Ни пола ризнице нису изјели велики пси,
јер су у пасминама својим вечерас заспали
засићени и мирни,
а нама зло недостаје.
И без њих кидаћемо се сами
и ломити кости давно поломљене,
јер лако је живети када се разум испрати.
Ево, ти узми камен из Милутинове припрате,
а ја ћу плочу испод Стефановог Кивота,
па да се поново копају очи Симониде,
кад пси неће или не смеју.
Мрзимо се док се добри злотвори не пробуде,
ваља их несрећом чекати.
Утврди се на порушеном звонику љевишком
и одапни из свих стрела видовданских мученика,
а ја ћу узвратити ватром истјазаваног Девича.
Или да се маскирамо,
шта велиш брате?
Обуци се у крпе призренског крстоломца
и крени ка Гориочу,
и чувај сву поган за мене,
јер ти нико на путу не стоји.
Ја сам се утоплио и лепо ми је
у одејанију мушутишког рушитеља
и зубе сам шкипске метнуо у вилицу своју
да их заријем у Исусово срце поново.
Држи се дреничког пута и не бој се
јер сам и ја на ђаковачкој калдрми пронашао самострел
да бих те лакше окачио на стуб мраморни.
Узми копорински мач и кључну кост врдничку
да равноправни будемо,
јер те чекам легендом сиринићке жупе
и митом туманским.
И , заиста, зашто би се канили
још по неку кап пролити
и какву реку вавилонску копати
у досади својој?
Када преживимо све што смо наумили,
пробуди ме.
Или ћу ја тебе,
небивало наше Господ у рукама држи.
Ко Сунце пре угледа нека виче
и затруби кајмакчаланском трубом
и нека изљуби сваку рану ноћашњу,
јер пси по навици устају
да опет зобају ризнице наше.
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen