na njihovo kršenje.
Temelj demokratije je aktivan/a gradjanin/ka koji je spreman/a da preuzme odgovrnost za društvo u kome žive.
Slobode koje su garantovane zakonom mogu na različite načine da se ograničavaju, i u praksi se to često i dešava. Bez obzira na legitimna ograničenja koja u startu postoje i u samim zakonima(3) .
Ono što se u praksi dešava je da se slobode i dodatno ograničavaju (ili čak potiru) neutvrđivanjem specifičnih kriterijuma za zabranu javnog skupa (nego samo prepisuje ograničenja iz Ustava Republike Srbije), što otvara veliki prostor za zloupotrebu. Recimo, policiji se daju blanko ovlašćenja da zabrani javni skup, a da se pravna zaštita protiv takve odluke postigne mesecima nakon zabrane kada je i svrha samog skupa obesmišljena.
Iako je sloboda mirnog okupljanja dozvoljena zakonom, u praksi ima izigravanja ovog prava, što i jeste upravo posledica nejasno definisanih kriterijuma za zabranu i što za dalju posledicu moze da ima voluntarizam u odlučivanju šta treba da bude dozvoljeno ili zabranjeno. Ovim se otvara prostor za obračun sa protvnicima i neistomišljenicima. Primeri su brojni, samo neki od njih su obračuni sa opozicijom devedesetih, rasturanje i zabrane studentskih skupova, skupova rezervista, đaka.
-----------------
(1)Mali rečnik internacionalne politike, Wichard Woyke (izdavač), Bonn 1994
"Jezgri ljudskih, odnosno osnovnih prava pripadaju dostojanstvo čovjeka, pravo na razvoj ličnosti, jednakost pred zakonom i ravnopravnost, sloboda religije i rasuđivanja, sloboda mišljenja, sloboda štampe i informacija, sloboda učenja, sloboda okupljanja, sloboda ujedinjavanja, sloboda kretanja, sloboda izbora zanimanja i sloboda rada, nepovredivost stana, garancija privatnog vlasništva, garancija prava na nasljedstvo, pravo na azil i peticiju, kao i zakonska prava poput zaštite od neopravdanog hapšenja "
(2)Član 20 (1), Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima
Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja.
(3)USTAV REPUBLIKE SRBIJE Član 54. "Sloboda okupljanja može se zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije."
(1)Mali rečnik internacionalne politike, Wichard Woyke (izdavač), Bonn 1994
"Jezgri ljudskih, odnosno osnovnih prava pripadaju dostojanstvo čovjeka, pravo na razvoj ličnosti, jednakost pred zakonom i ravnopravnost, sloboda religije i rasuđivanja, sloboda mišljenja, sloboda štampe i informacija, sloboda učenja, sloboda okupljanja, sloboda ujedinjavanja, sloboda kretanja, sloboda izbora zanimanja i sloboda rada, nepovredivost stana, garancija privatnog vlasništva, garancija prava na nasljedstvo, pravo na azil i peticiju, kao i zakonska prava poput zaštite od neopravdanog hapšenja "
(2)Član 20 (1), Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima
Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja.
(3)USTAV REPUBLIKE SRBIJE Član 54. "Sloboda okupljanja može se zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije."
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen