Најмањи храм у Србији Црква Свете великомученице Марине - Огњене Марије

Најмањи храм у Србији
Црква Свете великомученице Марине - Огњене Марије

Аутор: архијерејски намесник новопазарски Протојереј Томислав Миленковић, Број 1009, Рубрика Духовна ризница

На простору Рашке области налазе се средњовековне цркве и манастири Немањићког периода, које су, поред свог духовног значаја, истовремено и споменици културе од изузетног значаја. Петрова црква из 9. века, манастир Ђурђеви ступови из 12. века и манастир Сопоћани из 13. века су светска културна баштина под заштитом УНЕСКО-а. Захваљујући томе, стециште су поклоника, посетилаца и туриста из целог света.

Поред тога, Рашка област има духовно благо недовољно познато црквеној, културној и научној јавности, које није светска културна баштина, али није безначајно, већ заслужује већу пажњу од оне коју сада има. У питању су цркве из 17. века у долини реке Људске са обе стране пута Нови Пазар-Сјеница. О овим храмовима се мало писало због недостатка историјских података, а пажњу им је посвећивао само Завод за заштиту споменика културе из Краљева приликом конзерваторско рестаураторских радова седамдесетих година прошлог века.

О архитектури и живопису ових цркава највише је писао некадашњи директор Завода за заштиту споменика културе из Краљева, покојни Радомир Станић, у Новопазарском зборнику и Саопштењима Завода, а оскудни подаци о њима налазе се у књигама Нови Пазар и околина Ејупа Мушовића и Рашка антропогеографска проучавања Петра Ж. Петровића.

Храмови у долини реке Људске су:

Светог Николе у селу Штитари;

Светих апостола Петра и Павла у селу Попе;

Светог Лазара у селу Пурће;

Светог Димитрија у Јаначком пољу;

Светог Лазар у селу Живалиће;

Свете великомученице Марине у селу Дојиновиће.

Ових шест цркава су потпуно очуване, или само делимично оштећене, а остале (има их укупно 15) су у рушевинама, или су пак сачуване само у темељима. Све се налазе на веома уском појасу који није дужи од 10, а шири од 6 км. Поменутих шест храмова су саграђени у првој половини 17. века у периоду када су у Отоманској империји настале повољније политичке и црквене прилике после обнове Пећке патријаршије 1557. године. Изградња ових храмова (неких као плод обнове старих грађевина, а неких из темеља грађених) је на неки начин била мала градитељска ренесанса 17. века.

Све очуване цркве су сасвим једноставне архитектонске концепције. То су једнобродне грађевине са олтарском апсидом полукружног или полигоналног облика на истоку и са припратом, или без ње, на западу. У конструктивном погледу ови објекти понављају традиционална решења поједностављена и сведена у оквире услова у којима су настали. По димензијама и пропорцијама указују на на очевидну скромност материјалних могућности својих познатих и непознатих ктитора. Неке од ових грађевина имају минималне димензије, па стога више подсећају на гробљанске капеле, него на храмове. Оне су редовно лоциране на некрополама, које су старије од самих цркава. Ниједна од ових цркава нема куполу: све су засведене сводом полуобличастог или бачвастог облика, или нетипичне форме за традиционална решења српског градитељства.


Захтеви турских власти при градњи хришћанских богомоља у то време морали су се, очигледно, стриктно поштовати. Но, упркос ригорозним прописима, који су наручиоце спречавали да подигну задужбине са свим јасно видљивим знамењима цркве, њихови градитељи су успевали да испоље јасне и знатне способности. Спољашња неугледност увелико се надокнађивала лепотом ентеријера, односно, солидношћу грађења и улепшавања унутрашњих зидова фрескама и орнаментима. Већина ових цркава је прави одраз прилика у којима су настале: знатна и нарасла моћ ктитора с једне стране и сигурност прописа о градњи цркава с друге стране, који су диктирали битне одреднице око величине и изгледа храмова, довели су до појаве здања у којима су истовремено уграђене и противречности тог времена. Ове цркве илуструју онај облик неимарских схватања који силом прилика напушта традиционалне монументалне концепције српске црквене архитектуре, трансформишући се у неку врсту интимно-рустичног грађења. Због тога су поменути храмови, као својеврстан печат тога времена, стављени под заштиту, као значајни споменици културе.

Бисер међу њима је црква Свете великомученице Марине - Огњене Марије (прославља се 30. јула по новом, односно 17. по старом календару), коју народ другачије зове Мариница. Овај храм, поред набројаних карактеристика заједничких за остале храмове са тог поднебља и из тог времена, своју изузетност има захваљујући положају и величини.

Црква се налази у селу Дојиновиће, српском сточарском селу разбијеног типа на јужним обронцима Голије, око 15 км северозападно од Новог Пазара, које данас нема више од двадесетак старачких домаћинстава, а део је парохије штитарске. Храм Огњене Марије је смештен на самом врху села, на надморској висини око 1200 м. Макадамски пут који од регионалног пута Нови Пазар - Сјеница у дужини око 6 км води до села, до пре годину дана је био у јако лошем стању. Недавно је поправљен и делимично насут, али и даље није у потпуности прилагођен за путничка возила. Пут од центра села до цркве је у лошем стању и њиме се може кретати искључиво теренским аутомобилом. То значи да је Мариница смештена на узвишеном и веома неприступачном месту.


Друга особеност која је чини изузетном у односу на друге цркве је њена величина. Спољашње димензије храма су 4 х 2,62 м, а унутрашње 3,3 х 1,5 м са олтаром, односно 2,1 х 1,5 м без олтара, што значи да у простору намењеном за народ не може да стане више од 4–5 одраслих особа. Висина свода је 2,35 м. Наведене димензије су је зато сврстале у Гинисову књигу рекорда, где је уписана као најмањи храм у бившој Југославији (мисли се на СФРЈ), а самим тим и у Србији.

Све ове карактеристике јасно потврђују истинитост народног предања о изградњи цркве. Наиме, на захтев мештана, турски ага је одобрио градњу цркве, али уз три услова:

да буде на неприступачном месту

да је малих димензија и

да се сагради за дан и ноћ.

Мештани који су имали духовне и материјалне снаге за такав подухват, су припремили материјал и за дан и ноћ саградили скроман, а изузетан храм. Истовремено су испунили услове окупатора и победили га морално и духовно.

У народном предањује сачувано да је црквицу подигао предак фамилије Смудић, који се одселио за оближње подголијско село Љуљац. Један потомак од те фамилије, Миодраг Смудић, редовно сваке године долази у цркву за храмовну славу (ЗО. јула), иако је на привременом раду у Швајцарској.

Црква је покривена каменим плочама, а унутрашњост је живописана. Олтар од наоса дели иконостас, који није из 17. века. Није познато када је оригинални уништен. Оригиналне фреске из 17. века су очуване. Најзначајнија је фреска Христа Пантократора (Сведржитеља) на своду у олтару.

Неприступачност и узвишеност места на коме се налази Мариница омогућава јој да доминира широм околином. Од цркве се отвара изузетан поглед на долину реке Људске и види се већина околних села. Интересантно је да су са тог места видљиви:

црква Св. апостола Петра и Павла у селу Попе

остаци цркве Св. Илије у селу Дојиновиће (у народу звана Илиница)

остаци цркве Св. великомученика Пантелејмона у селу Вевер (у народу звана Пантелиница)

црква Св. Лазара у селу Пурће (у народу звана Лазарица)

црква Св. Лазара у селу Живалиће

место где су остаци манастира Св. великомученице Варваре на Рељиној градини из 16. века, који је једно време био средиште рашких митрополита.

У цркви се служи једном годишње, на дан Св. великомученице Марине, а народ је посећује за веће празнике. До пре десетак година за храмовну славу на богослужењу се окупљало мало људи. Из године у годину број се повећава, тако да на Литургији нису само мештани из Дојиновића и околних села, већ и млади људи из Новог Пазара. Иако у цркви може да буде само 4–5 особа, на служби око храма има близу 50 верника. Молитве Св. великомученице Марине, њена светост и поштовање које има у народу, изузетност места и храма који је њој посвећен, сабирају све који кроз духовност чувају истовремено своју традицију и историју.