ВИДОВДАН

"Видовдан је, без сумње, посебан датум за Србе. Од Косовске битке 1389. године, преко Сарајевског атентата 1914, Резолуције Информбироа 1948, и Милошевићевог узлета и пада 1989. и 2001. године, Видовдан је био и остао судбоносан датум српске историје.

И данас, из званичног Брисела, који се често ослањао на симболику, стижу дојаве да ће Србија, заједно са осталим земљама западног Балкана, ући у Европску унију 28. јуна 2014. године, на стогодишњицу убиства аустроугарског надвојводе Франца Фердинанда, што би требало да симболизује крај века европских ратова.

Битка на Косову, кроз векове је пратила Србе уз приче о херојству, жртвовању и издаји. На њеним крилима је 28. јуна 1914. године и Гаврило Принцип убио Фердинанда, који је мислио да ће доласком у Сарајево на Видовдан, понизити непослушне Србе у тадашњој Аустроугарској. И Резолуција Информбироа 1948. године донесена је баш 28. јуна.

Управо на Видовдан, Слободан Милошевић се 1989. године устоличио као неприкосновени национални вођа и повео Србе у догађаје, за које нису били нимало спремни. Милионска маса му је клицала на Газиместану, а вероватно би подржала било кога, ко је на Видовдан те године стао испред њих и обећао им повратак националног идентитета.

Тачно 12 година после Газиместана, Милошевић је изручен суду у Хагу. И сам догађај није био толико шокантан, колико датум изручивања. Критичари су се поделили у две групе. Први су га сматрали за национално понижење, а други као потпуно погрешан избор, јер је Милошевићу пружена још једна прилика да поново на Видовдан уђе у историју, "како би се борио против светске неправде".

Поред свих ових догађаја, за 28. јун везано је и потписивање судбоносне Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске 1881. године. Истог дана 1919, потписан је мировни уговор којим је окончан Први светски рат, док је две године касније краљ Александар Први Карађорђевић донео Видовдански устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

И крај југословенске приче почео је управо на Видовдан. Амандманима на Устав Хрватске српски народ је 28. јуна 1990. престао да буде конститутивни народ ове републике, док је 2006, Црна Гора, Резолуцијом 60/264 Генералне скупштине УН, постала 192. чланица светске организације. Многи ће се сетити и Видовданског сабора опозиције 1992. године.

"Без сумње, Видовдан је најважнији датум у колективној свести српског народа и један од темеља колективног идентитета Срба. То што су се касније на овај датум, намерно или случајно одиграли и многи други догађаји, само је појачало мит о Видовдану "каже историчар Чедомир Антић.
Традиционално постоји уверење да је српско царство пропало после једне од највећих битака у Европи, а страдање српских војника на Косову је поистовећено са Христовим страдањем и основним идејама хришћанске вере."

(Одломак из текста Чедомира Антића)

Žička beseda Svetoga Save o pravoj vjeri

Žička beseda Svetoga Save o pravoj vjeri

(1) Braćo i prijatelji i oci i čeda bogozvanoga, priklonite bogoljubiva srca vaša da čujete božanske dogmate. I čuvši ove svete reči stavite ih, braćo, u srca vaša i u savesti duša [vaših] i pred oči uma [vašeg], i razumite ih.

(2) Premilosrdni i čovekoljubivi Bog, imajući neizmernu milost prema rodu ljudskom, prikloni nebesa i siđe na zemlju, i Svojim božanskim domostrojem i dobrovoljnim podnošenjem mnogovrsnih stradanja božanskog tela [Svog], prosveti rod naš; i posla u sav svet Svete Apostole, rekavši im: "Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha". Ali pošto oni sami do nas ne dođoše, to oci naši, čuvši u istini reči njihove, poverovaše im. I preblagi Bog, Koji ima beskrajnu milost i ne želi da pogine nijedan od nas, po istoj toj prvoj zapovesti i istim načinom po nauci i propovedi Svetih Apostola uzdiže mene na ovo svetiteljstvo hoteći da preko mene "ispuni nedostatke" otaca naših; i Duhom Svojim Svetim zapovedi mi da vam objavim ovu reč svoju o vašem spasenju, koju vičuvši sa ljubavlju je sačuvajte, da bismo i mi bili zajedničari reda svetih.

(3) Stoga vas, braćo i čeda, ovo prvo molim da, položivši svu nadu svoju na Boga, držimo se pre svega prave vere njegove. Jer, kao što reče Apostol, "temelje drugoga niko ne može postaviti osim onoga kojega postavi" Duh Sveti preko Svetih Apostola i bogonosnih Otaca, a to je -- prava vera koja je na svetih sedam vaseljenskih sabora potvrđena i propovedana. I zato na ovom temelju svete vere treba nam zidati zlato i srebro i drago kamenje, to jest dobra dela. Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje [vere] bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da "savršen bude čovek Božji", a ne da zbog nedostatka [jednoga] hramlje život naš. Jer, kao što reče Apostol: "Spasava vera, koja kroz ljubav dela".

(4) Verujemo, dakle, u Oca i Sina i Svetoga Duha, pevajući Trojicu Božansku, Uzrok i Sazdatelja svega prouzrokovanoga, vidljivoga i nevidljivoga. [Trojicu] Koja je jedne suštine, to jest prirode, i u tri Lica, to jest govorimo Ipostasi i Ličnosti, čime nećemo da podrazumevamo obličjem ili razlikom tri Boga ili tri prirode ili suštine, nego ispovedamo jednoga Boga i jednu prostu i bestelesnu prirodu i suštinu, a razlikom Lica različitost Ipostasi označavamo; klanjajući se [na taj način] Trojici u Jedinici i Jedinici u Trojici, Jedinici Triipostasnoj i Trojici Jednosuštnoj i jednomoćnoj i sabespočetnoj. Nju jedinu poznajemo večnopostojeću, bespočetnu, nestvorenu, besmrtnu, nepropadljivu, nestradalnu, svezadteljnu i [sve]držeću i [sve]promisliteljnu.

(5) I jednoga od Trojice, ne Oca ni Svetoga Duha, no od Boga Oca rođenoga Sina i Boga, Logosa, nadvremeno i od Njega Roditelja nerazdeljivo rođenoga, a ne stvorenoga, jednosuštnog Roditelju i uvekpostojećeg sa Njim; Koji je [Logos] dobrotom [Svojom] sve priveo iz nebića u biće, i Koji je u poslednje dane radi našega spasenja sišao sa nebesa i uselio se u utrobu Djeve i sjedinio Se s telom oduševljenim, i dušu razumnu i umnu suštinski primio od te iste Prečiste Djeve Marije (Bogorodice). On, od Boga Oca jednosuštni Njemu Bog Logos, zbog premnogog čovekoljublja [Svog] izvoleo je, voljom Oca i Duha [Svetog], da spase Svoje stvorenje; sišavši iz Očevog naručja, odakle se nije odvojio, (i ušavši u utrobu Prečiste Djeve) i uzevši na sebe ne ranije začeto telo oduševljeno dušom razumnom i umom, proiziđe [iz Djeve] Bog ovaploćen, rodivši se neizrecivo i sa i sačuvavši nepovređenim devstvo One koja je rodila; ne pretrpevši ni slivanje niti promenu, nego ostade ono što beše a postade ono što ne beše; uzevši na Sebe obličje sluge, istinski a ne priviđenjem upodobi se nama u svemu osim greha.

(6) Njega znamo kao savršenoga Boga i savršenoga Čoveka, ne drugoga i drugoga, nego jednoga i istoga pre ovaploćenja i po ovaploćenju, jednu složenu Ipostas; Njega jednog istog u dvema savršenim prirodama i svojstvima, i u dvema prirodnim voljama i dejstvima, oboma sjedinjenim po Ipostasi neizmenljivo. Ispovedamo Njega jednog istog voljom hotećeg i delajućeg božanska [dela] kao Bog, i Njega jednog istog voljom hotećeg i delajućeg čovečanska [dela] kao čovek. Jer On ne beše podložan prirodnim nuždama, nego se po volji [Svojoj] rodio, po volji gladneo, po volji žedneo, po volji bio umoran, po volji se bojao, po volji umro, istinski, a ne prividno, pretrpeo sva prirodna i besprekorna stradanja čovečanska. I On, Bezgrešni, bi raspet i smrt okusi, i treći dan vaskrse telom ne videći truležnost, i ljudsku suštinu nepovređenu i neosmrćenu vaskrse, i uzvevši je na nebesa sede s desne strane Oca; i opet će doći da sudi živima i mrtvima; kao što se uznese telom Svojim tako će doći i dati svakome po delu njegovom. Jer veli: "Vaskrsnuće mrtvi i ustaće koji su u grobovima, i oni koji činili dobro" sa pravom verom "otići će u život večni, a koji su činili zlo -- u vaskrsenje suda."

(7) Uz to, mi se klanjamo i poštujemo i celivamo svečesnu ikonu čovečanskog ovaploćenja Boga Logosa pomazanog Božanstvom i ostavšeg nepromenjeno, tako da onaj koji je pomazan verom smatra da vidi samoga Boga Koji se javio u telu i s ljudima poživeo. Klanjamo se i drvetu Časnoga krsta i svetim časnim sasudima i božanskim crkvama i svetim mestima . Klanjamo se i čast odajemo ikoni Presvete Bogorodice i ikonama svečesnih Božjih ugodnika, uzdižući oči duše (naše) ka prvoobraznom liku i um uznoseći na ono što je neshvatljivo.

(8) Ovo je bogoljubivi (moji), dogmat pravoslavnih Otačkih predanja. Sledujući njima, i mi tako verujemo i tako ispovedamo, a sve jeretike i svaku jeres njihovu proklinjemo.

(9) Primamo svih sedam Vaseljenskih sabora: prvi, koji je bio u Nikeji, 318 Svetih Otaca; drugi, u Konstantinovom gradu, 150 Svetih Otaca; treći, raniji, u Efesu, 200 Svetih Otaca; četvrti u Halkidonu, 630 Svetih Otaca; peti, opet u Konstantinovom gradu, 164 Svetih Otaca; šesti, opet u Konstantinovom gradu gradu, 170 Svetih Otaca. I još onaj, malo kasnije bivši u Nikejskoj mitropoliji, sedmi Sabor 350 Svetih Otaca, protiv onih koji se odriču časnih ikona i ne izobražavaju ih i ne poklanjaju im se, bezbožno klevetajući hrišćane. A primamo i sve Svete sabore koji su se Božjom blagodaću u razna vremen a i mesta sabirali radi utvrđivanja pravoslavnog jevanđeoskog učenja, koje prima Saborna Crkva. A onih kojih se odrekoše ovi Sveti Oci, odričemo se i mi; i koje prokleše oni, proklinjemo i mi.

(10) Jer mnogu jeres u razna vremena i razdoblja đavo izmisli, i mnogi kukolj zloverja kroz sluge njegove jeresenačelnike poseja u vaseljeni radi kvarenja i smućivanja prave vere, koje mi proklinjemo, i s njima one koji izmisliše zle dogmate, i gnušamo se svake nečastive jeresi.

(11) Mi pak stremimo se većma ka svakoj pobožnosti kojoj nas uče bogomudre sluge Božje: Proroci, Apostoli i Svetitelji, kao što i sam Gospod Isus Hristos Sin Božiji reče, kada od Oca dođe na zemlju ovaplotivši se i rodi se po drugi put, od prečiste prisno djeve, i dogmate domostroja Očevog i Svog izvrši divno, i zaista neizrecivo razape se na krstu, i treći dan vaskrse, i po vaskrsenju Svome ostade ovde na zemlji četrdeset dana; i kada htede uzići na nebo ka Ocu [Svome], zapovedi učenicima Svojim Apostolima govoreći: " Idite i naučite sve krajeve krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio". I opet: "Propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju; ko poveruje i krsti se, spašće se; a ko ne veruje, osudiće se". Ovo je dakle prava vera: krstiti se u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

(12) I tako, mi koji smo hrišćani obećali smo: moliti se Bogu svome svagda, (držeći zapovesti Njegove i uvek tvoreći volju Njegovu). Jer je "vera bez dela mrtva", po reči Jakovljevoj. No, braćo i čeda moja ljubljena, kao što i napred rekoh, oboje [treba] da sa strahom i trepetom držimo [i čuvamo]. Držite (stoga) reč Božju i svetu veru Hristovu, i prizivajte čistim srcem presveto Ime Njegovo, i ne leneći se u svetim molitvama pripadajte k Njemu ispovedajući grehe svoje, plačući sa suzama pred Njim i Njemu pevajući i pripevajući u srcima vašim svagda mu pevajući i pripevajući u srcima vašim svagda dan i noć neprestano. Jer Bog, kada Ga ljudi ispovedaju i mole Mu se, sam uverava ljude i duhovno ulazi verom u srca onih koji dobro slušaju nauku Njegovu. Jer duhovna nauka nije igra, niti reči bezumlja misli ljudskih, nego je to propovedana sveta vera Božja na kojoj su osnovani sveti činovi u Hristu Isusu Gospodu našem, o Kome Proroci Svetim Duhom Božjim prorekoše, i Apostoli naučiše, i Mučenici ispovediše, i svi Sveti sačuvaše, i Prepodobni oci besprekorno održaše kao na nedeljivom krajeugaonom Kamenu crkvenom Hristu Koji je Premudrost i Sila Očeva [i to sačuvaše] svetoduhovski i silno i krepko i čvrsto i pouzdano u veri --, Koji [Hristos] i do sada mnoge uverava i utvrđuje i svima potvrđuje Svoju veru božansku. On, Preblagi Čovekoljubac, i do nas dostiže Svojom bogatom milošću, ispravljajući naše nedostatke, hoteći kao Pastir istiniti da nas, zabludele ovce, sakupi u nebeski tor (Svoj). Dosežući do toga tora misaonim i duševnim očima (našim), mi Mu se svagda molimo pripadajući Mu u svaki čas, i ispovedajući Mu se, kako On sam daruje iskazati to ili pomisliti i neizrečeno sačuvati. I mi, satvorivši volju Njegovu, dobićemo od Njega spasenje u ovom veku i u budućem, ako verno sačuvamo zapovesti Njegove koje nam je sam Gospod zapovedio da držimo i obećao nam za to nebesku nagradu, rekavši: "Zaista vam kažem: Ko održi reč Moju neće vidjeti smrti vavijek".

(13) Da, čeda moja ljubljena, šta je pouzdanije i pravednije od ove reči koju Hristos sam posvedočava i potvrđuje istinom? Šta je bolje od ovoga: ne okusiti smrti doveka? Jer samo to neokušanje smrti već je daleko od greha, jer je okušanjem greha ukus smrti ušao u sav rod ljudski do Hrista. Radi toga okusi smrt On, Koji je bezgrešan i besmrtan po [Svom] prvom rođenju od Oca, no okusi je radi nas, i postrada, da i mi verom u Njega okusimo besmrtnost, kao što reče Prorok: "Okusite i vidite kako je dobar Gospod". Veoma je dakle dobar [Gospod] i pravedna i veran i svima rečima Svojim, i sva su dela Njegova u veri. Zato čeda moja bogoljubljena, mi koji Ga ljubimo treba da činimo dela vere u Hristu Isusu Gospodu našem, mi koji smo primili od Njega besmrtnu veru, toliki dar -- da ne umremo nikada!

(14) Zato, ako ovo sačuvate, bićete blaženi (od Boga u vekove, i blažena biće srca vaša, i blažene biće duše vaše, i bićete blaženi) vi koji ste primili veru Božju i sačuvali je u čistoti. Gledajući na besmrtni dar Hristov, tvorite svagda besmrtna dela u Hristu: veru čistu i molitvu čestu, imajući prema Njemu ljubav i nadu, i savest čistu pred Bogom i ljudima, post i bdenje, na zemlji ležanje, istinu u svemu, čistotu telesnu i duševno uzdržanje, čuvajući razum svetog krštenja -- prosvećenja Božjeg, kojim se odrekosmo Satane i svih dela njegovih. I svagda ljubiti pokajanje i ispovedanje grehova svojih i plakanje nad njima; umiljenje, smirenje, pravednost, poučenje, ispravljanje života svoga, mržnju na greh; ne opijanje, ne bludničenje, nego, naprotiv, čist život kakav je Božjim očima ugodno gledati.

(15) Jer Bog je jedan od početka i u beskonačne vekove. I ovo je prva zapovest rečena onima koji Ga ljube: da svaki od vas "ljubite Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svim umom svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom". I neka budu reči ove, koje vam ja danas zapovedam, napisane na srcima vašim i u dušama vašim, da se bojite Gospoda Boga Svedržitelja, i u Njemu jedinome da služite sa strahom i trepetom, i Njemu jedinome da služite sa strahom i trepetom, i Njemu jedinome uznosite čast i slavu, i Njemu jedinome priljubljujte se, i Imenom Njegovim ne kunite se, nego neka je vaša reč po Apostolu: da da, i ne ne. I uopšte, neka se nikako ne spominje među vama drugi Bog, osim Onoga Koji je stvorio nebo i zemlju; ničemu "od onoga što je na nebu gore i što je na zemlji dole i što je u vodi pod zemljom, da se ne poklonite niti mu poslužite", osim Gospodu Bogu vašem, u Koga se krstiste i poverovaste, i odrekoste se tajnoga srama, i postadoste zajedničari dobre vere Njegove i saučesnici besmrtnosti Njegove. Njega jedinoga neodstupno se držite, jer je "pred očima Njegovim sve otkriveno", kao Što reče Apostol", i "jer je Bog naš oganj koji spaljuje"; i "uzvraća za grehe očeva na deci do trećega i četvrtoga kolena, onima koji Ga ne ljube i ne tvore volju Njegovu, a čini milost na hiljade i desetine hiljada onima koji Ga ljube i drže zapovesti Njegove". Jer je on "Bog nad bogovima i Gospodar nad gospodarima, Bog Veliki i Silini i Strašni". Da "držite zapovesti Njegove, i da izvršujete pre očima Njegovim sve reči koje vam zapovedih", "da bude dobro vama i sinovima vašim posle vas, i živi budete doveka, ako činite dobro i ugodno pred Gospodom Bogom vašim", Kome (neka je) slava i bespočetnost u beskonačne vekove, amin.

Beseda oca Justina Popovića povodom godišnjice besmrtnosti blaženopočivšeg Patrijarha Varnave

Patrijarh Varnava - svenarodni čovek

Godišnjica smrti Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave u stvari je godišnjica njegove besmrtnosti. Jer je svojom smrću on postao besmrtan. Veličina pravoslavnih velikana temelji se ne evanđelskom paradoksu: besmrtnosti ne biva bez smrti. Bez smrti za Hristovu istinu i pravdu. A smrt za Hristovu istinu i pravdu čini čoveka besmrtnim i u ovom svetu koji ostavlja i u onom u koji ulazi. Čovek može mnogim putevima u ovom svetu juriti za besmrtnošću, ali je samo jedan put koji vodi u stvarnu besmrtnost, to je: smrt za Hrista. Ona čini čoveka besmrtnim i u ovom svetu koji napušta i u onom u koji ulazi. Ukoliko nevidljiva ruka vremena bude više godina odmicala naš život od dana smrti takvoga čoveka, utoliko će on biti sve besmrtniji i besmrtniji.

Smrt! Šta je strašnije od nje? A gle, ona postaje majka besmrtnosti kada biva za Hristovu istinu i pravdu. Zemlja, koja nesumnjivo u kosmosu uživa tužnu privilegiju da je jedina fabrika smrti, može izmisliti hiljade i hiljade smrti, i sve ih natutkati na Hristovog Velikana, ipak će iz njih izleći se hiljade i hiljade Njegovih besmrtnosti. I što više smrti, to više besmrtnosti. Ništa ne izmišljam, ja samo razmišljam o zrnu gorušičinom, o njegovoj čudesnoj tajni. A o njoj govori setni Bogočovek: „Zaista, zaista vam kažem: ako zrno gorušičino padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi“ (Jn12,24).

Misterija ovih Božanskih reči kruži oko ličnosti Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave: On je umro, i umrevši rodio mnogi rod, jer je rodio i preporodio rod Srpski za nova evanđelska pregnuća i postignuća, za nove svetosavske podvige i pothvate. Ko ima oči da vidi, može to videti; ko ima uši da čuje, može to čuti. Ja imam u vidu oslepele u zlu i ogluvele u bezumlju, u vlastoljublju.
Pre godinu dana, mi smo na današnji dan poslali nebu našu savest - dušu Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave. Tajanstvenim smislom događaja, on je postao savest naša. To smo svi mi osetili, naročito na dan njegove smrti. Da, na dan njegove smrti progledale su sve oči naše narodne duše i u mrtvom Patrijarhu ugledale Novog Hristovog Besmrtnika. Mrtav - besmrtnik! To je još jedan paradoks koji je Bogočovek doneo zemlji, a čiju stvarnost Njegovi sledbenici pronose nebom i zemljom. Da li narod stvara svoju kolektivnu savest? Nema sumnje. Veličina svakoga pokolenja što su svim onim što je bilo najbolje i najsvetije u njihovim poduhvatima i postupcima stvarala savest našu, da se jednoga dana kao plameni stub protegne između zemlje i neba u ličnosti Patrijarha Varnave. Stvarao je savest našu Sveti Sava i svi Sveti carevi i kralji; stvarali su je srpski isposnici i pustinjaci; stvarali su je Kosovski Mučenici; stvarali su je Kosovski osvetnici; stvarao je i Blaženopočivši Patrijarh Varnava. Jednom rečju: Pravoslavna Crkva je savest našega naroda. Kolektivno i individualno. Kome to ona nije, zar je pravoslavni, zar je naš?

NARODNI PROBLEM
Naš narodni problem je u svom prakorenu - pravoslavni problem. Počinje od stvarnog rodonačelnika roda srpskog: Svetog Save. Šta je za njega duša našeg naroda? - Pravoslavlje. A šta savest? Opet: Pravoslavlje. A šta slavlje? Još jednom: Pravoslavlje. Probajte i na svim našim narodnim velikanima, svi poput svog Svetog rodonačelnika to isto govore i tvore: neprekidno svi od Svetog Save do Sveštenomučenika Patrijarha Varnave. Ni jedana naš crkveni problem, a kroz njega delimično i poslednji narodni problem, ne može se rešiti pravilno i dobro bez Svetog Save, a od sada i bez Sveštenomučenika Patrijarha Varnave. Hteli ili ne, narod je u suštini svojoj kolektivno i svesno i ispovednički pravoslavan. Stoji iza Njega /=Hrista/, bori se za Njega i umire za Njega. Ne recite, govoriš bezumlje: naš narod je mučenički pravoslavan. On uvek odstrada herojski i mučenički svoju sudbinu pravoslavnu i svoje vrednosti pravoslavne.
Smrt Patrijarha Varnave bila je svojevrsni duhovni zemljotres. Zemljotres koji je religioznim uzbuđenjem zatresao sve temelje naše srpske istorije, kao nikada od Svetoga Save. I krenuo sve srpske duše ka novim vidicama i novim hadžilucima. I otvorio sve naše oči za prave vrednosti narodne.

SRPSKA ISTORIJA
Šta je naša istorija? Na prvom mestu, svedočanstvo kako se strada i gine za Krst časni i slobodu zlatnu. I još svedočanstvo: kako Nebesko carstvo i njegova pravda imaju nesravnjivo veću vrednost nego sva zemaljska carstva. Sveti Kosovski Knez, duhovni sin Svetoga Save, poveo je naš narod Nebeskom carstvu kroz mučeništvo: Nebeske vrednosti večne pretpostavio je zemaljskim vrednostima: duhovne - materijalnima, evanđelske - prolaznima. Zato /je/ u našem eposu naša golgotska etika. Šta je rod Srpski? Nepregledna povorka svedoka kako se živi i umire za večne vrednosti Nebeskog carstva: od Svetog Save do Patrijarha Varnave. Slediti Carstvu nebeskom kroz stradanje i mučeništvo za Hristovu istinu i pravdu, eto, to je - rezime naše narodne istorije, našeg narodnog podviga. To je iskonski naše, narodno; u tome narod vidi svoju istorijsku misiju. A njegovu savest vređa - nametati mu kao istorijski ideal ma kakav ovostrani materijalni, privredni, finansijski, istorijski, svetski fetiš. Oseća narod naš, i zna, i ispoveda: „Pravda drži zemlju i gradove“. Ako se taj temelj izvuče ispod naše narodne istorije, sve se sa njim klati i ruši u prah i pepeo.
Pogledajte naš narod sa gledišta večnih vrednosti. Zamislite da ste vi baš taj čovek, taj sudija, koji ima da pronađe i utvrdi šta je najveće, najbolje i najdugoročnije u Srpskom narodu. Ne sumnjam, morali bi ste pronaći i reći: najveće je ono što je najpravoslavnije; najdostojnije je ono što je najpravoslavnije. Pa čak i kada biste bili sudija na Strašnom sudu kozmičke istorije, vi bi ste morali objaviti svima bićima u svima svetovima: da je u nas Srba najbolje ono što je pravoslavno: od Svetoga Save do Patrijarha Varnave.

OSEĆANjE NARODNE PRAVDE
U čemu je veličina Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave? U tome što je svojom religioznim principima umeo da uđe u narodno osećanje pravde, da se izjednači sa njim, da ga oseća kao svoje, i da sa njim izradi u sebi ono narodno osećanje potrebe stradanja za tu pravdu. Naš narod je na krstašu barjaku svoje istorije krvlju svojom ispisao reči Sv. Apostola Pavla: koji hoće pobožno da žive u Hristu Isusu moraju stradati (1Tim). - To narodno osećanje pravde pretvorilo se u čitavu ličnost Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave, i otuda je on postao svenarodni čovek. Nosilac narodne pravde, budilac narodne savesti, vođ narodne duše putem Svetosavlja i Hristoslavlja. Kao takav, on danas jeste provera naše savesti, provera naše pravoslavnosti, a time provera i naše narodnosti i pravednosti. Jer u nas Srba, pravim narodnim čovekom može biti samo istinski pravoslavac. Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Svetog Save? Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Stevana Nemanje? Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Svetog Kralja Stefana Dečanskog? Ko pravoslavniji i narodniji od Sv. Vasilija Ostroškog, Petra Cetinjskog, Joanikija Devičkog, Petra Koriškog, Lazara Kosovskog, i ostalih narodnih velikana i neimara i gradilaca i podvižnika? Kosovskih Mučenika i osvetnika? Svuda i u svemu: Pravoslavlje je duša našeg naroda. Ko pravoslavan, taj i narodan. To je moto, izrađen i u mukama naše narodne istorije.
Ne, ovo nije fašističko, ni neznabožačko, ni idolopokloničko teiziranje naroda, oboženje naroda. Ovo je narodnost osveđena mučeništvom radi Hristove istine i pravde. To je sublimacija, uzvišenje, preobraženje naroda Hristom i u Hristu. Ne veliča se ovim narod kao etnička masa, već kao etička vrednost, narod kao nosilac viših evanđelskih vrednosti. A Srpski narod može biti mali u tehnici, u privredi, u bogatstvu, ali je nesumnjivo veliki u jednoj stvari: u stradanju za Hristovu istinu i pravdu. U stvari, Srbi - to je mučenik do mučenika za Hristovu pravdu, kako u doba Svetoga Save tako i doba Patrijarha Varnave.
Ko može biti strašan onome koji se ne boji smrti? Ko i šta? - Niko i ništa. Ako je to narod, čime ćete ga uplašiti? - Nikim i ničim. Recite, čime ćete uplašiti Svetoga Savu i Patrijarha Varnavu? Smrću? Ta to je za njih početak besmrtnosti njihove, jer im omogućije susret i večni život sa besmrtnim Gospodom Hristom. I još: takva smrt postaje rasadnik besmrtnosti. Sve poput Hristove smrti, koja je nepresušni izvor besmrtnosti i mati besmrtnika. No, u svemu tome je najdivnije i najčudesnije to, što se ljudi ne samo ne plaše onoga što je nastrašnije u ovom svetu, a to je smrt, nego joj se raduju kao ozebao suncu.
Ljudi Hristove vere imaju jedno neizmerno preimućstvo nad ostalim ljudima: posle svoje fizičke smrti oni su živiji, besmrtniji i slavniji nego do nje. Na tajanstven način oni iz onoga sveta silno utiču na ovaj svet, deluju u ovom svetu intenzivnije iako nevidljivije: vode duše mnogih ljudi, pa i čitavih naroda. Sučaj Svetoga Save i Patrijarha Varnave. Kome se pri pomenu njihovih svetih imena sva duša ne razbudi. i sve srce ne uzbudi za večnu Hristovu istinu i pravdu? Svetosavsko spalište postalo je neugasivo žarište, na kome se zagrevaju i zapaljuju duše neprolaznim narodnim idealima i nadahnjuju plemenitim vizijama.

Prošlo je trista šezdeset i pet dana od kako je Blaženopočivši Patrijarh Varnava promenio svetom. Ko se od istinski narodnih ljudi nije u toku ove godine osvrnuo na njega i zapitao sebe: a šta on misli o ovom i onom crkvenom događaju, ovom i onom narodnom poslu? Za mnoge od naši pravoslavnih narodnih ljudi nije važno šta misle neke naše vladike. Već je važno i najvažnije šta misli Sveti Sava i Patrijarh Varnava. I po tome regulišu i svoje misli i svoja dela. Kada narodna duša naiđe na koji mučan problem, onda se ona obrati savesti svojoj: svojim Svetiteljima i svojim Učiteljima. Na prvom mestu Svetom Savi, a od sada i Patrijarhu Varnavi.
Na današnji dan mi palimo duše svoje kao voštanice na grobu Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave, na tom izvoru naše pravoslavne revnosti, naše budućnosti, naše vere. Njime se napaja i napajaće se sve što je naše; Njemu će se klanjati sve što narodnu muku mukuje i s Božjom pravdom kroz ovaj svet putuje.
Mi ne tugujemo danas, jer se na grobu Hristovog Besmrtnika ne tuguje: mi se molimo, mi se napajamo, mi se učimo narodnoj veri u našeg besmrtnog Učitelja; mi se smiravamo pred njegovim istorijskim podvigom; mi se zavetujemo na vernost svemu što je sveto, što je narodno, što je pravoslavno, što je svetosavsko, /što je Hristovo/.
Nema sumnje, radost poduhvata dušu kada oseti da je godišnjica Patrijarhove smrti ustvari godišnjica njegove besmrtnosti. I svaka naredna godina biće još jedna nova godina njegove besmrtnosti. Sve tako, iz godine u godinu, dok se svi potoci vremena na kraju istorije ne sliju u bezobalni okean večnosti. A tamo nema smrti, nema vremena, sve sama beskrajnost do beskrajnosti i besmrtnost do besmrtnosti. I usred njih, na čelu mnogostradalnog roda Srpskog: Sveti Sava i Blaženopočivši Patrijarh Varnava.
Pedeset i sedam Mučenika Novih za veru pravoslavnu: Gore srca, Srbi!

Beseda izgovorena u Vranjskoj Sabornoj crkvi 11/24. jula (1938). - Rukopis na šest strana belog kancelarijskog papira pisan olovkom, ponegde popravljan i dopunjavan na margini. - Priređivač Ep. Atanasije.